Moja dežela kao jarac

Povezani članci

• Performans Conflict Syntax u Historijskom muzeju Sarajevo
• Ustavno pokriće za zločin
• Promocija romana Prof. dr Miomira Petrovića
• DAN PRIJE ISKLJUČENJA STRUJE: Na račune bivših direktora Aluminija uplaćeno pola miliona maraka!
• Umjetnost, politika i ostale priče, izložba Ive Simčić u Zvonu
• KOMBINACIJA

Naslovna strana Ilustrovane Politike: Kosovo na Ušću

Pregledajući moj arhiv naišao sam na članak koji je napisan u vreme kada je nacionalizam rušilačkih nasilnika napao našu zajedničku dragu državu SFRJ.

Moje dežela (država) liči na jarca. Jarčevi uglavnom imaju dva roga, dok se kod moje dežele svi događaji tretiraju na dva načina: na revolucionaran (u skladu sistema državnog uređenja) i na kontrarevolucionarni način (protiv sistema). Hajde da je bolje upoznamo.

U moju deželu postoje dvije vrste radničkih štrajkova: revolucionarni i mračni, kontrarevolucionarni, organizirani i spontani, društveni i politički dostojni i nedostojni. Jedina razlika je u tome što kada albanski radnici štrajkuju, oni se uvek tretiraju kontrarevolucionarno i organizatori su nužno potrebni, čak i ako organizatora nema. Njih “treba” pronaći, to je u interesu visokih ciljeva (!?).

U moju deželu su slobodni izbori. Socijalistički savez i druge društveno-političke strukture predlažu i biraju kandidate, narod im daje glas. Nakon četiri godine, izabranim kandidatima prestaje mandat, ali ne svima. Neki od izabranih kandidata se stalno biraju svake četiri godine, dok nekima prestaju mandati zbog „revolucionarnih“ događaja, koji se organizuju na ulicama pod upravom Savetodavnog odbora sa sedištem u Kosovo Polje. Ovi događaji se porede sa Julskom revolucijom i padom Bastilje.

Kada slavenski narodi pod pritiskom ulice mijenjaju političke vođe, to je dozvoljeno i slavi se na dijelu moje dežele. Albanci moje dežele ne mogu da menjaju “izabrane” koje su im drugi postavili za „njihove“ interese. Demokratija u moju dezelu je široka. Uglavnom to zavisi od širine ulice ili trga i grlatih protagonista takvih nasilnih smjena.

Na skupovima solidarnosti i drugim skupovima možete govoriti šta god hoćete i neće vam faliti ni dlaka. Možete tražiti oružje da očistite deželu od albanskih destruktivnih elemenata, da navodnjavate kosovske božure krvlju, možete da tražite umesto Tita ustoličenje vožda (Slobodana Miloševića), ukidanje Ustava… To se zove demokratija, zar ne? Albanci ne mogu da postavljaju takve zahteve, jer oni, prema novijem otkriću Srpske akademije nauka i umetnosti, nisu narod. Prema rezultatima SANU, Albanci su ništa drugo do supstrata koji se formirao na visoravni južno od reke Škumbin u Albaniji. Skloni su orijentalnom nasilju.

Ako je tako, onda je najbolje da ne postavljaju svoje “instinktivne” zahtjeve. To nije u duhu najviših interesa. Moje dežela ima mnogo zakona, skoro jedan po glavi stanovnika. Sloboda misli i govora je zagarantovana zakonom. Niko ne može biti kažnjen za svoje “mračne” misli ako ne izgovori ni jednu jedinu riječ tih zlih misli u svojoj glavi. Sa slobodom govora je nešto drugačije.Možete govoriti i veličati Karađorđa, Nemanjića, Hrebeljanovića, Njegoša, Vuka, Dušana Silnog i mnoge istaknute ličnosti svetovnog i crkvenog života srpskog naroda, bez straha da će vas neko optužiti za izdaju. Međutim, u moju deželu ne smijete veličati Kastriote, braću Frashëri, Isu Boletinija, Fan Nolija, Hasan Prishtinu i druge albanske ličnosti, jer oni podstiču raseljavanje sa Kosova i uništavaju bratstvo-jedinstvo među narodima Jugoslavije.

U moju deželu roditelji mogu da imenuju svoju djecu kako god žele. Dete možete krstiti: Srpko, Srbolub, Srbislav, Srbijanka, Makedonka, Atina, Sofija… Ali u nekim delovima moje dežele, neka imena su nepoželjna ili uopšte ne možete deci davati imena poput ovih: Arben, Alban, Shqipe, Valbona, Liridona…, jer i ova imena podstiču raseljavanje i vređaju osećanja slavenskih naroda. Tačnije, u južnom dijelu (Socijalistička Republika Makedonija), moje dežele ova imena su proglašena neprijateljskim sloganima.

U posljednje vrijeme u moju deželu se dosta demonstrira. Nova demokratija je počela. Prije nekoliko dana u glavnom gradu moje dežele održan je “veličanstveni” miting. Na skupu su dominirale fotografije Svetog Save, Lazara Hebrelanovića, Slobodana Miloševića, Njegoša, Vuka, Bogdana Trifunovića, Gračanina, cara Dušana Svemogućeg, patrijarha Germana… Istini na volju, bilo je i Titovih fotografija, ali u nizu najnovijih mitinga ovakvih fotografija je sve manje.

Naslovna strana Ilustrovane Politike: Kosovo na Ušću

Albanci se nikako ne “priključuju” novoj demokratiji. Kada se oni okupe drže samo Titovu sliku i aplaudiraju samo Titu i Savezu komunista Jugoslavije. To se ne sme dozvoliti, jer se iza ovoga nešto “skriva”! Upravo to kažu najviši zvaničnici moje dežele. Moja dežela je i evropska i balkanska. Postoje sjever i jug. Sjever je u Evropi i civilizovaniji je od juga. Srednji dio moje dežele ima dugu ustavnu tradiciju (reč je o Srbiji). Nekada se ustav poništavao u  pola noći, da bi se državni aparat očistio nepoželjnog kadra, a ujutro te iste noći, uz pjesmu prvih petlova, ponovo se vraća na snagu isti. Nema potrebe da danas u mojoj deželi ukidaju Ustav, radi smenivanja nepoželjnih kadrova, to se radi uz vriske i galame mitingaša sa ulice.

Nekad davno, dvoglavi orlovi, crni – simbol Kastrota i beli – simbol Nemanjića, harmonično su leteli iznad moje dežele. Sada su se i oni posvađali. Ako će crni orao da preleti moj deželu, mora da se modifikuje i da bude stalno u društvu nemanjićkog simbola. Sada su došla druga vremena, postoje geografske granice, ne samo za ljude, već i za orlove!!!

(Pod pritiskom mitingaša solidarnosti na nacionalnu zastavu Albanaca umetnuta je zvezda petokraka. Dušan Dragosavac član CK SKJ iz Hrvatske je uporedio ovo sa naredbom Musolinija koji je na zastavu Albanije postavio dve unakrsne sablje 1939. kada je Italija okupirala Albaniju. On se protivio ali ostao je u manjini). 

U moju deželu čak i majke se dele u dve grupe. Imamo majke kao majke po cijelom svijetu, ali i majke – mašine koje rađaju djecu, koje su dužne da rađaju što više “iredentista”, ili, kako se nedavno govorilo, “bombe u pelenama.”  Čak i majke demonstriraju u mojoj deželi, samo ako je to u cilju velikih interesa. 

Milan Pančevski, predsjednik CK SKM je na jednoj partijskoj konferenciji klasifikovao majke Albanke kao mašine za rađanje što više dece.

Ja sam veoma srećna osoba. Imam deželu, nisam bez dežele, i ne samo da nisam bez dežele, nego imam čak i tri dežele. Imam Kosovo, koje nije ko zna kakva dežela ali imam i Srbiju koja bi u najkraćem mogućem roku, čak i uz pomoć tenkova i specijalnih jedinica združene milicije Savezne SUP (Sekretarijata unutrašnjih poslova), trebalo da postane republika u pravom smislu. Ja imam i Jugoslaviju, koja sama po sebi liči na jarca. To je i federacija i konfederacija,  uz pomoć mitingaša i okupljanja pod dirigentskom palicom Savetodavnog odbora iz Kosovog Polja, brzo će postati “jedinstvena”. To je samo pitanje dana. Mitinzi ponovo počinju na proljeće. Velike probe su već održane širom Srbije.

Beograd, 03.03.1989.g.