Milan Pekić: Volimo se. Primarna zdravstvena zaštita i ja!

Milan Pekić
Topal Osman paše 12/X
71 000 Sarajevo

Direktoru JU Domovi zdravlja – Sarajevo
Ministru zdravstva u Vladi kantona Sarajevo
Svim zainteresiranim za čitanje, ozbiljnost, zabavu, politiku, a i onima ‘nako

Volimo se. Primarna zdravstvena zaštita i ja!

– Ponovo, A NIJE U PITANJU VAKCINA, drugi je razlog, pišem ministru zdravlja i direktoru JU Domovi zdravlja Sarajevo –
PUT PACIJENTA! MA, KAKVI! IZLOKANI MAKADAM, MJESTIMIČNO ODNIJET BUJICAMA
(ovo je, možda, kroki – sinopsis budućeg scenarija za kratki film bolnog trajanja)

Uvodna napomena i neki prijedlozi (ako dođe do realizacije filma):

Produkcija: Ministarstvo zdravlja Kantona, a po zaduženju Premijera Vlade Kantona Sarajevo
Podjela uloga: Doc. dr. sc. Abel Baltić i Haris Vranić, MD, PhD, Assistent Professor
Režija: Dr. Bakir Nakaš, umirovljenik, dobar znalac sistema zdravstvene zaštite
(jest da mi je prijatelj; svojevremeno smo sjajno sarađivali u SABNOR-u BiH na projektu „Glas antifašista“ uradio sam s njim više javno zapaženih intervjua; jednostavno, čovjek kojem vjerujem, ma šta ko mislio, a siguran sam da će se i u filmskoj djelatnosti dobro snaći)
Stručni konzultanti: Dr. Dragan Stevanović i Dr. Željko Ler
(U slučaju realiziranja filma za sve tehnikalije zadužuje se Edin Forto)

* * *

Ponedjeljak, 11.oktobra 2021.
04:33

Budi me pritisak u preponama. Ih, svake noći se, sa sjetom, sjetim onog doba kada sam, bez buđenja, spajao vrijeme lijeganja s vremenom za ustajanje. Malo se meškoljim u krevetu, ali nagon za mokrenjem ne dozvoljava odgađanje. Ustajem, nabadam papuče i već sam iznad klozet šolje. Drijemajući, petljam po pidžami i… ništa! Nisam dremljiv, zbunjen sam. Gledam. Sve suho. Mjehur, međutim, pojačava pritisak. Voljni momenat postoji, ali… Svjesno se napinjem. Ništa. Dođavola, ovo već prerasta u bol. Možda, da sjednem? U ženskoj pozi sam na zahodskoj školjci. Ništa. Mjehur, ili šta već, ozbiljno vrišti. Nije da hoću, nego moram pišati! No, neka sila ne dozvoljava. Ne ide! Neće. Zbunjen, ustajem, navlačim pidžamu. Vraćam se u sobu. Sjedam na krevet. Ne znam da li sam više prepadnut ili zabrinut. Mora da je nešto prolazno… Prehladio se. Otud mala blokada. Da posjedim još malo pa… pa onda…

05: 10

Možda je sad sve kako treba!? Opet u toalet. Postajem svjestan, napolju, mračne noći. Bez prometa. Fijuk vjetra i oštro , pljuskovito bobonjanje kiše.
Sveta prostorija. Odmah ću sjesti. Ništa. Bol je dramatična, u stomaku nisko, zdjelica, karlične kosti. Pritisak i u pločama donjih leđa. Stenjem. Tiskam. Nema potiska. Pumpa mrtva. Navala tečnosti neizdrživa, a začepljeno. Znoj orošava svaku poru kože. A da se prebacim na bide? Masaža vodom. Činim to. Iz slavine puštam jak mlaz. Hladan. Onda vruć. Dalje naizmjenično. Ništa – samo voda grgolji odvodom. Od urina, ni kapi. Ni molekule, atoma žućkaste tečnosti. O, majko, šta je ovo, šta ću? Pucam po svim šavovima. Nekako, stid me dozivati sestru. A moram. I derati se – njena soba nije tako blizu, a njen san je tvrd, tvrd…

Prosipam vrisak. Stanom. Sigurno i cijelom usnulom zgradom… Eto, je. Ulijeće u kupaonicu. Prepadnuta, unezvijerena. Bore lica joj dublje nego inače. Sijeda kosa zbrčkana snom:
– Šta ti je?
– Ne mogu pišati!
Zgrožena je. Obuzima je strava. Dođavola, znam da je paničar. Ja potonuo u nervozu. Ona, namah, počinje plakati:
– Šta ćemo sad?
– Mislim da moramo zvati Hitnu…
Previjam se.
– A da zovem taksi?
– Gdje su ti pare?
Začas me gleda zbunjeno, izgubljeno.
– Pa jučer smo sve poplaćali i potrošili. Nema…
– Idi, zovi ‘Hitnu’! 124…
Plačući, izlazi iz klozeta, odlazi u kuhinju.
– Šta ti je? Šta cmizdriš, Nisam još leš. Za mrtvim se plače…
Ponovo se napinjem. Ništa. Ni kapi.

05:45

Ovo je već razarajući bol. Zgrčen sam k’o čvarak. Dozivam mrtvu majku. Ječim. Čujem, ona u kuhinji mrmolji u slušalicu.
– Da, moj brat. Godina? 70! Ne urinira. Šta kažete?
Šuti. Valjda sluša šta joj kažu. Onda:
– Šta vam je? Čujete li šta vam govorim! On je teški astmatičar. Ne možemo napolje na ovu vlagu. Auto nemamo…
Tišina. Potom sestrino urlanje:
– Velite da čeka otvaranje ambulante i tamo rješava problem… !!! Jeste li normalni?
Izgleda da jesu. Vera mi dobacuje:
– Spustili mi slušalicu…
Plače.
Kroz stisnute zube od jada, a ima i bijesa, cijedim:
– Daj mi slušalicu…
Ispada joj. Vrištim. Padam s bidea, a na njemu sjedim čas puštajući toplu, čas vruću vodu. Mislim nekakva gimnastika. Pomoći će otvaranju čepa. Ako tako bude, minut će bol. Pritisak. Vraga! Samo sanjam. Čak i na podu.
– Daj!
124… Znak zauzete linije… … I tako do

06:25

– Da te podignem? – i dalje šmrca. Čini mi razdraženost još gorom. Bože, da balon ima osjećaje šta li bi poručio u trenutku pred pucanje zbog prekomjernog uguravanja zraka? Eksplodirat ću svakog trenutka. Munje iz karlice šaraju tijelom. Od noktiju na stopalima, do vršaka rijetke kose. Mokar sam kao i asfalt napolju. Čujem, kiša ga nemilosrdno zalijeva. Vjetar kroz otvoren prozor napuhuje mokru, raskinutu pidžamu. Hladno je, a meni vrelo.
– Pusti me! – Režim. Po peti, osmi put prebirem dugmiće telefona. Konačno:
-Dobro, jutro – predstavljam se stenjući – molim vas, potrebna mi je pomoć. Noćas, od jedan, ne mokrim, napinje me, trudim se, boli, peče! Molim…
– Gospodine, to nije problem za nas! Mi smo Hitna pomoć, Za to je nadležan vaš ljekar. Jeste li čuli za porodičnog ljekara…?
– Ma, čujte me, sve to znam, ali ne mogu izdržati… Vidite koliko je sati… Dajte…
– Slušajte, gospodine! Razumijete li bosanski jezik! Vi morate svom ljekaru, ako ne možete može neko drugi, oni će izdati nalog…
– Ama, pobogu, kakav nalog, neću s njim pišati… – Pištim, cvilim, rokćem, blejim… – Ne mogu ni do vas, hladno je, pada i mokro je, težak sam astmatičar, nemam auto, sestra i ja sedamdesetogodišnjaci, sami, a ambulanta se otvara tek u osam…
Tek, postajem svjestan da govorim u prazno. Veza je prekinuta! Pojma nemam kad…

06:55

Valjam se, ustajem. Sjedam na klozet šolju. Pa na bide. Opet puštam vodu. Vera stoji pred otvorenim vratima klozeta, u hodniku, Cmizdri. I ona jauče. Tjeram je u njenu sobu. Odlazi, kuka… Opet dohvaćam slušalicu – 124… Zauzeto. Minuti prolaze. Gledam pod noge. Da nije poplavljeno? Da nisam pukao, a da nisam ni osjetio. Da me nije uprskalo? Pidžamu sam potrgao ko zna kad. U potkošulji sam , sa spuštenim gaćama. Mokro. Shvatih – od znoja. Opet tastatura – 124. Zvoni. Jedanput, dvaput, triput…znam, još jednom i prekinut će centrala… Kad – nisam ni progovorio, a, otamo, onaj ženski glas, isti, uz lavež, vrišti:
– Nisi jedini! Ti si nedokazan, poštuj propise! Imamo posla! Idi po nalog…
Tres! Da li je, s one strane, slušalica razbila kućište…?
Urlam! Jebem sebe, nebo, oca, majku, život, prirodna stanja, sranja i sva iskustva, jebem, jebem, je… sve u kricima, prostački bez prostačenja, od boli…
Evo, opet, sestre. Obučena. Traljavo, čini mi se, nikako, neuredno:
– Iako je rano ja odoh u našu ambulantu!
– Nećeš još nikoga naći— – ječim – zvat ću, opet, Hitnu, a zvat ću i Azru…
Na Azru sam i ranije pomišljao, ali znao sam da je cijelu noć dežurna, pa neizostavno zauzeta gotovo do podneva i… A u gužvi, uz sve, gotovo je kao i moja sestra – paničar. I, ne snalazi se dobro u Sarajevu… A ja sam, vidi se, ‘jako smiren’…
Vera odlazi. Zalupi vratima! Panika naraste – nemam ključ od ulaznih vrata, a s vanjske strane je kugla! I mogu li uopšte do vrata? Sreća, sjetila se. Vraća se. Stavlja dva teška kamena pritiskivača knjiga, do praga, a i s unutarnje strane – da se krilo ne zalupi, a i da ne zjapi širom otvoreno. Ode. I dalje plače. Mene suze već poodavno oblijevaju. Ne, ne plačem. To urin frca kroz suzne kanale i znojne žlijezde. Zato sam mokar!

07:40

Zaista više ne mogu izdržati. Gotovo je. Odnosno, uskoro će biti. Bože da mi je pišati! Zaklinjem se u sebi: Ako se izvučem, svaku buduću noć sanjat ću pišačke aktivnosti! Taman sobu preplavio!
Već se zna: 124! Jedan jedini ‘zvrck’! Nisam ni udahnuo, a iz slušalice prasak: ‘Svom ljekaru!’ Tras!
Ne reagiram. Nemam ni kome. Ne osjećam ni bijes. Zovem Azru. Javlja se odmah:
– Pomoć – vičem – pomoć!
Shvatila je prije shvatanja:
– Eto me!
Nije upitala ni o čemu se radi. Znam, kao i ona, valja joj se probiti – špica je. Gužva. Kiša i dalje pljušti.
Bespomoćno, bez trzanja, bez snage ležim napola na keramici kupatila i parketu predsoblja. Ističem. Ne mokraćom. Životom, zakleo bih se… Ne brojim, ne osjetim, ne vidim vrijeme… Kroz očnu skramu sve titra kao asfalt na ljetnoj jari… Dišem li? Tek, u komadiću svijesti čudim se kako nema astmatičnog napada! Ta, stres mu je uvije okidač.
Tresak lifta. Žurni koraci hrle vratima. Koliko li je sati?

08:10

Ovo, s minutama, izgovara, s vrata, Azra. Još me i ne vidi, a onda zajauka:
– Šta je?
– Ne pišam!
– Otkad?
– Otkad me napelo…
– Gdje ti je sestra?
– Otišla… u… ambulantu…
– Što ne zvaste Hitnu? Gdje ti je telefon?
Ne mogu tumačiti. Ugleda slušalicu na podu, negdje oko klozet šolje. Prekorači me. Zgrabi je. Črčka. Prislanja uz uho. Istovremeno, gleda me. Vidim, lagano blijedi. Ruka sa slušalicom sve jače podrhtava.
– Alo, ovdje…
Ušuti. Pade joj ruka. Veli:
– Šta je ovo? Neko, tamo viče: ‘Opet vi! Dosta vas je više! Idite u svoju ambulantu!’ I tres!
Koji je ovo…? Diž’ se, idemo. Vozim te njima ili u bolnicu! Hajde!
– Ne, ne mogu… ne…
Iz stubišta udar lifta. Trk, pa Verin upad u stan. Deformirano uplakana:
– Ne daju! Ne daju! Neće! Kažu, idite u Hitnu…
Azra je smiruje, a mene briše peškirom. Sestra, grcajući:
– Išla sam u našu ambulantu. Sačekala da otvore. Kad su me vidjeli povikaše: ‘Jel Milan, šta mu je?’ Rekoh. Sve. Zinula doktorica kad rekoh za Hitnu. Uhvati se i za glavu. Veli, eto, ni ona ne može dati nalog! Propis. Novi ili stari, kobi znao. U ovom slučaju nadležna je samo kolegica u centrali, u ‘Omeru Masliću’… ‘Evo uputnica – poruka kolegici da to napiše… I da tehničar odmah ode Milanu, a kasnije ćemo …’ Poletjeh. Sreća, naiđe taksi, ispričah šta se zbiva, čovjek pred Domom reče da će me čekati. Ulazim. Odmah vrište: ‘Maska, gospođo maska!’ Promrsih: ‘Nemam! Objašnjavam šta je u pitanju. Popustiše, vele – soba 4. Kucam. Odmah upadam. Dočekuje me, mrsko, vrisak: ‘Nije ovo han…’

Prekidoh je, pričam… pružam onaj papir iz naše ambulante… I ne slutim šta će reći:
– A šta ćete ovdje? Što ne idete, što niste i
li u Hitnu, oni moraju…’ – sikće ženski bijeli mantil iz ordinacije broj 4.
– Ali, nalog… Umrijet će mi brat! –
– Napolje! Neka umre…
Taksi je čekao…

08:15

Žene se zgledaju. Odjednom, u meni se probudi mamut, lav, konj… Skačem na noge. Povlačim gaće naviše, s vrata kupatila grabim sestrin premaleni, frotirni mantil, neke japanke i vičem Azri:
– Idemo, vozi! U Hitnu, bolnicu gdje god…
– Hladno je. Gol si, prehladit ćeš se, – ona će petljajući vratima lifta.
Kako sam ušao u auto? Pojma nemam. Ona k’o Fandžo. Leti dva puta kroz crveno divlje trubeći. Vozači kao da su shvatili. Pred Hitnom, zdanju bez parkinga, nije ni stala, a ja već izlijećem prema vratima… I padam. Nemam daha. Pokušaj uzdaha – hropac, drugi… mokrenje zaboravljeno, ali ni traga ni disanju, ni pišanju.
Neko, da li Azra, otvara vrata. Pužem.
– Maska! Maska! Maska!
– Jebem vam masku -mislim da izgovaram, ali znam da urlam – Pun sam urina – kateter, ne dišem – ventolina…!
Hvataju me kao da me love. Nose. Neki stol za preglede… Šapćem:
– Kateter, ventolin…
– Ništa! Prvo doktorov pregled. Šta ti je gore? Pa onda: Čovječe božji, gdje ste do sad!!!???
I bi šta bi. Kako treba. Neku žutu tečnost prihvati plastična cjevčica i kesa, pluća uzeše kisik i nešto u injekciji…
Kasnije, ležeći, zamolih da jave Azri, ostala je u čekaonici, da sam kao nov. Umiše me i u nešto presvukoše. Sve im ispričah!
Njih četvoro – tri žene i muškarac, ljekar:
– Nismo to mi! Ranija smjena! A kakva je anarhija nije ni čudo… Politika…
Doktor će, na kraju, poslije intervencije, kad je završio s dodatnim pregledom i upisivanjem u kompjuter:
– Kateter možete nositi najviše 20 dana. Možete ga skinuti i sutra, ako i kako hoćete. Trebalo bi otići urologu, ako hoćete i gdje hoćete, ako imate gdje… Ne znam.
Ništa mi ne napisaše. Možda je sve zapisano u računaru. Onako goluždrav, izađoh na kišu, Azra me prihvati. Vozila je polako. Uđosmo u stan. Iz one kese ispustih dva litra žute vodurine. Za petnaestak minuta opet je bila dopola puna. I uz tijelo privezana. Za neko vrijeme je…
I sad, naravno…
Važno mi je da pišam dok god sam živ. Ma koliko to bilo kratko.
Dakle: Molim, samo neka je svako buduće vrijeme – s pišanjem.

***
Pojma nemam šta ću i kako ću. Tek, prvo ću razaslati ovo što napisah. Pismenim ili nepismenim, stručnim ili nestručnim – svejedno.
I, mislim da bi valjalo, volio bih, nekome pokloniti knjigu Dr Andrije Štampara, oca Svjetske zdravstvene organizacije: „U borbi za narodno zdravlje : Izabrani članci“. Ima u njoj svašta o… ma nije moje biti narodni ili ne znam čiji učitelj!