Biljana Srbljanović: Nož u srcu

Povezani članci

• Medijski debakli izbornog pobjednika
• Prvi slučaj koronavirusa u BiH! Obratit će se ministar u RS-u i gradonačelnik Banje Luke
• RTRS I BNTV PROMAŠILI DRŽAVU: OVO JE SRBIJA!
• Sergio Šotrić – ŠIĆAR, ŠIĆAR ÜBER ALLES – ILI KAKO SU ZASTRAŠIVALI SRBE I HRVATE OD „AŽDAJE“ GRAĐANSKE DRŽAVE – BOSNE I HERCEGOVINE
• ASIM MUJKIĆ: Novi orjentalizam
• Propao plan Praljka i Štimca: UEFA: Zrinjski i Hrvatska ne mogu igrati Pod Bijelim brijegom

Ama, šta ste hteli? “Dobro veče Beograde, idemooo, ruke gore?!” Je l bi vam to bio “nastup”?

Kao prvo, Amy Winehouse nije pevačica. Svetlana je pevačica. I kod nje je, na ispraćaju za mardelj, publika sto posto bila “ispoštovana”. Amy je, naprotiv, boginja, biće iz svemira, što posrće pod teretom života, a Beograd, nažalost, nije razumeo da je prisustvovao dirljivom trenutku istorije. Amy je vrhunska umetnica, u dugom nizu autodestruktivnih genija, nije rođena i ne postoji da bi Dulić pleo nogicama, a VIP pokazao šta je juče učio na času engleskog. Ona se upalila, sama od sebe, i sada nestaje pred našim očima, isparava, topi se, pretvara u atomski broj 79. Hejtovati nastup je kao kad bi prisustvovao trenutku u kojem Van Gog sebi seče uvo, a tebi bed, jer ti prska limfu na irise. Kvari ti dekoraciju i baš fine one boje. Ili kad bi tražio da ti vrate pare, jer ti je Captain Kelly prekinuo koncert u New Havenu.

Noćas je Beograd video istoriju, youtube sa “Just Friends” treba predati u arhiv MSU, da se čuva kao vredan dokument. Mene sve ovo podseća na “The Last Sitting-u” Bert Sterna, poslednju seansu fotografisanja Merilin Monro, samo nekoliko nedelja pred njenu fizičku smrt. Fotografije je naručio Vogue, i objavio ih dan nakon njene smrti, i na njima se vidi sve: i zašto je živela i zašto je umrla, sav njen užas i lepota, i sasvim svež ožiljak od operacije žuči i strašna tuga tog blistavog bića. Merilin se, tokom slikanja, nekoliko puta toliko napila, da je sate prespavala i ti su trenuci najdirljiviji. Posle je lakom za nokte žvrljala po negativima koji joj se nisu dopali, i te su slike najlepše. Mrzeti noćašnju Amy je isto kao kad bi u fotošopu obrisali rez na stomaku Merilin. Jer bi ti se potpisan print na zidu gajbe baš lepo slagao uz Poltronu Frau, ali ti je ožiljak baš onako bljak.

U kakav blaziran mejnstrim se ovaj grad pretvorio? Kakav nepodnošljiv linč svih medija jednog genija na kolenima, kakva sabornost u šutki, i svi su tu, kao kod Konuzina na žuru. Šta je lakše od toga? Ništa. A šta je teže? Život sav.

Dobro veče Atina. Dobro veče Njujork. “Well, I’m the Crawlin’ King Snake/ And I rule my den”, ko to ne razume, ništa ne razume. U stvari, ipak razume nešto: “Dobro veče, Ofenbah.”

PS: Nisam rok kritičar, niti je ovo prikaz koncerta. Ja ulažem u Amy, tako što kupujem karte, da ima za šta ona hoće. Poslednji put sam je čekala u Parizu, kad je bend sa scene objavio da neće doći. I ovaj put sam kartu uredno kupila, al sad ja nisam došla. Znala sam šta je alhemija i da će se evaporirati. Ko je išao da đuska, taj je promašio događaj. Amy je kometa. Mogla bi si zabosti olovku u srce, prosuti ga preko scene, da li bi te to zadovoljilo? It’s only rock and roll, but I like it.

Peščanik.net