ENG
Đakon Rajković: Duh Mostara polako pobeđuje
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
Povezani članci
- Mural na zgradi Narodnog pozorišta Mostar u čast jubileja
- Novo teatarsko iskustvo sa Zijahom Sokolovićem u Narodnom pozorištu Mostar
- ”Nikada nisam glasao ni za kog – uvijek sam glasao PROTIV!”
- Strujom iz Sarajeva do hrvatskog Aluminija
- PISMO – DRUGU IZ MLADOSTI – JADRANKU PRLIĆU
- Biskup Komarica: Hercegovački političari su izdajice naroda!
Piše: Slobodan Dukić
Šetamo slobodno i nemamo nikakvih problema. Ni moju suprugu koja priča ekavicom niko popreko nije pogledao. Mostarski duh se u dobroj meri vratio i najbolji je garant da opet možemo živeti zajedno.. Mostarci znaju za moju porodičnu tragediju i reaguju ljudski, kaže Branislav Rajković, sveštenik Srpske pravoslavne crkve za beogradski Blic.
Rajković je dvadeset godina proveo u izbeglištvu u Srbiji, a onda se kao svršeni student Bogoslovskog fakulteta vratio u rodni grad i sad je đakon u Staroj pravoslavnoj crkvi u Mostaru. Kako kaže vratio se sa svojim krstom da ga nosi i da oprosti. Prema njegovom kazivanju pripadnici armije BiH ubili su mu roditelje u očevom rodnom selu Jasenjani, nedaleko od Mostara. Imao je tad koji mesec više od deset godina.
– Rođen sam u Mostaru i tu sam zajedno sa roditeljima i bratom živeo sve do 1992. godine. Kad je izbio rat, sklonili smo se u očevo selo Jasenjane, gde je otac zajedno sa suseljanima držao seoske straže. A onda je 15. juna stigla najava o napadu Muslimana i Hrvata na naše selo. Sa bratom, majkom i dedom sam se priključi zbegu, ali majka nije htela da ostavi oca. Nije znala da li je obavešten o napadu i rešila je da se vrati na obod sela gde je bio na straži da ga upozori. Na tom putu je uhvaćena, a otac je krenuo ka selu i naišao je baš na to mesto gde su nju držali zarobljenu. Ucenili s ga da se preda, govoreći da će mu pustiti suprugu. Ubili su ih oboje, maltene na pragu naše seoske kuće. Ona se žrtvovala za njega, on se žrtvovao za nju- priča Branislav.
Dodaje da ne mrzi Mostar, ne mrzi nikoga. Ne misli da ni njega neko danas mrzi. Kaže da se prošlost ne može promeniti, ali budućnost može. I zato se vratio u rodni grad.
– Možda bi svi postradali onog junskog dana da nije bilo nekih Hrvata i Bošnjaka. Zato je teško i netačno reći da su oni naši neprijatelji, a da ne kažemo da su nas na neki način i spasili. Jedan od naših komšija, inače Musliman, obavestio nas je o napadu i mi smo uspeli da pobegnemo. Ovaj pravoslavni sveštenik zaključuje da su crno-bele slike u kojim su jedni apsolutno zlikovci, a drugi apsolutne žrtve netačne.
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
