Čekaju li roboti električne laste

Povezani članci

• ADAC 2012 test zimskih guma
• Djevojčica, zahvaljujući psu, živi normalno uprkos smrtonosnoj alergiji
• Samo 15 cigareta dnevno može uzrokovati kancerozna oboljenja
• Znanost dokazala: Rasisti su glupi!
• Za što vam sve može poslužiti aspirin?
• POOL PARTY U AQUAPARKU ADAMOVEC

Za većinu priča i romana o robotima koje su nastale sredinom prethodnog veka, budućnost je odavno trebalo da počne. U epohi buđenja robotike i kibernetike, bilo je prirodno da SF autori pred i post apokaliptične vizije budućnosti smeste na kraj XX i početak XXI veka, podrazumevajući da će do tog doba androidi svakako postati svakodnevica. Međutim, kako je u narednim decenijama situacija sa stvarnim robotima presporo odmicala, u ponovljenim izdanjima knjiga o robotima neki izdavači su čak pomerali godinu u kojoj se radnja odvija.

Posle se pokazalo da ništa nije značilo preći sa 1992. na 2012, već da većinu robotskih priča treba smestiti u znatno dalju budućnost, otprilike tamo negde kad Srbija bude ušla u Evropu ili čak kasnije. Kad je 1956. godine Džon Makarti smislio kovanicu “veštačka inteligencija” (AI, Artificial Inteligence) definišući je kao “nauku i tehniku pravljenja inteligentnih mašina”, očekivanja od robota su izgledala mnogo brže ostvariva.

Konvencionalni, proceduralni računari u današnjem smislu nisu postojali i sva tadašnja kompjuterska nauka se vrtela oko ideje mehaničke inteligencije i razvoja veštačkih ljudi.

Tada su u začetku i prve mehaničke, automatizovane ruke, a sa prodorom u oblasti električnih neuronskih mreža Marvina Minskog razmišlja se o problemu “učenja” mašina. Nakon radova Noama Čomskog u oblasti jezika, otvara se i problem mašinskog prevođenja (ruskog) jezika, a sa njim i čitav spektar zadataka prepoznavanja reči, lica i šablona. Hladni rat je u svom zenitu i vojni fondovi finansiraju armiju AI istraživača.

Međutim, šezdesetih godina postaje jasno da se stvari sa robotima ne kreću očekivanom brzinom. Ili bar ne onom koju su želeli finansijeri istraživanja. Mehanički problemi deluju nerešivo – roboti nisu u stanju da hodaju, ali ni da “misle” – veštačke neuronske mreže najednom prestaju da budu zanimljive, AI teorija ne nudi nikakav jasan put ka veštačkom mozgu. Misaoni eksperimenti poput “kineske sobe” pokazuju da AI možda uopšte nije moguća. U međuvremenu, američka vlada 1966. gasi projekat prevođenja ALPAC, a potom SAD dramatično smanjuju i vojna ulaganja u AI kroz agenciju DARPA.

Nakon što se 1973. u Velikoj Britaniji pojavljuje Lajthilov izveštaj o neuspehu AI da postigne svoje “grandiozne ciljeve”, u domino efektu gase se izdašni fondovi širom sveta. U međuvremenu, sa ubrzanim razvojem poluprovodničkih procesora novi heroj budućnosti postaje personalni računar – 1982. magazin “Tajm” ga i bukvalno bira za ličnost godine, najavljujući novu PC epohu.

U to doba se otvoreno govori da je AI bila velika zabluda, ništa više nego naučna fantastika – ovaj period skoro potpunog gašenja robotike se zbog toga često naziva “AI zima”, po ugledu na “nuklearnu zimu”. Međutim, novi uspesi u obučavanju veštačkih neuronskih mreža sa propagacijom i povratnom spregom, kao i razvoja fazi logike i ekspertnih sistema, korak po korak iznova oživljavaju oblast veštačke inteligencije.

Novi istraživači ulaze u AI iz elektronike, biologije, fizike i lingvistike i ona se širi u razuđenu mrežu svakojakih interdisciplinarnih oblasti i slabo povezanih istraživanja konkretnih problema. U robotici dolazi do novih rešenja za hod androida, na osnovu principa Tačke nula momenta još 1970. koji je otkriven u Beogradskoj školi robotike na Institutu “Mihajlo Pupin”. Zahvaljujući tome, industrija automatskih, industrijskih robota koja radi od pedesetih godina, pre svega u Japanu, postaje zainteresovana i za androide, počinju da se prave roboti sa sve većim stepenom slobode i humanoidi se šire svetom u obilju modela.

Mada će do novog zastoja doći i sredinom osamdesetih, roboti preživljavaju “AI zimu”. Budućnost se primiče, ali slavni japanski androidi poput Asima i HPR-4 još nisu dovoljno optimizovani, da bi se masovno proizvodili i postali svakom dostupni po ceni. No, danas se vidi kako je njihova uloga značajno izmenjena pojavom inteligentnih agenata u konvencionalnom softveru. Budućnost robota je, zapravo, mnogo više uslovljena potrebama ogromnog tržišta svog mlađeg brata koji je zaista izmenio svet – kompjutera. Nakon duge zime, roboti se skrivaju među njima i još bojažljivo čekaju da izađu. Da li dolazi električno proleće?