Čak Noris među šljivama

Povezani članci

• PRAZNIK ZDRAVLJA I SPORTA NA HVARU
• EKO-WORKSHOP I MODNA REVIJA
• Umro najteži Kinez
• Kratki i praktični savjeti kako sebi i drugima uljepšati dan!
• HRVATSKA PAPAYA 25. NAJBOLJI KLUB SVIJETA
• Istraživanja: Helsinki predvodi listu najpoštenijih gradova svijeta

Prvo pravilo o Čaku Norisu je da ne pričaš o Čaku Norisu.

U Srbiji se ovo pravilo ne poštuje, ne zato što ne postoji strah od osvete jer je čak i ovde dobro poznato šta taj čovek može da uradi, već zato što se smatra da naša zemlja ima posebno mesto u srcu Čaka Norisa.

Ima više razloga za to. No, za raspetljavanje je potrebno krenuti od početka.

Prema zvaničnoj biografiji, Karlos Rej Noris rođen je 10. marta 1940. godine u Rajanu, malom mestu sa oko 800 stanovnika u Oklahomi. Njegovim venama teče irska i krv Čiroki Indijanaca, pola-pola. Internetom kruže šale da je on 1/4 Indijanac, ali ne zbog toga što su mu jedna baba i jedan deda bili Čiroki, nego zato što je pojeo Indijanca kad je bio mali.

U Srbiji se, međutim, ne veruje mnogo ovim podacima. Na pojedinim forumima mogu se naći tvrdnje da je Noris zapravo rođen i da je proveo najranije detinjstvo u Srbiji, u selu Lugovi u blizini Čačka. Nadimak Čak je dobio u školi ubrzo pošto se doselio u Oklahomu – od “Čačak” (“Ja sam iz Čačka”), što je Amerikancima bila smešna reč teška za izgovor, pa je nastalo “Čak”.

U svakom slučaju, u Oklahomi, mestu Rajanu, Čakov otac Rej Noris vozio je kamione i autobuse i radio kao mehaničar pokušavajući da izdržava svoja tri sina i suprugu Vilmu. U nekom trenutku se propio i sve je ređe bio kod kuće. Kada je Čaku bilo 16, Rej i Vilma su se razveli, a Čak se sa majkom preselio prvo u Kanzas, pa u Kaliforniju. Oca je, kaže, sažaljevao.

Niko u tom periodu nije slutio šta će od Čaka postati. Delovao je sasvim prosečno – nije se isticao u školi, nije se bavio sportom, bio je stidljiv. Deca su ga maltretirala zbog čudnog izgleda – riđi poluindijanac – a on je sanjario o tome kako ih mlati.

Sa 18 godina pridružio se Vazdušnim snagama SAD. Poslat je u Južnu Koreju u vojnu bazu Osan. Tu je naučio borilačku veštinu tang-su-do – trenirao je “od 6 ujutro do 10 uveče, od ponedeljka do petka”, a subotom je trenirao džudo. U Koreji je osmislio i novu, hibridnu korejsko-američku borilačku veštinu koju je nazvao čun-kuk-do (“Univerzalni način”). Čun-kuk-do je prepoznatljiv po udarcu nogom iz okreta, koji Noris demonstrira u gotovo svakom svom filmu.

No, čak ni superherojima ne ide uvek sve od ruke. Na različitim karate turnirima, Noris je u početku gubio, ali nije odustajao. Onda je 1968. godine sve krenulo nabolje – više niko nije mogao da ga pobedi, a priznanja su se samo nizala: karate šampion u srednjoj kategoriji šest godina zaredom, najviše osvojenih karate turnira u jednoj godini, Borac godine (nagrada magazina “Crni pojas”)… Jedan je od retkih zapadnjaka koji su dobili zvanje majstora crnog pojasa 8. dana u te-kvon-dou. Karate karijeru završio je sa 182 pobede, 10 poraza i 2 nerešena rezultata, a Svetski karate savez mu je dodelio nagradu za životno delo.

Kasnije je osnovao udruženje Ujedinjena federacija za borilačke veštine, čijih više od 5000 članova uče čun-kuk-do. Na listi poznatih članova su na primer Stiv Mekvin i Prisila Prisli. Noris je osmislio i program za đake osnovnih i srednjih škola da bi ih motivisao da odbace drogu i posvete se borilačkim veštinama.

Paralelno sa izgradnjom ove takmičarske karijere, Noris počinje da se pojavljuje na filmu. Neki su ga zapamtili u filmu Na zmajevom putu, gde je igrao uz Brusa Lija, pa su sledili Kamiondžija razbijač, Oktagon, Oko za oko, a film Nestali u akciji učinio ga je slavnim i doživeo je još dva nastavka. Mada su među ljubiteljima tabačine Odred Delta i Top dog prošli odlično, i dan-danas oni su sinonim za očajnu glumu – Noris je, čak, u junu ove godine, na osnovu rezultata glasanja na sajtu RottenTomattoes.com proglašen za najgoreg glumca u poslednjih 26 godina.

BRUS LI I ČAK NORIS: U filmu “Na zmajevom putu”

Krajem devedesetih dobija sve lošije ponude: glumi u očajnim filmovima i serijama provodeći po 14 sati na snimanju. Nešto bolja bila je serija Voker, teksaški rendžer, u kojoj se pojavljuje u ulozi Kordela Vokera čak osam godina, u skoro 200 epizoda.

Negde u to vreme, Noris se (na specifičan način) ponovo vraća u Srbiju. Kako je kasnije ispričao novinarima, tokom snimanja serije Voker, teksaški rendžer, pošto je bukvalno ceo dan provodio na snimanju, više nije uspevao da vežba. Zapravo, jedini trening je imao kada je trebalo da se potuče s nekim na setu. Da bi održao izgled čvrstog, mišićavog momka, morao je nešto da smisli. Tada je čak i Srbija čula za “Total gym”. Za one koji su zaboravili, to je vrsta sobnog trenažera koji je satima i satima ukrug Čak Noris reklamirao i na našim televizijama. Kao u vicevima, od reklame se nije moglo pobeći, ali je nekima ona pružala i odmor za mozak od političara i narodnjaka koji su takođe opsedali televizije.

U to vreme Čak Noris je uveliko već bio u pedesetim godinama, ali su žene i dalje ludele za njim. Bio je u drugom braku i dobio petoro dece, od čega jedno vanbračno. Pisao je knjige, uključujući autobiografiju Uprkos svemu – moja priča, roman Jahači pravde i Crni pojas patriotizma: Kako probuditi Ameriku. Snimao je i poneki film – sve je jako loše prošlo, ali kako to već biva sa filmskim zvezdama, i dalje je dobro zarađivao.

Uvek je nastupao kao patriota i vernik (čak je kroz reklame zagovarao izučavanje Biblije i molitvu u javnim školama), a izjavljivao je kako bi voleo da bude upamćen ne kao glumac, pisac ili majstor borilačkih veština, već kao filantrop. Pomagao je veterane boreći se da dobiju što bolje uslove zdravstvenog osiguranja i penzije (2001. dobio nagradu udruženja Američki veterani “Veteran godine”) i tako lagano ušao u politiku.

Tokom 2008. angažovao se u predsedničkoj kampanji reklamirajući republikanca Majka Hakabija, guvernera Arkanzasa. Njih dvojica snimili su spot u kom Hakabi priča svoje planove. Na primer, kaže da će obezbediti granicu SAD od ilegalnih imigranata. A kako će to da uradi? “Dve reči: Čak Noris.” Onda Čak Noris priča zašto treba glasati za guvernera, a Hakabi priča viceve o Norisu. U pozadini ide muzika iz kaubojskih filmova, a reklama se završava sa Norisovim udarcem pesnicom o kameru i porukom “Odobrio Čak Noris”. Sve u svemu, reklama je smešna, ili pre tragična.

E, sad, glavno pitanje je otkud svi oni vicevi o Čaku Norisu. On je heroj akcionih filmova B kategorije, a čak ih nije mnogo ni snimio. Loš je glumac, ne može se reći ni da je privlačan ili šarmantan, niti bogzna koliko zabavan ili rečit, ali je postao globalni fenomen.

Kada se na Guglu ukuca “Find Chuck Norris” i klikne na (nekadašnje) “I’m feeling lucky”, dobija se poruka koja neodoljivo podseća na Guglova obaveštenja i otprilike glasi:

Gugl ne traži Čaka Norisa jer zna da ako ne nađeš Čaka Norisa, on će naći tebe.

Nisu pronađene standardne veb–stranice koje sadrže traženi termin.

Vaša pretraga – Čak Noris – ne poklapa se ni sa jednim dokumentom.

Preporuka:

Bežite, pre nego što vas nađe