Zemlja bez biblioteka

Autor/ica 19.7.2011. u 10:35

Povezani članci

Širom Sjedinjenih Američkih Država, u velikim i malim gradovima, zatvaraju se biblioteke ili im se skraćuje radno vreme. Pre nekoliko dana sam pročitao da postoje velike šanse da će i Detroit zatvoriti sve biblioteke u tom gradu, dok se u Denveru planira zatvaranje oko polovine. Zbog ovakvih odluka stotine ljudi će sigurno ostati bez posla. Ako uzmete u obzir sve porodice širom zemlje koje nemaju kompjutere ili ne mogu sebi da priušte internet, već koriste internet u bibliotekama kako bi tražile posao, posledice će biti još teže. Građani su generalno nezadovoljni zbog ovih zatvaranja.

Isto tako se osećaju i gradonačelnici koji su primorani da donose ove teške odluke. Međutim, kada pogledate ulice i puteve pune rupa, nastavnike, policajce i vatrogasce koji gube poslove, pri čemu i demokrate i republikanci obećavaju da nikada neće podići poreze, kakvegod bile posledice po kvalitet života, perspektiva deluje sumorno. „Najbolja nacija na svetu“, kako jošuvek sebe nazivamo, izgubila je političku volju da zaustavi svoje očigledno i naglo propadanje, i sačuva institucije od kojih zavisi funkcionisanje naše demokratije.

Ne znam da li postoji nešto što više obeshrabruje od prizora zatvorene biblioteke. Koliko god da je sama zgrada i fond knjiga u njoj skroman, opštinska biblioteka u mnogim delovima zemlje jedino je mesto gde se mogu pronaći knjige u velikom broju, na sve moguće teme, gde su i odrasli i deca dobrodošli da sede i čitaju u miru, zaboravljajući makar na trenutak obaveze i probleme koji ih čekaju napolju. Kao i mnogi drugi Amerikanci moje generacije, veliki deo svog znanja dugujem hiljadama knjiga koje sam, tokom svog života, pozajmljivao iz biblioteka. Sećam se strahopoštovanja koje sam osetio kao tinejdžer, kada sam shvatio da mi je dozvoljeno da tumaram među policama punim knjiga, odaberem bilo koju knjigu koja mi se dopadne, istražujem natenane njen sadržaj za stolom u biblioteci, i, ako poželim, odnesem je kući. Ne samo neki triler ili ozbiljni roman, već i knjige o umetnosti, kao i snimke svih mogućih vrsta muzike, od džeza, do opera i simfonija.

U Oak Parku (država Ilinois), dok sam bio srednjoškolac, u biblioteku sam odlazio dva ili tri puta nedeljno, iako sam u svom razredu bio sasvim prosečan đak. Čak i zimi, hodao sam desetak blokova do biblioteke, često po kiši ili snegu, noseći gomilu knjiga i snimaka, razmišljajući o novim, neistraženim knjigama koje me čekaju, drhteći od uzbuđenja i iščekivanja. Ljubaznost bibliotekara, koji su me, naravno, dobro poznavali, takođe je bio podsticaj. Oni su bili srećni da me vide kako čitam toliko knjiga, mada sam siguran da su se ponekad u sebi pitali o prirodi mog širokog i zbunjujućeg spektra interesovanja.

Na primer – umeo sam da u jednom danu pozajmim knjigu o insektima Severne Amerike, roman Luisa Ferdinanda Celine, knjigu poezije Harta Kejna, antologiju Američkih kratkih priča, knjigu o astronomiji i snimke Biksa Beiderbeka i Sidnija Bečeta. Još uvek ne mogu da zaboravim velikodušnost poreskih obveznika Oak Parka. Ja se nisam rodio sa interesovanjem za svaku temu; vreme koje sam proveo u svojoj lokalnoj, neverovatno dobro snabdevenoj biblioteci, učinilo me je takvim.

A to je bio samo početak. Kako su godine prolazile, detljano sam istraživao brojne biblioteke, velike i male, otkrivajući mnoge pisce i knjige za koje nikada nisam znao da postoje. Među njima je bilo mnogo potpuno nepoznatih, zaboravljenih, ali i pored toga vrlo vrednih čitanja. Ni jedno predavanje koje sam slušao na fakultetu nije se sa tim moglo uporediti. Čak i biblioteke u vojnim bazamaširom sveta, ili one u malim, siromašnim industrijskim gradovima, krile su poneko blago, kao što su knjige avangardne književnosti koje su odavno prestale da se štampaju i skoro genijalni detektivski romani.

Gde god bih naišao na biblioteku, uvek sam se osećao kao kod kuće. Bilo prepuna ili praznjikava, uvek sam se u njoj lepo osećao. Devojčica i dečak rade domaće zadatke i flertuju; starija žena, kojoj su očigledno potrebne naočare, žmirka pokušavajući da pročita mnogo puta prelistani primerak The New Yorker-a; prerano osedeli čovek, okružen razbacanim stranicama beleški i nekoliko otvorenih knjiga, nešto piskara u žutom notesu; i, najčudniji među njima, stariji proćelavi čovek u elegantnom plavom prugastom odelu, sa pažljivo vezanom crvenom leptir mašnom,čita tanku knjigu crnih korica koja deluje vrlo staro, a koja bi mogla biti poezija, rasprava o religiji, ili nešto vezano za okultizam. To ubeđenje – da me iza vrata čekaju neotkrivene misterije, to je ono što me privlači svakoj biblioteci na koju naiđem.

Skoro sam čuo jednog političara koji je izjavio da zatvaranje biblioteka nije tako velika stvar, budući da deca danas imaju internet da čitaju i rade svoje domaće zadatke. Međutim, te dve stvari nisu iste. Kao što će vam reći svaki učitelj koji se seća vremena kada su učenici išli u biblioteke i čitali knjige, učenje i razmišljanje dolazi prirodnije kada se čovek nagne nad knjigom. Posmatranje drugih koji su takođe uneli u čitanje, držeći u rukama ili pritiskajući laktovima knjige različitog izgleda, neke odbojnog, a neke privlačnog, čini vas učesnikom u jednom od najstarijih i najplemenitijih ljudskih aktivnosti. Tačno – čitanje knjiga je spor, dugotrajan, i često naporan proces. Nasuprot tome, surfovanje po interentu je brza aktivnost koja odvlači pažnju, tokom koje osoba traži informacije o određenoj temi, nalazi ih, ičita – često preskačući veliki deo ponuđenog materijala, fokusirajući se samo na najvažnije delove. Knjige zahtevaju strpljenje, kontinuirani fokus na ono što se nalazi na stranici, tečeste pauze posvećene razmišljanju, kako bi se smisao onoga što se čita iskristalisao i postigao svoj puni učinak.

Koliko je ljubitelja knjiga među mladima stvorio internet? Po mom mišljenju, mnogo manje neko što to su to učinili milioni biblioteka tokom poslednjih stotinak godina. Njihovo polako nestajanje jeste tragedija, ne samo za te osiromašene gradove i naselja, već za bilo koga, na bilo kom mestu, ko je užasnut pomišlju na zemlju bez biblioteka.

Charles Simic, The New York Review of Books, 18.05.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 17.07.2011.