ŽAN ŽAK RUSO: Društveni ugovor i Emil

Povezani članci

• Obljetnički zapis: ZLOČIN
• REFRESHING MEMORY / KAD SPOMENICI OŽIVE
• Ruke i zagrljaji Safeta Zeca otkrivaju slikarsku i crtačku virtuoznost
• Živi logor smrti na Sajmištu
• Javna tribina: “Vršnjačko nasilje – stvarnost i socijalni tabu”
• Kronika Pozorišnog proleća (prvi dio)

Čovek je rođen slobodan a ipak je posvuda u lancima.

“Društveni ugovor”

Čovek je rođen slobodan a ipak je posvuda u lancima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih, uistinu je više rob od njih. Kako je došlo do te promene? Ne znam. Šta je može učiniti legitimnom? Verujem da mogu rešiti to pitanje. Kada bih uzeo u obzir samo silu i njene posledice, rekao bih: “Dok je narod prinuđen da se pokorava i dok to čini, on dobro čini; a čim može da zbaci jaram i to učini, on onda čini još bolje: jer, povrativši svoju slobodu na osnovu istog onog prava na osnovu kojeg mu je oduzeta, ili je on u pravu da se povrati, ili drugi nisu bili u pravu da mu je oduzmu.” Ali društveni poredak predstavlja jedno pravo koje je osnova svih drugih. Međutim, ovo pravo ni u kom slučaju ne proističe iz prirode; ono se, prema tome, zasniva na sporazumima.(…) Često ima znatne razlike između volje svih i opšte volje: ova ima u vidu samo opšti interes; ona samo prihvata, i predstavlja samo zbir pojedinačnih volja; no, oduzmite od tih istih volja one pluseve i minuse, koji se međusobno potiru, i ostaće kao zbir razlika opšta volja. Ako građani, kao narod, dovoljno obavešten, veća, ne bi opštili ni na koji način među sobom, iz velikog broja malih razlika proisticala bi uvek opšta volja, i odluka bi svagda bila dobra. No kada se stvaraju frakcije, posebne grupacije na račun one opšte volje, svaka od ovih grupacija postaje opšta u odnosu na njene članove, a pojedinačna u odnosu na državu: može se tada reći da nema više toliko glasača koliko ljudi, već samo toliko koliko ima ovih grupacija. Razlike se svode na manji broj i daju manje opšti rezultat. Najzad, kada jedna od tih grupa postane toliko velika da nadmaši sve druge, kao rezultat nemati više zbir malih razlika, već jednu jedinu razliku: tada više nema opšte volje, a mišljenje koje preovlađuje je pojedinačno mišljenje. Važno je, dakle, da bi se dobio izražaj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u državi i da svaki građanin izražava samo svoje mišljenje: takva je bila jedinstvena i uzvišena ustanova velikog Likurga.

“Emil” ili “O vaspitanju”

Biljke se oplemenjuju negovanjem, a ljudi vaspitanjem. Kada bi se čovek rodio veliki i snažan, njegov bi mu rast i snaga bili sve dotle beskorisni dok ne bi naučio njima da se služi; oni bi mu, štaviše, bili škodljivi, jer bi sprečavali druge da misle kako će mu pomoći; i prepušten sam sebi umro bi u bedi pre nego što bi poznao svoje potrebe. Tužimo se na stanje detinjstva; ne shvatamo da bi ljudski rod već izumro, da čovek nije počeo da živi kao dete. (…) Ako hoćete da dobijete pojam o javnom vaspitanju, čitajte Platonovu “Državu.” To nije političko delo, kao što zamišljaju oni koji sude o knjigama samo prema njihovim naslovima: to je najbolja rasprava o vaspitanju koja je ikad napisana. (…) Čovek misli samo na održanje svog deteta; to nije dosta; mora ga naučiti da se održi kad postane čovek, da podnosi udarce sudbine, da se ne plaši izobilja i nemaštine, da živi, ako je potrebno, na ledenim poljima Islanda ili na vrelim hridinama Malte. Uzalud preduzimate vi mere opreznosti da ne umre, negoli da se uputi da vešto živi. “Živeti ne znači disati, nego raditi, to znači služiti se svojim organima, svojim čulima, svojim sposobnostima, ukratko: svim delovima nas samih koja nam pružaju osećanje našega postojanja. Nije najviše živeo onaj koji je najviše godina brojao, nego onaj koji je najviše osetio život. (…) Mnogo se govori o svojstvima dobrog vaspitača. Kao prvo, koje već samo pretpostavlja mnogo drugih svojstava, zahtevao bih da ne bude jednostavan najamnik. Ima poziva koji su tako plemeniti, da smo ih nedostojni ako ih vršimo za novac: takav je poziv ratnika i vaspitača. (…) kako je moguće da neko ko nije vaspitan vaspita dobro dete? (…)
Emil je radan, umeren, strpljiv, jak i srčan. Njegova uobrazilja, koja još nije ni na koji način zapaljena, ne povećava mu nikad opasnosti. Neosetljiv je za većinu nedaća i zna da pati sa postojanošću, jer nije naučio da se bori protiv sudbine. Što se tiče smrti, on još ne zna zapravo, šta je to; ali kako je navikao, da se bez odupiranja pokorava zakonu nužnosti, umreće, kad tome dođe vreme, bez uzdisanja i opiranja, i to je sve što priroda dopušta u tom trenutku koga se svi groze. “Živeti slobodno i vezati se što je moguće manje za ljudske stvari, to je najbolje sredstvo da čovek nauči umreti.”

Maštarije