Žan – Žak Ruso: Društveni ugovor;

Autor/ica 24.2.2011. u 11:55

Povezani članci

O DRUŠTVENOM UGOVORU

Pretpostavljam da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi. Tada to prvobitno stanjene može dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio način života. Međutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, već samo da sjedinjuju one koje postoje I da njima upravljaju, ne ostaje im ništa drugo za njihovo samoodržanje nego da udruživanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjačaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom I da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga može nići samo iz saradnje više njih; no pošto su snaga I sloboda svakog čoveka prva oruđa za njegovo održanje, kako će ih on upotrebiti a da sebe ne ošteti I ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dužnost? Ta teškoća, svedena na mmoj predmet, može ovako da se iskaže: ‘’Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio I štitio svom zajedničkom snagom ličnost I dobra svakog člana društva, I kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, I tako ostao isto toliko Slobodan kao I pre’’. Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su određene prirodom samoga akta, da bi ih I najmanja izmena učinila izlišnim I ništavnim; tako das u one, iako možda nikad nisu bile formalno iskazane, svuda iste, svuda prećutno usvojene I priznate, sve dok se društveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava I svoju prirodnu slobodu, gubeći ugovornu slobodu, zbog koje se prve I bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaćene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve; a budući da je položaj jednak za sve, niko nema računa dag a oteža drugima. Štaviše, pošto se prenošenje prava vrši bez ograničenja, zajednica ne može biti savršenija I nijedan član društva nema više šta da traži: jer, kada bi pojedincima I dalje pripadala neka prava, budući da nema nikakvog zajedničkog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija između njih izajednice, svaki bi, pošto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude I sudija svim ostalim; tako bi I dalje postojalo prirodno stanje, a društvo bi neminovno postal tiranski ili izlišno. Najzad dajući svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog člana društva nad kojim se ne stiče ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega što se gubi, kao što se stiče I više snage da se sačuva ono što se ima. Ako se, dakle, izbaci iz društvenog ugovora ono što ne spade u njegovu suštinu, videćemo da se on svodi na ovo: ‘’Svaki od nas unosi u zajednicu svoju ličnost I celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; I još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine.’’ Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne ličnosti svakog ugovarača, jedno moralno I kolektivno telo, sastavljeno od toliko članova koliko njegova skupština ima glasova, I koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedničko ja, svoj život I svoju volju. Ta opšta ličnost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinačnih ličnosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili političko telo, koje njegovi članovi nazivaju državom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga upoređuju sa njemu sličnim. Što se tiče članaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda I zovu se pojedinačno građani, kao učesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potčinjeni državnim zakonima. No ti se nazivi često mešaju I zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da čovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtačnijem smislu.

[…]

O SUVERENU

Iz ove formule vidi se da akt udruživanja sadrži uzajamnu obavezu između političkog tela I pojedinca, I da svaki pojedinac sklapajući takoreći ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao član suverenog tela obaveze prema pojedincima, I kao građanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne može da se primeni pravilo građanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se čovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj elini čiji je on sastavni deo. Treba primetiti još da zvanična odluka, koja može da obaveže sve podanike prema suverenu usled dva različita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne može – naprotiv – da obaveže suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi političkog tela da suveren sebi nameće zakone koje ne može da prekrši. Kako on može sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u položaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz čega se vidi da nema I ne može biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa čak to ne može biti ni društveni ugovor. Što opet znači da se političko telo ne može sasvim lepo da obaveže prema drugome u onome što ni u kom pogledu ne vređa taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obično (ne složeno) biće, prost pojedinac. No političko telo ili suveren, čije se biće raća isključivo iz svetinje ugovora, ne može nikada da se obavezuje, čak ni prema drugom, na ma šta što odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao čto bi, na primer, bilo da otući jedan deo samoga sebe ili da se potčini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlači samo svoje postojanje značilo bi uništiti samog sebe; a ono što nije ništa, ništai ne stvara. Čim je to mnoštvo na taj način skupljeno u jedno telo, nije mogućno povrediti jednog člana a da se ne povredi telo, a još manje da se povredi telo, a da to ne osete I njegovi članovi. I tako, dužnost I interes podjednako obavezuju obe ugovarajuće strane na mećusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimućstva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, pošto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sačinjavaju, nema niti može da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomogućno da telo hoće da škodi svima svojim delovima; a videćemo malo niže da ne može da škodi nijednom posebno. Suveren, samim tim što jeste, uvek je I ono što treba da bude. No nije isti slučaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajedničkih interesa, ništa ne bi jemčilo da će oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi našao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac može, doista, kao čovek da ima svoju ličnu volju, suprotnu ili različitu od opšte volje u čijem stvaranju učestvuje kao građanin: njegov posebni interes može mu tražiti sasvim drugo nego što traži opšti interes, njegova bezuslovna I prirodno nezavisna egzistencija može učiniti da ono što duguje zajedničkoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade, čiji će gubitak biti od manje štete za druge nego što bi njegova isplata bila za njega; I gledajući u moralnoj osobi koja sačinjava državu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije čovek, on bi hteo da uživa građanska prava ne hoteći pri tome da ispuni svoje podaničke dužnosti; to bi bila nepravda čije bi jačanje izazvalo propast političkog tela. Da ne bi, dakle, društveni ugovor bio prosta formalnost, on sadrži prećutno sledeću obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpsti svoju snagu: cello političko telo će prinuditi na poslušnost svakog onog koi odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajući svakog građanina otadzbini, obezbeđuje ovoga od svake lične zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu građanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske I podložne najvećim zluopotrebama.

[…]

O GRAĐANSKOM STANJU

Ovaj prelaz iz prirodnog u građansko stanje dovodi kod čoveka do veoma značajne promene, zamenjujući u njegovom ponašanju instikt pravdom I dajući njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, pošto glas dužnosti zameni fizički nagon, a pravo prohteve, čovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuđen da postupa po drugim načelima I da pita razum pre nego što će se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju lišava nekoliko preimućstva koja mu dolaze od prirode, on stiče druga, I to vrlo velika, njegove se sposobnosti vežbaju I razvijaju, njegove se ideje proširuju, njegova se osećanja oplemenjuju, cela njegova duša toliko se uzdiže da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi često spuštale ispod stanja iz koga je proizišao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj srećni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao I koji je njega, glupu I ograničenu životinju, pretvorio u razumno biće I čoveka.
Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive količine: ono što čovek gubi društvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda I neograničeno pravo na sve što ga mami I što može da postiigne, a ono što dobija, to su građanska sloboda I svojima mad svim što je u njegovoj državini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu , koja je ograničena jedino snagama pojedinaca, od građanske slobode, koja je ograničena opštom voljom; I državinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog pritežaoca, od svojine koja se može zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu).
Moglo bi se ovome što predhodi dodati kao dobit od građanskog stanja moralna sloboda, koja jedina čini da je čovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, I suviše sam već rekao o ovome članu, a filozofski smisao reči sloboda nije sad moj predmet.

[…]

O DEMOKRATIJI

Onaj ko sastavlja zakon zna bolje nego iko kako on treba da se primenjuje I tumači. Izgleda, prema tome, da ne bi moglo da bude boljeg ustava od onog u kome je izvršna vlast spojena sa zakonodavnom; ali to je baš ono što kakvu takvu vlast čini nedovoljnom u izvesnom pogledu, jer se stvari koje treba da se razdvoje ne razdvajaju, a vladalac I suveren, budući das u jedno te isto lice, obrazuju, takoreći, vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude I njihov izvršilac, niti da narod kao celina odvrati pažnju od opštih pitanja I posveti je posebnim predmetima. Ništa nije opasnije od uticaja privatnih interesa na javne poslove, čak I zloupotreba zakona od strane vlade manje je zlo negoli korupcija zakonodavčeva, neizbežna posledica uticaja pojedinačnih gledišta. Tada, pošto je država iskvarena u svojoj srži, svaka reforma postaje nemoguća. Narod koji ne bi nikad zloupotrebio vladu još manje bi zloupotrebio nezavisnost; narod koji bi uvek dobro vladao ne bi ni imao potrebe za vladom. Ako se shvati u strogom smislu reči, prava demokratija nije nikad postojala, niti će ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada malim. Ne može se zamisliti da narod ostane neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, I lako se može uvideti da se u tu svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori, a da se oblik uprave ne izmeni. I zaista, mislim da kao pravilo mogu da postavim ovo: Kad su vladine funkcije podeljene između više nadleštva u kojima vrši vlast najmanji broj ljudi dobijaju pre ili posle najveću vlast, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog lakoće obavljanja poslova, koja ih prirodno do toga dovodi. Uostalom, koliko ta vlada pretpostavlja stvari koje je teško združiti. Najpre, vrlo malu državu, u kojoj bi se narod lako sakupljao I u kojoj bi svaki građanin lako poznavao sve ostale; drugo, veliku jednostavnost običaja koja bi otklonila mnoštvo trnovitih poslova I raspri; zatim mnogo jednakosti u položajima I bogastvu , bez čega ne bi dugo opstala jednakost u pravima I u vlasti; najzad, mali ili nimaloraskošni, jer je raskoš ili posledica bogastva ili ga čini nužnim; ona kvari ujedno I bogatogai siromaha, jednoga pritežanjem bogastva, drugoga zavišću; ona otadzbinuprodaje za mekuštvo I taštinu; ona oduzima državi sve njene građane da bi ih potčinila jedne drugima, a sve skupa javnom mnjenju. Eto zašto jedan čuveni pisac postavio vrlinu kao temelj države, jer svi ovi uslovi ne bi mogli da opstanu bez vrline; no, zato što nije postavio potrebne razlike, taj sjajni duh često je bio netačan, neki put nejasan I nije video da je suverena vlast ista svuda, ted a prema tome I isto načelo mora da se primeni u svakoj dobro uređenoj državi, istina više ili manje prema obliku vlade. Dodajmo da nema vlade koja bi toliko bila podložna građaskim ratovima I unutrašnjim nemirima kao što je to demokratska ili narodna vlada, jer nema nijedne druge koja tako jako I tako istrajno teži menjanju oblika I koja zahteva više budnosti I hrabrosti da bi se očuvala u svom obliku. U takvom uređenju grašanin mora naročito da se naoruža snagom I postojanošću, I svakog dana svog života da kaže u dnu svog srca ono što je govorio vrli palatin u poljskom saboru: Malo periculosam libertatem quietum servitium. Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savršena vladanije za ljude.

[…]

O IZBORIMA

U pogledu izbora vladaoca I magistrate, koji su, kao što rekoh, složene radnje, postoje dva načina da se oni sprovedu, a to su biranje I kocka. I jedan I drugi upotrebljavani su u raznim državama, pa još I danas vidi se vrlo složena mešavina oba ova načina u izboru mletačkog dužda.
‘’Izbor putem kockice’’, kaže Monteskje, ‘’ u prirodi je demokratije’’. Slažem se, no kako to treba obrazložiti?. ‘’Kocka’’, nastavlja on, ‘’oblik je izbora koji nikoga ne vređa: ona svakome građaninu ostavlja prilično veliku nadu da će poslužiti otadzbini’’. To nisu stvarni razlozi. Ako se obrati pažnja na to da je izbor nosilaca vlasti stvar vlade, a ne suveriniteta, videće se zašto je kocka više u prirodi demokratije, u kojoj je državna uprava utoliko bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji. U svakoj istinitoj demokratiji, magistratura nije preimućstvo, već teret koji se ne može pravedno nametnuti jednom pojedincu pre nego nekom drugom. Jedino zakon može da nametne taj teret onome na koga će pasti kocka. Jer tada, pošto je položaj podjednak za sve I pošto izbor ne zavisi ni od kakve ljudske volje, ne postoji nikakva primena opšteg zakona na poseban slučaj, koja bi narušila njegovu opštost. U aristokratiji, vladalac bira vladaoca, vlada se održava sama sobom, I tu metod nalazi svoje pravo mesto.
Primer sa izborom mletačkog dužda potvrđuje ovu tvrdnju, a ne opovrgava je: taj mešoviti oblik odgovara mešovitoj vladi. Jer, zabluda je smatrati mletačku vladu za pravu aristokratiju. Ako narod nema nikakvog udela – sama aristokratija je tamo narod. M;noštvo siromašnih Barnabota nije nikada dospelo ni do kakvofg položaja, a od svog plemstva ima samo praznu titulu ekselencije, kao I pravo da prisustvuje Velikom savetu. Pošto je taj Veliki savet isto toliko mnogobrojan kao I naš Opšti savet u Ženevi njegovi visoki članovi nemaju više povlastica negoli nači prosti građani. Sigurno je, ako se otkloni krajnja razlika između ove dve republike, da ženevska buržoazija tačno prestavlja mletačko plemstvo; naši domoroci I stanovnici predstavljaju mletačke varošane I puk; naši seljaci predstavljaju podanike mletačkog kopna; najzad, kakvom god se smatrala ta republika, a nezavisno od njene veličine, njena vlada nije u većoj meri aristrokratska negoli naša. Sva je razlika u tome što, budući da nemamo nikakvog doživotnog vlastodržca, mi nemamo ni istu potrebu za biranjem kockom. Izbori putem kocke imali bi malo nezgoda u pravoj demokratiji, u kojoj je sve jednako koliko po običajima I talentima, toliko I po načelima I bogastvu, pa bi bilo svejedno kakav je izbor. No rekao sam već da nema prave demokratije.
Kad su biranje I kocka kombinovani, prvim načinom treba da se popune mesta koja zahtevaju prave talente, kao što je na primer vojna služba; drugi način odgovara mestima za koja su dovoljni zdrav razum, pravednost, poštenje, a to je, na primer, sudska služba, jer u dobro uređenoj državi te su osobine zajedničke svima građanima.
Ni kocka ni glasanje ne nalaze primene u monarhijskoj vladi. Pošto je monarh po pravu jedini vladalac I magistrat, izbor njegovih službenika pripada samo njemu. Kada je opat de Sen-Pjer predlagao da se poveća broj saveta francuskog kralja I da se njihovi članovi biraju glasanjem, on nije video da predlaže promenu oblika vladavine. Ostalo bi mi još da govorim o načinima davanja I prikupljanja glasova u narodnoj skupštini; no možda će istorijat rimskog urećenja u ovome pogledu bliže objasniti sva načela koja bih ja mogao da postavim. Neće biti na odmet razumnom čitaocu da malo u pojedinostima vidi kako su se otpravljali javni I privatni poslovi u veću od dvesta hiljada ljudi.

( Žan – Žak Ruso: Društveni Ugovor, 35 -39,74, 105 )

filozofskitekstovi.wordpress.com