Volim anarhiju Njujorka

Povezani članci

• U BiH počinje prevođenje literature namijenjene akademskoj i aktivističkoj zajednici
• Mario Kopić: Sramota potiskivanja
• Promocija monografije Après
• Damir Ovčina: Književnost od ničeg pravi zlato!
• „Lično“ kroz fotoobjektiv Velije Hasanbegović
• Topli, nežni, stameni cunami

INTERVJU: ČARLS SIMIĆ

Njujork ima svoju osobenu estetiku. Za razliku od mojih njujorških prijatelja, volim da lutam tim ulicama bez prestanka. O Evropi ne razmišljam uopšte kao o Evropi, već osvakoj od tih zemalja zasebno. Kad si u Engleskoj, ne možeš ni da razmišljaš o Evropi. Moji prijatelji, engleski pesnici, kažu mi da kod njih, čim otvoriš usta, klasni rat počinje – kaže poznati američki pesnik srpskog porekla

Imao sam mnogo sreće, zapravo. Amerika nije ono što mislimo da je, ima u njoj mnogo dobrih ljudi, pametnih, jedina je nesreća što ti ljudi ne reprezentuju Ameriku, već u njenim vladama sede neki drugi ljudi – kaže u razgovoru za naš list Čarls Simić (1938), američki pesnik, pulicerovac, koji se ovih dana obreo u rodnom Beogradu, i predstavio antologiju svog poluvekovnog poetskog opusa u srpskom prevodu, objavljenu u „Arhipelagu” pod naslovom „Iščekujući presudu”:

– Danas sve više srljamo u provaliju, kao neka kola gde niko nije za volanom, svi znaju da tu ništa ne može da se uradi a ona, jednostavno, idu. Svi, pa čak i ove moje komšije u selu, znaju da će nas ovi ratovi upropastiti, ne samo finansijski, nego i moralno. Jer, da li je moralno da ubiješ toliko ljudi u svetui svi, posle svega, daživimo lepo i normalno, i nikom ništa. Dakle, uplašeni su i zabrinuti.

Kad kaže Amerika, Čarls Simić, ipak, prvenstveno misli na njene gradove.

Prvi bitni znakna Vašoj mapi je Čikago, „spoj modernog i provincijalnog”, u kojem ste se najpre obreli, sredinom pedesetih, po dolasku u SAD?

To je bilo tako u vreme kada sam sa osamnaest godina napustio kuću, odmah posle mature. Moji roditelji se nisu slagali, svađali su se beskrajno, a ja sam tog leta već počeo da radim u Čikagu, našao sam posao – to se tako radi u Americi. Moj otac je bio divan čovek, imao je lepu platu, ali bi sve spljiskao, bio je veseljak… tako da sam znao da odsad moram sam da se izdržavam.

Šta ili ko je najviše uticao na Vas u tom periodu?

Posao svakako ne, bio je kao svaki drugi, ali, na tim poslovima, upoznao sam ljude, mnogo starije od mene, koji su takođe bili emigranti. I svi su hteli da mi objasne Ameriku.

Nisu to bili neki veliki intelektualci, nego ljudi s velikim životnim iskustvom. Naslušao sam se strašnih priča, kako je bio težak život za emigrante u Americi, pre nego što su sindikati, dvadesetih-tridesetih, ojačali, kako su ih tlačili i ponižavali.I svi su mi govorili: nemoj nikad za republikance da glasaš, to je partija bogataša, samo misle, kako da nas ostale zajebu! To je bio stereotip, ali u njemu je bilo istine.

Bilo je u mom okruženju i obrazovanih ljudi, inženjera, intelektualaca, koji nisu, kao većina ostalih, prezirali emigrante, kao stoku. Ali su često idealizovali Istočnu Evropu. Šezdesetih godina, upoznao sam jednog divnog advokata, Luisa Mekerola, komunistu inače. Jednog dana pita me, Čarli, ti dolaziš odatle, zar stvarno misliš da je Staljin bio rđav čovek? Morao sam da ga razočaram.

Ipak, Vi u Čikagu niste bili deo te radničke klase?

Sa druge strane, upravo u Čikagu sam naučio kako se dobro živi, kad znaš da živiš. Jer je Čikago šizofrena varoš, pored jezera je strašno lepo, jezero veliko kao more, hoteli, kao da si u Riju, nisam mogao da verujem  svojim očima u tu lepotu: Mičigen Avenija, dve ulice od jezera, fini restorani, muzeji… A onda, što dalje ideš od jezera, sve je strašnije i gore, sve više liči na Rusiju 19. veka, kao da čitaš Dostojevskog. Recimo, Klark strit, sva u salunima, onim najgorim, posvuda radnici u fabrikama, i propalice koje leže po ulici zimi, pijani. Prljavo, male radionice gde se radi u tri smene, ulicama promiču žene nalik na babuške, iz Ukrajine, Poljske, idu da rade.

Tako sam naučio osnovnu lekciju o Americi: da je to jedna izrazito klasna struktura. Iako Amerikanci kažu: mi nismo klasno društvo, kod nas svako može sve da ostvari, i da postane predsednik Amerike. Đavola!

Kada sam upisao večernje studije na Čikaškom univerzitetu, upoznao sam potpuno drugi soj ljudi. U moje doba su američki profesori literature svi bili anglofili, odeveni u tvid, što je bio izraz čežnje za Engleskom. Čak su i govorili nekim lažnim engleskim akcentom a američku književnost smatrali nečim čega treba da se stidiš.

Bekstvo u Njujork, Vama je značilo spas, oslobađanje od tog konzervativizma?

Njujork je tada bio potpuno drugačiji. U njemu nije bilo fabrika, ali su sve američke kompanije, još tada, imale kancelarije u njemu, te je on još onda bio najmoćnije središte Amerike. To je bio jedan drugi svet, mnogo slobodniji, devojke pogotovo, puni života. U društvu je vladalo veselo raspoloženje, razdraganost, na poslu su padali vicevi a kad završe s poslom odlazili su u provod, zavitlavali se beskrajno na svačiji račun, u to vreme pre političke korektnosti. I ženske su znale,itekako,da odgovaraju muškarcima!

U Vaš život ulazi poezija. Koliko ste se oslanjali na ondašnju generaciju pesnika, intelektualaca?

U Čikagu sam bio upoznao jednog poznatog pisca, starijeg od mene, Nelsona Olgvina, Jevrejina poreklom. Pisao je odlične kratke priče, po jednoj od tih, „Čovek sa zlatnom rukom”, snimljen je i film sa Frenkom Sinatrom, bio je dve-tri godine ljubavnik Simon de Bovoar, koja je dolazila tu, kod njega, jer Sartr i nije bio neki ljubavnik. Na jednoj sedeljci, videvši kod mene knjigu vrlo cenjenog Roberta Lauela, rekao mi je, šta čitaš to đubre, i uputio me na Vitmena. Ne čitaj lažne pesnike iz Bostona i Njujorka! I to je uticalo na mene, da imam distancu: kada sam, kasnije, u Njujorku upoznao Lauela i ostale, gledao sam ih malo podozrivo.

Njujork je u to doba stecište disidenata, književnih i ostalih?

Da, naravno, bilo je emigranata koji su četrdesetih godina pobegli iz svih mogućih zemalja Evrope. Samo, ti emigrantski krugovi, na čije sam zabave odlazio, mislili su da je Amerika grozna zemlja. Bili su puni nostalgije, pričali o tome kako je divna i kulturna bila ta Nemačka, iz koje smo došli, a kako je Amerika varvarska zemlja, da džez nije muzika, da američki film nije film. Ali ja sam više voleo da budem deo te američke „nekulture”!

Šta ste u Njujorku radili?

Dugo sam radio u časopisu za umetničku fotografiju „Apertura”, koji je pokrenut pedesetih. Mnogo sam naučio o istoriji fotografije, upoznao mnoge umetničke fotografe, koji su kamerom ovekovečili njujorške ulice. To je veoma uticalo na mene, saznavao sam od njih mnoge stvari. Te slike i danas su mi u glavi, jer ja, i onda, i sada, poeziju zamišljam u slikama.

Tada sam objavio prvu knjigu pesma, 1967, a moj prvenac doživeo je mnogo pohvalnih osvrta. Odmah su počeli da mi stižu pozivi sa raznih univerziteta. Kažu,Simiću, volimo vaše pesme, dođite da predajete! Tako smo ja i moja supruga, koja je kao modni kreator dobro zarađivala, ali je, kao i ja, non-stop radila, i jedva smostizali da vidimo našu ćerkicu, otišli u Kaliforniju, poviše San Franciska. Ubrzo sam shvatio da su moji prijatelji svi na Istoku. Još pre odlaska u Kaliforniju dobijao sam pozive iz Nju Hempšira, da predajem na njihovom univerzitetu. Jednom kad sam imao čitanja na Istočnoj obali, skoknuo sam do Nju Hempšira, u zimu 1973, da vidim kako to izgleda. Svidelo mi se, i ostao sam do danas.

Šta je presudilo?

Nova Engleska nije Amerika, i ostala je takva dan-danas. Po čemu? Po tome što nema mnogo emigranata (smeh)! Jer, zime su dugačke, nema šta da se radi. Tako da je taj svet i dalje kao oni Amerikanci iz 19. veka, protestanti, čiji su preci puritanci. I danas se užasavaju reči kao što su religija, Bog, Isus. Znaju kako izgleda, kad počneš to da zloupotrebljavaš, pa dođeš dotle da spaljuješ veštice, makar bila tvoja rođena tetka! Njihove crkve su toliko nereligiozne, strašno lepe, sve je od drveta, belog, fini veliki prozori, i samo jedan mali krst, klupice…Crkve koje su stare po sto pedeset godina, čistih linija, elegantne.

Njihov Bog ne voli kič?

Ne, definitivno.Meni se to jako svidelo. To su neki racionalni ljudi, pošto je to državica sa malo stanovnika, stižu da brinu i o mačkama koje su se izgubile, i da skupljaju pomoć za dečicu u Africi i bog te pita gde. Dok,  kad ulazim u Alabamu, Misisipi, njihova religija nije religija Novog, nego Starog zaveta. Njihov bog je taj koji ubija svoje neprijatelje. Puna su im usta Isusa, a uopšte ni ne znaju šta Isus govori. Njihova deviza je: udri neprijatelja svog!

Iako ste u Nju Hempširu, vezani ste za Njujork, čiji obrisi su upečatljivi iu Vašim pesmama. To jeVaš idealni grad?

Ja u Njujorku i kad u njemu nisam fizički, mnogo više živim mentalno. Nikad ne bih napustio Nju Hempšir, ali mi je Njujork duhovna hrana. Volim anarhiju tog grada, taj bogat ulični život, gde je sve oko vas beskrajno zanimljivo, mesto u kome se do te mere, jedno pored drugog, slaže nešto što je inače nespojivo. 

U njemu možeš da zaboraviš na sve druge pojmove o lepoti. Između dva oblakodera, uvučena mala dvospratnica, uistinu straćara od drveta, sa natpisom „čišćenje cipela”, đubre, neugledno, ružno.A tik uz nju, niče fantastična „Dojče bank”, što sve skupa proizvodi jednu divnu anarhiju. Za razliku od mojih njujorških prijatelja, volim da lutam tim ulicama bez prestanka.

Po inspiraciju?

Ima jedna priča Edgara Poa, „Čovek gomile”: U Londonu, jedan tip šeta svake večeri, i u gužvi spazi jedno čudno, avetinjsko lice. Pola sata kasnije, ponovo ga vidi u toj gužvi, pa opet i opet. Zaintrigiran, krene za njim, kroz ceo London, a ovaj samo lunja, s kraja nakraj, uđe u neku prčvarnicu, pa nastavi. Sve dok ovaj što ga prati ne shvati da tip uopšte ne spava, da nema kuću…To je vizionarska priča, koju ja savršeno razumem, jer i sam imam potrebu da u svakom trenutku vidim šta se u svakom kutku događa. Danas, kad ponovo provodim po nekoliko dana nedeljno u Njujorku, gde predajem kreativno pisanje, vidim da i moji studenti imaju još burniji noćni život, pričaju mi fantastične priče o tome šta se sve noću dešava, kad posle časova, odu u provod. Fascinira me to osećanje da se u svakom trenutno nešto pored tebe dešava, da ni u jednom trenutku grad ne spava.

U Njujorku ste upoznali i mnoge velike pesnike, Brodskog na primer? Kako je to izgledalo?

Brodskog sam upoznao kad je bio vrlo mlad, nedelju dana pošto je stigao u Ameriku. I kao svaki Rus, kad pomeneš da si Srbin, vrlo se zbližio sa mnom. Imali smo mnoga zajednička čitanja poezije. Ali, bio je od onih koji su bili nemogući čim se nađu u iole većem društvu. Na nekoj večeri, gde ima budala, intelektualaca, profesora Kolumbije itd., poludeo bi i kontrirao im do daske, makar govorio potpune gluposti, samo da ih iritira, što je mene neodoljivo podsećalo na mog ujka Boru. Morao sam da ga sputavam. Ali, u najužem krugu prijatelja, bio je neobično fin, čak stidljiv, vrlo pažljiv. Malo smo se posvađali još za vreme vijetnamskog rata, jer je bio protiv toga da Amerika napusti Vijetnam, dok smo mi drugi, demonstrirali protiv tog rata.Voleo je Niksona, i Regana i,na kraju, apelovao za bombardovanje Beograda. Nisam ni pokušavao da ga razuverim. Suzan Zontag mu je već bila objasnila sve o Srbima.

Tu je bio i Oktavio Paz, meksički pisac, o kome uvek govorite kao o moralnom i intelektualnom uzoru?

Paz nije bio veliki pesnik, ali je bio fantastičan esejista i strašno pametan čovek. Ako u njegovom društvu neko nešto interesantno govori, pokrene neku zanimljivu temu, on to nikad ne bi zaboravio. Ne vidiš ga po godinu dana, a kad se ponovo sretnete, kaže, Čarli, ono što si onomad govorio, o tom i tom filozofu, Hajdegeru, Džaspersu… razmišljao sam, slažem se stobom, ali samo u ovom delu, i nastavio bi da raspredadalje o tome. Dok je dolazio na Harvard, često smo se viđali. Ali, kada sam otišao u Meksiko Siti, sreo sam jednu sasvim drugu osobu.Paz se tamodržao kao šef mafije:gde god da pođe, mlađi pesnici se klanjaju, ljube mu ruku.

Vašoj književnoj generaciji pripadaju i Mark Strand, pesnik-nobelovac Volkot…

Volkot je, i pored toga što je imao velikog uspeha u životu, pun frustracija, osećanja da ga ljudi ponižavaju, tretiraju kao „crnca”, što je kompleks koji vuče iz Engleske, gde se afirmisao i osvojiosve moguće nagrade. Svojevremeno, imao je ideju da napišem za njega jedan pozorišni komad o profesionalnom rvanju!

Pol Oster je divan čovek, i moj prijatelj još od vremena kad je bio student, sa svojom bivšom i sadašnjom ženom, za svaku Novu godinu dolazio jekod nas, u Nju Hempšir, pa smo zajedno kuvali i provodili se. On je istinska zvezda, čak i u Evropi. Jednom, u Parizu, na večeri kod prijatelja, u nekom mondenom društvancetu, povede se reč o Osteru, i naša domaćica se odmah pohvali da smo moja žena i ja njegovi prijatelji. Odjednom, ti koji nas dotle nisu primećivali, ushite se: „O, vuz et ami de Pol Osteer!?”

Često gostujete u Evropi. Kako danas doživljavate novu, ujedinjenu Evropu i njene elite?

Ne razmišljam uopšte o njoj kao o Evropi, i dalje razmišljam o svakoj od tih zemalja zasebno. Kad si u Engleskoj, ne možeš ni da razmišljaš o Evropi. Moji prijatelji, engleski pesnici, kažu mi da kod njih, čim otvoriš usta, klasni rat počinje. Tačno znaju iiz kog dela Engleske dolaziš, šta ti je otac bio. Odličan pesnik, Sajmon Armitadž, pričao mi je da mu je posle jednog čitanja poezije na Oksfordu, dok se pio šeri, jedan stari gospodin profesor rekao: Gospodine Armitadž, primetio sam da u nekim vašim pesmama aludirate na klasike, rimske i grčke, kako sme neko ko dolazi iz tako niskog bekgraunda, da govori o klasicima? Pitao sam Armitadža:Jesi li ga mlatnuo po njušci? Hteo sam, kaže, ali nisam, to je Engleska.

U Španiji i Portugaliji, opet, tamošnji pisci mi govore, mi smo sluge Evrope. To je jedna sasvim druga ideja Evrope. Ako pak, pitam francuskog pisca, šta misli o italijanskoj literaturi, on se zapanji: pa zar oni stvarno imaju literaturu?

A Nemce sve interesuje, kod njih mogu da se obavestim o dobrim pesnicima u Poljskoj i drugde, i ta otvorenost Nemaca me je zaprepastila. Možda su najzanimljiviji od svih evropskih intelektualaca, baš zato što su tako otvoreni prema svetu. Dobar primer je, recimo, moj stari poznanik Hans Magnus Encensberger.

———————————————————

Kako potrošiti četvrt miliona dolara

U Americi, kad uspeš da i od poezije nešto stekneš, i dobiješ te silne nagrade, uvek te pitaju šta ćeš s tim novcem. E, tu sam naučio da se ne zavitlavam.Kad sam dobio Makarturovo priznanje, stipendiju od četvrt miliona dolara, doduše podeljenih na pet godina, na pitanje novinara, našalim se i kažem:Eto, došao sam u Ameriku da napravim pare od poezije i sad, kad sam uspeo, ima da se vratim u moje selo, u Srbiji, da kupim dve krave, malo zemlje, piliće… A jedna starija žena, reporterka nekih čikaških novina,kaže: „Jao, što je to divno!” A šta drugo da kažem, da ću da popravljam zube, krov, i slične prozaične stvari!

Vesna Roganović
(Izvor: Politika)