Tražim riječ, Wislawa Szymborska

Povezani članci

• Kako su umjetnici spašavali Sarajevo pod opsadom
• Magija još uvek postoji
• SPASITELJ EUROPSKE MUZIKE U BIH
• Objavljena nova knjiga autorice Aleksandre Bosnić Đurić pod nazivom “FA(L)ŠIZMI – Zapisano u Srbiji 2019-2021.”
• Izložba “EX-ORDINARY” u Sarajevu
• Nastanak filozofije

Pripremio: Radomir Lazić

TRAŽIM RIJEČ

Jednom bih rečju da ih opišem:
kakvi – ?
Uzimam reči proste, kradem iz rečnika
merim, vagam, izučavam –
Nijedna nikad
nije prava.

Svaka najodvažnija – strašljiva,
svaka najpogrdnija – puna svetosti.
Svaka najokrutnija – odveć milostiva,
svaka omraze puna – s premalo jarosti.

Ta reč mora biti kao vulkan,
nek bije, kida, ruši,
ko strahotni gnev božji,
ko mržnja nek se puši.

Hoću tu jednu reč, samu,
krvlju natopljenu:
nek ko zid oko gubilišta
primi u sebe svaku zajedničku jamu.
Nek opiše jače no išta
ko behu oni – šta im se spremalo.
Jer ono čim sluh mi diše,
jer ono što se piše –
sve je premalo.
Premalo.

Nemoćan je govor naš,
zvuk iznenadan – ubog.
Tražim s naporom misli,
tražim tu reč baš –
al pronaći ne mogu.
Ne mogu.

GLAS U VEZI SA PORNOGRAFIJOM

Nema goreg razvrata od mišljenja.
Buja taj bezobrazluk kao vetroprašni korov
na leji namenjenoj za bele rade.

Onima koji misle ništa nije sveto.
Drsko nazivanje stvari po imenu,
razuzdane analize, razvratne sinteze,
divlja i raskalašna potera za golom činjenicom,
sladostrasno opisivanje osetljivih tema,
parenje pogleda – baš to im treba.

U po bela dana ili pod plaštom noći
spajaju se u parove, trouglove i krugove.
Pol i godine partnera tu su nevažni.
Oči im se cakle, obrazi gore.
Prijatelj sablažnjuje prijatelja.
Izopačene kćeri zavode oca.
Brat na blud navodi mlađu sestru.

Drugačije im voće
sa zabranjenog drveta poznanja više prija
rumene zadnjice iz ilustrovanih revija,
sve te u osnovi prostodušne pornografije.
Knjige koje ih privlače nemaju slika.
Jedina su im razonoda posebne rečenice
podvučene noktom ili bojicom.

Strahota, u kakvim pozama,
s kakvom razuzdanom prostotom
um uspeva da oplodi um!
Takvih poza nema ni u Kamasutri!
Za vreme tih sastanaka jedva se čaj puši.
Ljudi sede na stolicama, miču usnama.
Nogu preko noge svako sam sebi prebacuje.
Jedno stopalo dodiruje pod,
a drugo se u vazduhu klati.
Ponekad samo neko ustane,
priđe prozoru
i između zavesa
viri na ulicu.

(Wislawa Szymborska)