Simon Vej, svetica socijalističkog pokreta

Izdvajamo

• I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“.

Povezani članci

• Jagoda Kljaić: Ljubav u magmi
• Život je ipak san
• Ravnopravne među nama: Olga Štajdohar Pađen i Diana Burazer
• Danilo Kiš: Homo poeticus, uprkos svemu
• IZLOŽBA PLAKATA DEJANA SLAVULJICE
• Darko Rundek: Ekološko pitanje je zapravo duhovno pitanje

Simone Weil (1909-1943) kao učesnica Španskog građanskog rata 1936, foto: Apic/Getty Images

U sredu 2. januara 1935. u fabrici u Francuskoj je pozlilo jednoj 25-ogodišnjoj radnici. Slaba i neuhranjena, uz jaku migrenu i upalu uha nije imala snage za zatvori peć koja je proizvodila „nepodnošljivu vrelinu“. Plamen iz peći joj je „oblizivao šake i ruke“. Kolega radnik je pritrčao da joj pomogne. Nastavila je posao u bolovima i sa strašnom glavoboljom, pojačanom „užasnim udarcima malja nedaleko od mene“. Za razliku od ostalih radnika plaćenih po učinku Simon Vej nije morala da radi u fabrici. Kao univerzitetska nastavnica bila je dobro plaćena, a ovaj posao je prihvatila da bi iskusila stvarnost fabričkog rada.

Smatrala je da većina marksističkih tekstova o proletarijatu ne obuhvata svakodnevni život ljudi na prvoj liniji rada: „Veći je revolucionar zidar ili kovač od revolucionara na rečima“. Ko želi da pomogne proleterima da zadobiju klasnu svest i postanu revolucionarna klasa po sebi, mora da iskusi njihov život i iz prve ruke shvati njihove potrebe. Ovakvi argumenti, uz nepopustljivi antifašizam i etos po ugledu na Isusovu žrtvu, čine Simon Vej teško probavljivom za svakog levičara. Njeno nasleđe je veliki izazov za marksističku i socijalističku filozofiju.

„Uzela sam godinu dana odsustva da bih došla u dodir sa stvarnim životom“, pisala je jednoj od svojih učenica u prestižnoj ženskoj školi Le Puy gde je predavala pre nego što se zaposlila u fabrici. Do 1935. je već bila formirana intelektualka. Završila je slavnu École normale supérieure kao najbolja iz filozofije (bolja od Simon de Bovoar). Bila je impresivna i kao pojava. Odbijala je da nosi ženstvenu odeću i pušila jednu cigaretu za drugom.

Od ranog detinjstva se bavila politikom. Sa svega 6 godina, 1915, odbila je da jede šećer u znak solidarnosti sa francuskim trupama na Zapadnom frontu. U desetoj godini se izjasnila kao boljševik. Kao tinejdžerka se uključila u radnički pokret. Kasnije je pomagala u organizovanju marševa i štrajkova u znak podrške nezaposlenim radnicima i umalo ostala bez nastavničkog posla.

Neustrašivo se suočavala sa stvarnošću, često zamagljenom ideološkom perspektivom koju su favorizovali vodeći revolucionari tog doba. U jednom od svojih najranijih dugih eseja, „Situacija u Nemačkoj“ iz 1932, kritikovala je tekst Trockog „Šta dalje?“ u kome ovaj ruski revolucionar tvrdi da su „unutrašnje snage nemačkog proletarijata neiscrpne“ i predviđa da će „one same očistiti put pred sobom“. Na svom putovanju po Nemačkoj Vej nije videla radničku klasu, a kamoli revolucionarnu. Videla je iscrpljene ljude prema kojima se postupa kao prema „zarđalom oruđu“. Po njenoj proceni, sama nekoherentnost nacizma ojačala je njegove šanse za pobedu, jer je to bio „odraz suštinske nepovezanosti nemačke nacije u tom istorijskom trenutku“.

Zamerala je Trockom preveliku sklonost ka idealizmu koji je u osnovi samog marksizma. Izložila je ovu analizu u eseju „Razmišljanja o uzrocima slobode i društvenog ugnjetavanja“, koji je napisala neposredno pre rada u fabrici. Tekst započinje dvosmislenim komplimentom Marksovoj analizi kapitalizma, gde kaže da je njegov „prvorazredni prikaz mehanizma kapitalističke eksploatacije toliko dobar da je teško zamisliti kako bi mogao prestati da funkcioniše“.

Kako Vej objašnjava, taj problem je rezultat Marksove teze da će proizvodne snage kapitalizma nastaviti da rastu pre nego što propadnu. Po njenom mišljenju, Marksova vera u progres prikriva nenaučni i mitološki element koji se može naći u „čitavoj socijalističkoj literaturi. Tome svedoči sam Marksov rečnik koji sadrži kvazi-mistične izraze kao što je ‘istorijska misija proletarijata’“. Po njoj, to podriva Marksov kredibilitet kada se bavi materijalnim uslovima života radnika koje je postavio u središte svoje filozofije.

Prema pesnikinji i spisateljici Fioni Sampson, jedan od najdoslednijih i najdirljivijih aspekata dela Simon Vej je spajanje teorije sa akcijom. Ne može se pisati o uslovima rada fabričkih radnika, a kamoli o njihovim nadama, snovima i težnjama, a da se ne zna kakav je osećaj biti fabrički radnik. „Materijalistički metod, instrument koji nam je ostavio Marks, nije zaista oproban. Nijedan marksista ga nikada nije koristio, počevši od samog Marksa. To je njegova najbolja ideja, a potpuno je zanemarena. Zato ne iznenađuje to što su društveni pokreti inspirisani njegovim učenjem propali.“

I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“.

Za Vej kao kartezijansku dualistkinju duhovna patnja je još važnija od telesne. U iskustvu industrijskog rada ona otkriva ogromnu lišenost: „Od iscrpljenosti zaboravljam zašto sam u fabrici i teško odolevam najjačem iskušenju fabričkog života: prestati misliti“. Ona otkriva da loši materijalni uslovi života industrijskih radnika ne vode do revolucije već do očaja. „Pobuna je nemoguća osim trenutnih bljeskova, ali protiv čega? Sami ste sa svojim radom, možete se pobuniti samo protiv njega“. U takvoj situaciji misliti znači patiti: „Mi smo kao konji koje povređuje povlačenje uzde pa zato idemo pognute glave. Svako buđenje misli boli.“

Ugnjetavanje „ne izaziva revolt već potčinjavanje“. Kada je sâmo sopstvo ugroženo „nestaje svaki osećaj samopoštovanja“. Nama koji i danas verujemo da svako potčinjavanje u sebi nužno sadrži seme revolta, ovo nije prijatno saznanje. I savremenici su oštro osuđivali pesimizam Simon Vej. Njena filozofija nije u skladu sa njenom proklamovanom solidarnošću sa ljudima koji žele revoluciju.

Ali ona nikada nije prestala da žudi za emancipacijom od ugnjetavanja. Posle 1935. njena misao oscilira između dva pola. Pokušala je da zamisli transformaciju društvenih vrednosti tako temeljnu da u potpunosti prevazilazi eksploataciju. Istovremeno je tragala za intenzivnom duhovnom transformacijom koja će je uskoro dovesti do vere u boga.

Početkom 1935. je ušla u autobus i zabeležila u svoj dnevnik: „Čudna reakcija. Kako to da ja robinja mogu da uđem u autobus i vozim se sa svojih 12 sapatnika? Kakva izvanredna usluga. Kada bi mi neko brutalno naredio da siđem, jer tako udobni oblici prevoza nisu za mene i rekao mi da idem peške, mislim da bi mi to zvučalo sasvim prirodno. U ropstvu sam izgubila osećaj da imam bilo kakva prava.“

Mada će je ideja o ropstvu kasnije dovesti do Isusa, Vej se ovde zadržava na ideji sile. Smatrala je da Marks greši kada veruje da eksploatacija proizlazi iz kapitalizma, koji je zapravo samo aktuelni oblik ugnjetavanja. Mada ne uzima u obzir klasike poput „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ Fridriha Engelsa, Vej ovde artikuliše svoju kritiku sile: „Ljudska istorija je istorija ropstva koja i tlačitelje i potlačene pretvara u instrumente dominacije koju su sami proizveli i živo čovečanstvo svodi na pokretnu neživu imovinu.“

Biti neživ, sveden na stvar, za nju je najveća nesreća koja može da nas zadesi. Istražiće ovu temu u svom možda najboljem eseju „Ilijada ili poema o sili“. Napisan 1940. esej počinje rečima: „Pravi junak, prava tema, središte Homerove Ilijade je sila. Sila kojom se ljudi služe, sila koja ih pokorava, sila pod kojom se ljudsko telo grči. Ljudska duša se u Ilijadi neprestano ukazuje preobražena u odnosima sa silom: privučena, zaslepljena silom kojom je uverena da raspolaže, povijena pod prinudom one zbog koje trpi. Od bilo koga ko joj je potčinjen sila čini mrtvu stvar. Kada se sprovodi do krajnje granice, čoveka u najbukvalnijem smislu svodi na stvar, jer ga pretvara u leš. Neko postoji, a trenutak kasnije ga više nema.“

Esej se bavi trenutkom u Ilijadi kada Ahilej prihvata potčinjavanje Hektorovog oca, kralja Prijama. Prijam prilazi ubici svog sina, pada na kolena i „plače ponižen pred Ahilejevim nogama“. Ahilej odguruje Prijama kao neživi predmet: „Živ je, ima dušu, a ipak je stvar“. Ali i pobednik Ahilej je igračka u rukama sile koja je jednako nemilosrdna i prema silniku i njegovoj žrtvi. Prema Vej, Marks je u počiniocu video samo zlo, a u žrtvi samo dobro; Vej vidi mašinu eksploatacije u kojoj su svi žrtve. Tamo gde vlada sila nema nikoga.

Iako je pokušala da izbegne pesimizam, čak je i njena kasnija religiozna misao mizantropska. Za nju je Isus ultimativni rob čije potčinjavanje je smatrala uzornim, i lično i kolektivno. To isključuje revoluciju, ili je bar tretira kao samo još jedan gest u istoj matrici ugnjetavanja. Umesto toga, tvrdi Vej, neophodno je pronaći druge načine postojanja koji ne bi replicirali odnose moći zbačenog sistema. Pre svake revolucije treba pre svega „definisati objektivne uslove koji bi omogućili društvenu organizaciju apsolutno oslobođenu ugnjetavanja; zatim potražiti kojim sredstvima i u kojoj meri se stvarno dati uslovi mogu transformisati tako da se približe ovom idealu; saznati koji je oblik društvene organizacije najmanje represivan; i na kraju definisati moć delovanja i odgovornosti pojedinaca kao takvih“.

Za Vej to znači osmisliti društveni sistem u kome bi radnik bio apsolutno angažovan svojim radom, čineći ga dobrovoljnim i izrazom vlastite ljudskosti. Ovde njeno rešenje odiše dozom idealizma koji zamera drugima. Na primer, u svom najopsežnijem istraživanju postkapitalističkog oblika rada, Potreba za korenima, Vej anticipira posleratnu egzistencijalističku filozofiju Martina Hajdegera koja se fokusirala na otuđenje sopstva od osećaja prebivanja.

Po njenom mišljenju, to je bilo i političko pitanje. Radnici su istrgnuti iz osećaja sopstvenog dejstva: „Ljudsko biće je zasnovano na stvarnom, aktivnom i prirodnom učešću u životu zajednice“. Ovaj osećaj ukorenjenosti u zajednicu je suprotan stradanju. Takođe sugeriše zaokruženiju definiciju radnika od one koju Vej zapaža u savremenoj socijalističkoj misli: „Prava sloboda nije definisana odnosom između želje i njenog zadovoljenja, već odnosom između misli i akcije; apsolutno slobodan čovek bi bio onaj čiji svaki postupak proizlazi iz prethodnog suda o cilju koji je sebi postavio i redosledu sredstava pogodnih za postizanje ovog cilja“.

Vej je Potrebu za korenima napisala početkom 1943. u Londonu. Odatle je pokušavala da se vrati u Francusku i pridruži Pokretu otpora. Već je bila u Španiji 1936. i borila se u građanskom ratu. U Londonu je smislila plan da prebacuje medicinske sestre u Francusku padobranima. De Gol je i nju i njen plan odbacio kao ludačke.

Nikada se nije vratila u Francusku, čak ni padobranom. Njeno narušeno zdravlje počelo je ozbiljno da popušta. Primljena je u sanatorijum u Kentu u teškom stanju. Umrla je 24. avgusta 1943. u 34. godini. Neki veruju da se izgladnjivala u znak solidarnosti sa drugovima na frontu. Mrtvozornik je zaključio da je u pitanju oblik samoubistva, pa joj je uskraćena hrišćanska sahrana.

Susret sa tekstovima Simon Vej nikada nije lak. Francuski filozof Alber Kami opisao ju je kao sekularnu sveticu, koju je „ludilo za istinom“ vodilo do krajnosti, donoseći joj velike uvide i veliku patnju. Bila je pesimista sa verom u budućnost sveta zasnovanog na solidarnosti i strasti za slobodom: „Šta sam stekla iz svog iskustva? Osećaj da nemam nikakvo pravo, bilo kakvo, bilo koje vrste. Sposobnost da se bude moralno samodovoljan, da se intenzivno uživa u svakom trenutku slobode ili drugarstva, kao da će trajati zauvek. Direktan kontakt sa životom.“

Peter Salmon, Jacobin, 01.02.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net