Razgovor s koreografom i baletskim igračem Aleksandrom Ilićem

Povezani članci

• “Sidran u podne” u Kamernom
• KAJ JE REKLA FACA S PLACA
• Ivanić: Velika odgovornost Britanije u rezoluciji o Srebrenici
• 16 godina od demonstracija i pada Miloševićevog režima
• Tomislav Jakić: POKER S PUTINOM
• Damir Babajić: ‘Moj pogled na život iz kolica’

Foto: K. Mikor

Neposredan povod za razgovor s Aleksandrom Ilićem prvim solistom i koreografom Narodnog pozoršta, jednim od osnivača i profesorom Instituta za umetničku igru  u Beogradu, nije ni jedna od njegovih znancima poznatih delatnosti, već ostvarivanje zamašnog, riskantnog poduhvata pod nazivom Balkan dans projekt.

Završnicu saradnje na plesnom projektu tri države Slovenije,  Makedonije i Srbije, beograđani su imali priliku da vide 13. novembra ove godine na sceni Raša Plaović. 

Recite nam ukratko suštinu projekta?

A.I. Balkan dans projekt okuplja umetnike s prostora nekadašnje Jugoslavije i Balkana. Uz pomoć umetnosti brišemo političke granice među državama i trudimo se da obnovimo i stvorimo nove veze među umetnicima i publikom na zajedničkom prostoru Balkana. Cilj projekta jeste da se na nov način iskazanim savremenom igrom, popularišu kulture i regije naših naroda.

Dva koreogarafa i pet izvođačica stavili su pred sebe težak zadatak da kroz saradnju uspostave i ojačaju pokidane kulturno umetničke veze među narodima Balkana. Čija je to bila ideja?

I.A. Ideja je potekla od dvoje kolega Mojce Majcen i Igora Kirova, koju sam odmah prihvatio, shvatajući značaj i misiju projekta.

Na kakve i kolike prepreke ste nailazili tokom priprema za rad, ne samo materijalne već i svake druge prirode?

I.A. Svaki projekat nosi dozu rizika, prepreka i nesigurnosti. Obzirom na dobro organizovan tim koji je radio na projektu i podrške od strane Festivala Velenje na čelu s Barbarom Pokorni, koji su, osim što su nam bili prijateljska i velika moralna podrška, omogućili i ugodan boravak i nesmetan rad, uz svu moguću tehničku pomoć. Umetnici su u svakom gradu, državi ili delu sveta navikli da rade s materijlnim ograničenjima, ali to nikako nije smelo da utiče na kvalitet našeg projekta.

Pet izvođačica iz tri Balkanske države Mojca Majcen (Slovenija), Adrijana Dančevska (Makedonija), Miona Petrović, Katarina Stojković i Teodora Sujić (Srbija) združile su svoje temperamente, emocije i umeće, i sledile ideju Igora Kirova i Vašu. Da li je bilo teško pet različitih senzibiliteta ukrotiti i oblikovati u istu Ideju?

A.I. Moj sistem rada je takav da su izvođači odnosno igrači koji slede moju koreografsku ideju uvek na prvom mestu. Bitna mi je dobra komunikacija s njima, kao i kritički pristup u odnosu na zajedničko stvaranje novog dela. Za mene je uvek dar i blagoslov kada mi neko podari svoje poverenje. Sam proces rada za mene je najvažniji a pogotovo energija koju međusobno dajemo i primamo jedni od drugih. Kada stvorite takvu atmosferu, probe nisu ništa manje tehnički naporne ili preciznost izvođenja odrđenih sekvenci, samo je vreme na probama ugodnije i podnošljivije i uspešnije.

Igor Kirov i Vi s dva različita pristupa umetničkoj igri, različitih stilova i školovanih na drugačijim principima ostvarili ste zajedničko delo pod nazivom Diptih.  Kako je tekla Vaša saradnja?

I.A. Igor Kirov je svoj zanat ispekao na surovom zapadu, gde su tačnost i disciplina zakon. Imati jednog takvog profesionalca i znalca svog zanata nemerljiva je a u kvalitet nisam ni jednog trenutka sumnjao. Mislim da je i celom timu odgovarala naša različitost, i umetnička i lična, pa smo se dopunjavali i učili po nešto novo jedan od drugog.

Idilično mesto u Sloveniji, nostalgičnog imena Titovo Velenje pružilo je nesebično gostoprimstvo i obezbedilo sjajne uslove za rad maloj hrabroj umetničkoj družini. Kako je izgledao jedan radni dan?

A.I. Ceo tim je sastavljen od profesionalaca. Naš radni dan počinjao je obaveznim vežbama u 10 časova, a zatim se nastavljaju probe. Prilično naporan tempo. Radili smo šest dana u nedelji u proseku oko sedam sati. Zahvaljujući isto tako dobrim uslovima našeg domaćina i uvažavajući i imajuću veliku odgovornost prema njima, mogli smo samo da se potrudimo za jedno, da uradimo najbolje moguće svoj posao.

Premijera Diptiha bila je kako i dolikuje u Velenju. Dve različite koreografske misli, spojene čvrstim naumom o neophodnosti saradnje među ljudima osvojile su gledaoce.

Kako ste se osećali kad su svetla pogašena a apluz utihnuo?

I.A. Premijera je magija u kojoj ne uživate punim srcem, jer isto vreme razmišljate o problemima koji mogu da se dogode tokom predstave. Kada se spusti zavesa, i završi se apluz naviru nove misli ali isto tako i nove ideje koje bi doprinele boljem izvođenju iste predstave. Za mene je ovo srednji deo puta jer se ta ideja rodila odmah nakon povratka sa Konzeravtorijuma za muziku i ples Laban (London). Primenjujući novi odnos prema teatru i osobeni koreografski vokabular, Labanovci se uvek u svetu prepoznaju i ostaju verni onom što su dobiliponeli iz  škole. Postavite mi pitanje kada završim projekat Smrt u Veneciji, kako se osećam, jer će tada biti završen jedan dugi put mog koreografskog promišljanja. Nadam se da će i dalje biti uzbudljivo.

Vraćamo se nekoliko godina unazad: pamte se Vaše tri celovečernje predstave u kojima ste bili ne samo idejni, već i autorski tvorac. Nije slučajno rečeno tvorac. Neprevaziđeni Vaclav Njižinski postavio je uslov: baleti se ne postavljaju, oni se stvaraju. Da li se slažete s tim?

A.I. Ideje se rađaju a kroz ideje se stvara umetnost. Ne bih bio iskren kada bih rekao da se u potpunosti slažem sa ovim stavom Njižinskog. Balete treba stvarati ali ih i promišljeno postavljati. Igra nije samo radi igre, igra je teatar, prostor i forma koja mora da ima značenje. Balete treba promišljati.

Vaša pijesa u Diptihu odiše moćnom energijom, sjajnim koreografskim zahvatima neobičnim početkom. Iako se prepoznaje Vaš sofisticiran koreografski rukopis, opet ste iznenadili originalnim sadejstvom ideje i njene emanacije. Rezultat inspiracije ili dugog promišljanja?

A.I. Kao što sam rekao, analiziranje i promišljanje je bilo uslov za moj komad. Telo je zaista istrument neverovatnih mogućnosti kada ga istražujete, kada ga udružite s dobrom formom i performansom. Tako se dobije poetika koju ste osetili u mom baletu. Nije lako gledati i uživati u svakom delu, ali treba razumeti da svaka scena ima svoje značenje, od Ašenbaha koji samo sme da gleda, do uživanja u gledanju nagih grudi, do četiri Tađa do četiri različita lika iste mladosti, koja u eruptivnom repetativnom plesu priča o mladosti i lepoti života…

Osvrnite se na dosadašnja dela. Koja od tri Viva la Vida!, Lisabonska priča i Praznik ljubavi, smatrate najbližim Vašem današnjem poimanju plesa?

A.I. Svaki projekat je stepenica do umetnikovog sazrevanja. Pitali ste me koja od tri, a bilo je još nekoliko. Najvažnija mi je atmosfera u delu koje postavljam. Taj režijski-koreografisani deo za mene je zajedničko u svim pomenutima predstavama. Nisu uslovljeni s koracima, a izgleda kao da jesu, što je najsavršenija tehnička bravura.

Reminiscencija, suština ideje pretočena u delo. Da li?

A.I. Reminiscencija je put koji se nastavlja. Provocira, postavlja nova pitanja a ja tragam za što boljim odgovorima. Možda ćemo u zadnjem, odnosno finalnom delu mog putovanaja Venecijom doći do suštine Ašenbaha, Tađa, Tomasa Mana, Vas i mene. Možda?

Ko ste Vi?

-prijateljstvo? na prvom mestu kao i porodica;

-iskrenost? iskrenost je zrelost. Treba odrasti;

-emocije? pokretač u svakom deliću mog života;

-planovi? Mašta može svašta!