Prepravljaću stihove krišom i iz kovčega

Povezani članci

• Božica Jelušić: KONAC GODINE
• 4 prijatelja – Moj ratni put
• VALTER BRANI SARAJEVO: TITOVSKO NJET SERGEJU LAVROVU
• Izložba Slana – Radikalni krajobraz
• PUTOKAZ
• Preminuo kontroverzni književnik i publicist Christopher Hitchens

Američki pesnik Čarls Simić nakon Mostara, Sarajeva i Beograda i u Novom Sadu

Uz čitanje svojih stihova, a poneki je čak i dobro otpevao, američki pesnik Čarls Simić (Beograd, 1938), nakon gostovanja u Sarajevu, gde je primio nagradu Bosanski stećak, Mostaru i rodnom Beogradu, gostovao je i u Novom Sadu gde se sat i po družio sa publikom u Kulturnom centru Novog Sada. Gostovanje u Srbiji organizovao je izdavač njegovih dela, Arhipelag iz Beograda u čijem su izdanju objavljene 2008. godine Alhemija sitničarnice, a nedavno izbor poezije Iščekujući presudu.

 Kad čitalac ovako, na jednom mestu i među jednim koricama ima priliku da sagleda pola veka pesnikovog bivanja u svakodnevici ima osećaj isti kao kada zaviri u Kornelove kutije.

* Kad ste pisali o kutijama Džozefa Kornela, umetnika ste uporedili sa Emili Dikinson. Rekli ste da oboje „žive unutar zagonetke“ i da su njene pesme, kao i njegove kutije, mesto gde se čuvaju tajne. Koja je vama lično, najznačajnija pesma ove velike američke pesnikinje?

– Znate onu Ima neka kosa svetlost u zimsko popodne…

* …koja tišti kao u katedrali teret poja…

– Da, upravo ta. Znate, imanje na kojem je ona živela je u istim predelima kao i mesto u kojem ja sada živim. I znate, znam kako izgleda ta „kosa svetlost“! To vam je vrlo čudno popodnevno sunce, negde oko tri sata popodne se već pojavi. Emili je čudesna pesnikinja. To je tačno ta svetlost i sjajno opisan trenutak.

* Ona je celog života pisala poeziju. Iako joj je tek nekoliko pesama objavljeno za života, na hiljade stihova je nađeno nakon njene smrti. Kažete da će vama u Americi iduće godine biti objavljena knjiga – pedeset godina vaše poezije. Pišete poeziju, dakle, više od pola veka. Šta je poezija za vas?

– Moja me je majka nekoliko puta pred smrt u pismima pitala: „Sine, da li još uvek pišeš pesme?“ Prve pesme sam napisao nekoliko meseci pred kraj gimnazije. Imao sam dva prijatelja sa kojima sam često raspravljao o literaturi, a njih dvojica su pisali pesme. Pomislio sam: pa mogu i ja da napišem koju pesmu, čak i bolje od njih. Naravno, kad sam napisao te prve pesme i podelio ih sa njima bio sam, pred njima, oduševljen samim sobom, a isto veče kad sam došao kući i ponovo ih pročitao onako „sam sa sobom“, bio sam zgrožen. Razmišljao sam i shvatio da moram puno da čitam, da pokušavam da shvatim poeziju, da
saznam više… Odlazio sam u biblioteke i čitao i pisao pesme – neke su mi se sviđale, a opet neke mi se i nisu sviđale. I tako narednih 50 godina. Ali, uvek sam imao osećaj da moram nešto u pesmi da popravim, da nešto fali. Čak i kad objavim knjigu, pronađem nešto što bih izmenio, makar neku reč. Verovatno ću i kad budem u kovčegu onako krišom nešto popravljati. To je opsesija. Poezija je opsesija. To je moj život.

* U jednoj od pesama kažete: „Onda je došla istorija“, a u eseju: „Kada se rat završi onda čovek i nema šta drugo da radi nego da počne nešto da izmišlja“. Rođeni ste neposredno pred Drugi svetski rat, sećate se prvih bombi koje su pale na Beograd. Možete li nam nešto reći o tom susretu istorije i mašte u vašim stihovima?

– I kad sam bio dete imao sam puno mašte. Uvek su mi govorili da nešto fantaziram. Mašta je potrebna da bi se razumela mnoga filozofska pitanja – o vasioni, o smislu života i sva druga. Ali, to nije ona mašta – sediš u nekom ćošku i kao nešto maštariš. Nisam imao lak život. Počelo je u okupiranom Beogradu, bilo je gladi, pa savezničko bombardovanje, zatim emigracija. Taman kada smo stigli u Ameriku i tamo su počeli da se ređaju razni američki ratovi. Srećom u vojsci sam bio u jednom kratkom periodu pre 1963. kad je bilo mirno, ali moj brat je bio u Vijetnamu, a kasnije je moj sin mogao da zaglavi u „bušovom“ prvom ratu. Stalno neki ratovi i danas kada čujem da negde bombarduju ja jako dobro znam kako to izgleda. Bilo bi monstruozno da ne obraćam pažnju na to jer u ratovima uvek stradaju nevini. Jeste, s jedne strane je mašta a sa druge ovaj krajnje realni svet koji svi živimo i koji ne mogu da zaboravim kad pišem poeziju.

* Kad se sada čita ovaj izbor vaše poezije u knjizi „Iščekujući presudu“ u kojoj su pesme iz zbirki poređane hronološkim redom, čini se kao da se sve više i više bavite „angažovanim temama“?

– Još sam pre dvadeset godina rekao sebi da neću da pišem više o ratu, politici… Umoran sam od svega toga. Dosta. Hoću da pišem o pticama koje, inače, jako volim. Ali, ne daju ti mira. Stalno te nerviraju. Stalno ratuju. I onda vidim da opet pišem o tome – iz iritacije, umora… iz očajanja. Nekako, strašno mi je kako se sve gluposti uvek ponavljaju. Sve pametno, nekako, kao da se izgubi, a najveće gluposti iz istorije se stalno ponavljaju i iskrsavaju ponovo. Stalno se ponovo okružujemo istom vrstom ljudi, budalama i zlikovcima.

* Pored stihova, uvek ste pisali i eseje i to o značajnim umetnicima i piscima. Pre nekoliko dana je na sajtu Peščanika objavljen vaš esej „Filozof nesanice“ povodom sto godina od rođenja Emila Siorana. Nedavno ste postali i bloger, da li je to za vas novi prostor za osvajanje slobode?

– Ozbiljni, književni eseji se duže pišu, kao taj o Sioranu. A blog, pa za njega ne treba više od sat, dva. Jednostavno napišete tekst o nečemu o čemu razmišljate. Na blogu pišem o raznim stvarima o kojima razmišljam noću dok se prevrćem po krevetu i ne mogu da zaspim. Znate, ja isto kao što je i Sioran, patim od nesanice. To jeste bolest, ali čovek se na to navikne. Jedino što to vreme nespavanja treba nečim ispuniti. Često napišem blog o nekim stvarima zato da ne bi o njima morao kasnije da mislim, da ih prosto, na taj način, izbacim iz sebe. Inače, poznavao sam Siorana. Bio je veliki filozof koga ljudi, čini mi se, ne čitaju onako kako bi trebalo da ga čitaju i hteo sam da napišem nešto o tome.

Naravno, blog je nešto drugo. Upravo sam na blogu objavio priču o masovnoj pojavi zatvaranja biblioteka po Americi. Gradske uprave više nemaju para za održavanje, političari ne smeju da povećaju takse, nemaju novaca pa se tamo sada masovno otpuštaju policajci, vatrogasci, nastavnici… i zatvaraju biblioteke. To je strašno za videti jer su obično biblioteke smeštene u lepim starim zgradama koje su u sretnija vremena, kad je novaca bilo, lepo održavane, a njihov fond je, takođe, značajan. To su, a ima ih po svim manjim gradovima, odlične biblioteke. I sad to stoji zatvoreno, katanci na vratima, a vi mesecima kroz prašnjave prozore posmatrate knjige koje su još uvek tamo na policama. Knjige stoje a više niko nije sa njima. To je strašno za videti. Knjige koje više niko ne drži u rukama.

Kako je poezija preživela

Kažu da je opasno da mladi čitaju poeziju: počeće da maštaju, postaće lenji, neće hteti da idu u vojsku. I pored toga što se o toj opasnosti poezije po mladež pisalo kroz čitavu istoriju, evo je, ipak poezija opstaje. U poeziji ima nešto vrlo jako, tj. ima nešto u čoveku što se njemu jedino u lirskim pesmama kaže. Poezija živi od onih najintimnijih trenutaka pojedinaca koje nijedan čovek ne može da podeli ni sa kim osim upravo sa poezijom. Predviđam joj i veliku budućnost. Sve ostalo propada oko nas, ali poezija ne.

(Izvor: danas.rs)