ENG
Pesnikova olovka
Autor/ica 👤Charles Simic
Povezani članci
Poznavao sam jednog pesnika koji je mogao da piše pesme samo patrljkom grafitne olovke. Ništa drugo mu nije valjalo. Porodica i prijatelji kupovali su mu nalivpera, hemijske olovke, pisaće mašine i leptope, ali je on to držao podalje od sebe. „Kao kad biste psu poklonili ručni sat za Božić“, rekla je njegova žena. Radovao se samo drvenim grafitnim olovkama. „Zašto?“ pitali su ga prijatelji. Zato, objašnjavao je on, što samo olovku možeš da izgrizeš do patrljka dok smišljaš šta ćeš sledeće napisati. Nije koristio ni blokove, sveske ili fini papir za pisanje. Više je voleo koverte od starih računa i poleđinu letaka koji se dele na njujorkškim ulicama kao reklame za brze zajmove, salone za masažu, razne vidovnjake i ogromna sniženja propalih firmi, ali su jednako mogli da posluže i jelovnik restorana ili bankarska potvrda.
Ima još nešto! Voleo je da piše pesme u kuhinji dok njegova žena kuva. Staviti ga u sobu s terasom koja gleda na francusku rivijeru, ili u planinsku kuću u švajcarskim Alpima bilo bi rasipanje novca jer ga prevelika prirodna lepota uspavljuje. Ali čim bi začuo da njegova žena u kuhinji gnječi beli luk ili secka peršun, njegova Muza bi se pojavila. Domaće supe, gulaši, pržena šunka i kobasice na roštilju imali su isto dejstvo. Lirska pesma je kao prvoklasna kuhinja: zahteva osetljiv nos i znalačko korišćenje začina. Od mirisa koji su lebdeli u vazduhu usta bi mu se napunila pljuvačkom, oči bi mu zasuzile i odmah bi pošao da uzme olovku i nešto po čemu se može pisati, a i jedno i drugo je držao u kuhinjskoj fioci pored velike zalihe čačkalica. Onda bi sebi sipao čašu crnog vina i seo. Bilo mu je potrebno da polako ispije jednu čašu ili možda dve. Izbegavao je da popije celu flašu jer bi od toga postao sentimentalan i umesto da piše poeziju, poželeo bi da peva pesme iz mjuzikla i italijanske operske arije.
***
Voleo je da piše grafitnom olovkom zato što mu je rukopis onda bio vrlo nečitak. Tako nikad nije morao da se stidi onog što je napisao. Kasnije bi se udubio u škrabotine i pokušao da odgonetne šta je to, za ime boga, rekao. Kad nije imao sreće, zatražio bi pomoć od svoje žene. Ona ga je neprestano iznenađivala divnim rešenjima koja su zvučala bolje nego išta što je napisao u svojoj glavi. Spoj realnog i zamišljenog – zar poezija nije upravo to? Kako su prolazile godine, više nije mogao da se seti šta je njegovo, šta njegove žene, a šta pripada onim njenim božanskim smesama koje su se krčkale na šporetu; neke od njih su, istini za volju, bile autorke njegovih pesama koliko i on sam. To je prava saradnja, govorio je sam sebi. Radimo zajedno kao dvoje ludih naučnika u filmu strave i užasa koji provode dane i noći nad epruvetama u laboratoriji i viču na psa Igora da umukne i dopusti poštaru da u sanduče ubaci pregršt pisama kojima ih pesnički časopisi obaveštavaju da su opet odbijeni.
***
Ko je taj idiot? verovatno se pitate. Ja, naravno. „Da li biste mogli da opišete svoj proces pisanja?“ Tako gnjave pisce i druge umetnike ovih dana. Pitaju li svetskog šampiona u jedenju viršli kako trenira? Verovatno. Poznati ste širom sveta po svojim skulpturama od putera, gospodine; vaša remek-dela privlače pažnju vodećih muzeja u zemlji i svetu: da li ste svojeručno mlatili puter za čuvenu Madonu u suzama ili ste ga kupili u obližnjoj samousluzi? Ako kaže da je sam pravio puter, zatražiće da upoznaju kravu koja je dala mleko i da se svi zajedno slikaju pored skulpture.
***
Pošto pesnici, ako su pošteni, retko znaju odakle dolaze njihove pesme ili kako su ih tačno sklopili, moraju da iscede objašnjenja iz sopstvene biografije, književnog žargona i pomodnog psihoblebetanja da bi zadovoljili svoju publiku. Nisu uvek morali to da rade. Niko takva pitanja nije postavljao T. S. Eliotu ili Robertu Frostu. Sećam se jednog čuvenog pesnika iz moje mladosti: sedeo je na stolici, a oko njega su klečali studenti koji su ga netremice gledali dok je čačkalicom čistio nokte, vrlo temeljno i u potpunoj tišini.
***
Kad je moja majka bila u dubokoj starosti i živela u domu, jednog dana, pri kraju života, upitala me je da li još pišem poeziju. Kad sam joj priznao da to još radim, pogledala me je zapanjeno. Morao sam da ponavljam svoj odgovor sve dok nije prevrnula očima verovatno pomislivši: Ovom mom sinu uvek je falila neka daska u glavi. To me je podsetilo kako je u vreme kad sam bio dečak govorila komšijama da njen smušeni sin uvek krišom nešto škraba. Pokušavala je da virne preko mog ramena – i drugi članovi porodice su to radili – a ja bih se onda uvukao u krevet i pokrio preko glave. Kad bi me upitali šta tu radim, ćutao bih ili bih dreknuo „Ništa!“ Jednom je pretražila moj krevet dok sam bio u školi i našla patrljak olovke pod mojim jastukom. Drugi put kad je to uradila nije našla baš ništa. Sve to mi je ona sama kasnije pričala.
Ja se ne sećam ničeg sličnog i nemam pojma o čemu je govorila.
***
U doba kompjutera i smartfona, kada drvenim olovkama preti istrebljenje, budite ljubazni i obzirni ako slučajno nađete patrljak olovke u nekoj javnoj biblioteci ili u mesari koja je će uskoro biti zatvorena zbog bankrota. Budite sigurni da on ima istoriju. (Svi je oni imaju.) Ako ste dobri Samarićanin odnesite olovčicu kući i pohranite je na sigurno mesto u svojoj sobi, pa će vam jednoga dana kada budete dokoni, iznesete je iz skrovišta i nežno položite na dlan, ispričati priču o svom životu.
Prevela Slavica Miletić
Autor/ica 👤Charles Simic
