ENG
Pero Zubac: Živeli smo bolje. O kako samo bolje! Nikad više
Autor/ica 👤tačno.net
Izdvajamo
- Kad sam pre deset godina u Mostaru govorio pesme iz knjige “Povratak Mostaru” ceo Mostar se slio pred Pozorište, obalu su prešli i najugledniji hrvatski intelektualci, a međ pridošlima su bili i moji dragi drugari iz detinjstva Hako Mutilović, Šućrija Derviškadić i Ćamil Haznadarević. Sedeo sam malo, pred nastup u prepunom Pozorištu, gde su me čekale ”Mostarske kiše“ i Mišo Marić i Kemal Monteno i drugi prijatelji, sa kumom Arslanom Derviškadićem i sećao se boljih vremena. U mene i u svima koje sam ja voleo i koje volim, sa kojima sam se družio i sa kojima se družim, te netrpeljivosti nikada nije bilo. I nema je niti će je, nadam se, biti.
Povezani članci
Da mi je neko rekao kada sam, skupa sa Miroslavom Antićem, primao Februarsku nagradu grada Mostara, da će Mostar jednom biti podeljen grad i da Rondo više neće biti Rondo niti Veležov stadion Veležovo igralište već teren “Zrinskog”, ja bih pomislio da to govori neko ko blage veze nema sa stvarnošću. A eto. Tako je.
Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju, Bosna i Hercegovina. Objavio je 52 knjige poezije, 21 knjigu pjesama za djecu, knjigu kolumni „O vremenu i nevremenu, i (poslije sedam prevoda) i izdanje „Mostarske kiše na četrnaest jezika“, brojne knjige antologija jugoslovenskog i stranog pjesništva. Više knjiga su mu prevedene, a njegove pjesme se nalaze u desetak stranih i pedesetak domaćih antologija. Bio je glavni urednik mnogih listova, saradnik i kolumnista brojnih novina. Za književni rad nagrađen je najznačajnijim priznanjima, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
Razgovarao: H. L. – Avlija
Život u Nevesinju, bezgranična ljubav pet sestara… Čega se najradije sjećate iz djetinjstva s obzirom da ste rano ostali bez majke?
Moj otac Obren i njegov stariji brat Vaso delili su veliku, za moje dečije oči, kuću u centru grada, naspram gradskog parka, i ja, kao najmlađi član, bio sam okružen brigom strine Ljubice, sestara Zore, Milice, Danice, bliznakinja Janje i Bojane, Vasovih kćeri Mile i Branke i Vasovih sinova Aca i Miloša. Jedna složna velika porodica. Ne sećam se nijedne razmirice, nijedne međusobice, nijedne svađe. I moje detinjstvo je, gledano sada, iz daleka, bilo sretno, kao što je sretno i svako detinjstvo, verovatno, kada te život oprlji pa se vratiš, u mislima, u vreme bezazlenosti i spokojstva dečijeg doba.
Majka je otišla prerano. Nije bilo leka. Imao sam pet godina. Dugo godina na ormaru u velikoj sobi stajao je veliki crni kofer i tek negde u godinama kada sam mogao da se popnem na stolicu i da zavirim u njega video sam gomilu neotpakovanih lekova, međ’ kojima je bilo puno skupog penicilina i nekih inostranih lekova, koje je Obren nabavljao zahvaljujući svojim trgovačkim prijateljstvima iz predratnih dana.
Kad se otac oženio Božanom Pejičić, koja je tako zdušno do kraja svoga života brinula o nama, naša pomajka, koju su sestre zvale tetka, ona je dovela sina Slobodana, a otac njegov Mirko Pejičić je kao mladi mostarski partizan sahranjen na čuvenom belom Bogdanovom Partizanskom groblju u Mostaru, i on je, moj brat večni, bio moj najbliži i najbolji drug, sve do svog kraja, a mlad je, uspešan lekar, poginuo u svojoj dvadeset sedmoj godini, i on mi je bio, dakako ne jedina, veza sa Cnom Gorom, jer je Božana od Živkovića iz Straševine kod Nikšića, i on i ja smo leta provodili u Straševini kod njene sestre Jele i ujaka Vuka u Beogradu i drugovali sa braćom mojom Nikčevićima, Draganom i pokojnim Radojicom.
Kada ste počeli da pišete? Sjećate li se gdje ste objavili prve stihove?
Moj učitelj Ibrahim Karadža u jednom intervjuu mostarskoj “Slobodi“ krajem osamdesetih prošlog veka, govorio je o mome odrastanju i rekao da sam u pismenim radovima koristio i svoje stihove. Ja se toga ne sećam. Prve pesme sam napisao u širokobriješkoj gimnaziji a prvu pesmu objavio u studentskom sarajevskom listu “Naši dani“, kao učenik drugog razreda gimnazije. Naslov pesme je “Tuga”. Ima je u mojim izabranim delima. Počinje stihovima:
“Kažu da tuga ima plave oči
a ona je imala oči kobaltno modre
i bila tužna…”
Čije ste pjesme i priče voljeli da čitate tokom školovanja a čije pjesme volite da čitate i danas?
Lorku, Jesenjina, Majakovskog, Šantića, Disa, Dučića, Rakića, A.B. Šimića, Tina Ujevića, a posle, u poznim gimnazijalnim danima i na fakultetu, Rilkea, Trakla, Helderlina, Vordsvorta, Mandeljštama, Marinu Cvetajevu, Pasternaka, Silviju Plat, Dilena Tomasa, Juru Kaštelana, Pavezea, Galčinjskiog, Izeta Sarajlića, Miroslava Antića…
I danas se često vraćam imenima koja sam naveo a sada često čitam Stevana Raičkovića i Duška Trifunovića, Dragomira Brajkovića i generacijsku sabraću i mlade pesnike koji mi šalju svoje knjige.
Duško Trifunović i Pero Zubac u Mostaru. FOTO: Vladimir Zubac, 1978. godina
“Mostarske kiše” ste kao dvadesetogodišnjak 1965. godine objavili u zagrebačkom “Telegramu”. Nekako je prva asocijacija na Vas upravo ta ljubavna pjesma iako Vaša književna biografija sadrži preko sto naslova. Možete li nam dati kakav nagovještaj o Vašoj sljedećoj knjizi?
Imam bar tri knjige pesama neobjavljenih ali nemam pravog izdavača. Zahvaljujući nekom stečenom ugledu, ako i nađem izdavača a da ne moram da tražim sponzore, dobijem 20 primeraka knjige a moram da kupim još trideset da bih podelio prijateljima. Ne isplati se truda a i šta će mi sve to. To sam što sam. Još jedan perper na gomilicu koju sam stekao. Ništa. Prah.
Ipak objaviću kod “Prometeja” na jesen, na rođendan Duška Trifunovića, novu knjigu “Pisma D.T. na nebesku adresu”. Klasična forma, katreni najčešće, svojevrstan moj lirski dnevnik o godinama od kada ga nema. A deset godina je već. Sedamdeset i tri pesme i jedanaest pesama u mome odgovoru na njegov “Tempo secondo”. A imao je sedamdeset i tri godine kad je otišao na drugu obalu.
I u Zrenjaninu, Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”, koja je bila i izdavač moje prve knjige za decu “Hoću neću”, objavljuje mi knjigu pesama za decu “Pesmarica za Milenu”. Milena je moja prva unuka. Ima sedam godina. Mali filozof. Čudo od deteta.
Kazali ste da su žene bolji dio svijeta, osjetljivije, nježnije, plemenitije, čvršće, pouzdanije, vjernije i naravno ljepše. Da li bi ovaj svijet bio bolje mjesto za život da su žene najmanje 50% zastupljene na svim mjestima gdje se odlučuje?
Bi, sigurno. One su osetljivije i za pravičnost i za praštanje. Umeju da otrpe i umeju da izdrže. Majčinski princip za mene je uvek u prednosti nad očinskim principom, ako se tako uopšte može deliti majčinstvo i očinstvo. Kapetan Miša Anastasijević, jedan od najvećih srpskih zadužbinara u devetnaestom veku, imao je pet kćeri, sve ih dobro poudavao, najmlađu Saru za Karađorđevog unuka Đorđa, nadajući se da će postati kneginja Srbije, pa onda izgrađeni dvor, izneveren na Svetoandrejskoj skupštini, kojoj je i predsedavao ali nije na njoj pobedio, pa vratio, ne htevši, na vlast Obrenoviće, poklonio narodu: “Kapetan Miša svome otačestvu.” A othranila ga je pomajka Milja i na svaki njen rođendan svako žensko čeljade u Donjem Milanovcu dobijalo je jelek, škuteljku, anteriju, a ipak nije svoje zdanije poklonio svome majčinstvu. Tako se u nas, u jeziku, odomaćilo.
Dragana, Vladimir, Miloš i Pero Zubac, 1978. godina
Oženili ste se sa koleginicom sa studija na novosadskom Filozofskom fakultetu Draganom Vajdić. Koliko je i zašto, odnosno je li danas teže osnovati porodicu nego u Vaše vrijeme?
Lako sam se odlučio na ženidbu, posavetovan od čuvenog lekara akademika Berislava Berića, svog prijatelja, za nepunu godinu dana dobio dvosoban stan, u ulici Koče Kolarova 3, u starom, Almaškom kraju Novog Sada. Dragana je završila fakultet čuvajući sina Vladimira, rodila i Miloša, radila, pisala eseje sa religioznom tematikom i objavila knjigu “Krst vremena”, preselila se na drugu obalu 30. aprila prošle godine. Moja unuka Milena najčešće je spominje i na neki njen dečiji način i sada komunicira sa njenom dušom.
Bili ste dvanaest godina glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa TV Novi Sad i urednik Programa za djecu. Da li Vam je novinarski posao pomogao da budete bolji pisac ili Vam je oduzeo vrijeme, kreativnost, energiju…?
Mada i novinari i pisci pišu, dakle koriste se univerzalnim alatom, ta dva posla su za mene oduvek bila dva različita zanimanja. Bio sam ja i novinar dnevnih novina, “Politike ekspres” na primer, ali više sam se bavio pisanjem kolumni za jugoslovenske revije i nedeljnike u Sarajevu, Podgorici, Splitu, Beogradu, Zagrebu, Subotici, Mostaru, pa sam pre par godina objavio knjigu “O vremenu i nevremenu” sa dvestotinjak kolumni i shvatio da su to sve književni prilozi. Većinom mali eseji. Čista literatura.
Kolumne sam objavljivao u dužim vremenskim ciklusima u sarajevskoj “Nedelji’’ i “Uni”, zagrebačkom “Poletu”, beogradskoj “Našoj borbi” i “Radu”, novosadskom “Dnevniku” i “Glasu omladine”, podgoričkoj “Pobjedi”, “Subotičkim novinama”, splitskoj “Slobodnoj Dalmaciji”, povremeno i u drugim listovima i časopisima.
Novinarstvo mi je pomoglo da upoznam mnogo ljudi, da putujem i vidim svet, i nije mi smetalo da gradim i svoj književni dvorac.
Televizijski posao, dug tridesetak godina, bio je urednički i glavnourednički. Dabome, bio sam i voditelj kultnih zabavnih emisija TV Beograd, uradio oko tristotinjak scenarija, vodio emisije za decu, pravio priloge, i sve je to samo relativno dobro sačuvana arhiva i sećanje moje i onih o kojima sam emisije pravio. Uradio sam oko pedeset portreta jugoslovenskih slikara, pesnika, kompozitora, i biće da je to najbolje od onoga u šta sam uložio pola života. Po odlasku u penziju odlučio sam da se televizijom više ne bavim. “Gotojo”, što je rekla moja Milena kad je progovorila.
Na brojnim elektronskim tabloidima laž i govor mržnje se šire poput zarazne bolesti. Pjesnik ste mira. Vjerujete li u mogućnost izgradnje trajnog mira na Balkanu?
Verujem, oduvek sam verovao ali ništa nije zavisilo od moje vere. Da mi je neko rekao kada sam, skupa sa Miroslavom Antićem, primao Februarsku nagradu grada Mostara, da će Mostar jednom biti podeljen grad i da Rondo više neće biti Rondo niti Veležov stadion Veležovo igralište već teren “Zrinskog”, ja bih pomislio da to govori neko ko blage veze nema sa stvarnošću. A eto. Tako je.
Da li je bolje što su Mika Antić i Zuko Džumhur ‘’umrli na vrijeme’’ te nijesu vidjeli bratoubilaštvo iz ‘’nesretnih devedesetih’’? Ispričajte nam nešto o Miki u susret sjećanja na trideset godina od njegovog, kako Vi kažete odlaska na drugu obalu.
Da, bolje je, njih dvojica bi vrlo teško podneli ono što smo mi preživeli. A kako je nama to samo mi znamo.
Antić je bio fizički snažan ali vrlo emotivan i ranjiv čovek. Bratimili smo se i godinama bili vrlo bliski prijatelji. Imao je želju da umre u Mostaru, i kada je bio u najtežim situacijama bežao je u Mostar.
Sve je znao i sve mu je išlo od ruke. Bio je tri godine mornar na Korčuli, i svake godine na Dan mornarice nas dvojica smo odlazili na komandni brod Kozara gde su u jednom ormaru bile naše dve uniforme: Antićeva – kapetana fregate i moja, poručnika korvete. Mi smo se presvlačili i bili toga dana vrlo ponosni, a uveče posle duge sedeljke sa kapetanom bojnog broda Jožom Kelečićem i admiralom Petrom Simurdićem odlazili sretni u svoje novosadsko svakodnevlje.
Citiram sa korica jednog izdanja “Mostarskih kiša” dva fragmenta:
“Uvek kada sam imao priliku da slušam kako neko govori “Mostarske kiše“ Perove čuo sam, u drugom planu, neku nejasnu muziku. Ali svaki put drugu muziku.
Te modre kiše nad Mostarom evo i sada, pred ovim plavilom mora iza stora, mavenije su, plavlje su od mora koje nas osluškuje” – Zuko Džumhur, iz besede na književnoj večeri PZ u Sali hotela Plaža u Herceg Novom l985. g.
“… Nisam ja seo da ovom knjigom učinim Zubca većim nego što on jeste. Poželeo sam samo da sve te mostarske kišne kapi njegovih ko zna gde rasutih pesama, spojim u neke potoke ciklusa i ulijem u neko samo njegovo more poezije…
Dostojanstvo i sve ostalo što ide uz poeziju, od istine do krilatosti, pripada Peru Zubcu i nikom više u ovoj knjizi…” – Miroslav Antić u pogovoru svom izboru Zubčeve poezije – Mostarske kiše i neko drugo more, “Mladost”, Zagreb. 1980.
Miroslav Antić, Pero Zubac i Miroslav Nastasijević, Novi Sad. FOTO: Vladimir Zubac, 1982. godina
Šta to sve, odnosno šta najviše opredjeljuje dijete i mladog čovjeka pa kasnije postane dobar, loš ili zao? Šta ste govorili Vi i pokojna supruga sinovima dok su bili mali a šta govorite unucima, kako se to postaje dobar čovjek?
Draganini i moji sinovi su dobri ljudi i Miloševe devojčice, na Mileni se već vidi, biće lepo vaspitane i dobre. Najviše vaspitanje zavisi od porodice ali utiče i škola i ulica a sada i internet i tehnološka čuda, telefoni i tableti. I teror informacija. Koliko uspeju da se sačuvaju, to bolje za njih i za nas koji ih volimo.
Unazad 25 godina došlo je do srozavanja mnogih moralnih vrijednosti, od porodičnih do religijskih. Sve više se trguje drogom, kupuju se i prodaju glasovi na izborima, kupuju se ispiti, diploma i radno mjesto… Je li život u SFRJ bio bolji ili smo mi tada bili bolji ljudi?
Nesporno je da smo živeli bolje, mnogo bolje u jednoj uređenoj i stabilnoj zemlji. Danas mnogi ljudi spominju kako si mogao zanoćiti na klupi u bilo kojem parku u bilo kojem gradu a de se ne bojiš, nikoga i ničega, a svakako je u to lepo sećanje na bolji život ugrađeno, hteli mi to ili ne, i sećanje na sopstvenu mladost. No, to sećanje, nostalgično, nimalo ne menja osnovnu ocenu. Živeli smo bolje. O kako samo bolje! Nikad više – čini mi se danas.
Danas se internet svakodnevno prisutan u životu djece. Na jedan klik bez ikakve kontrole je dostupan nasilni i pornografski sadržaj. Vi nijeste samo otac već ste i djed. Kako pomoći najmlađim, odnosno najnezaštićenijim?
O tome valja da vode računa roditelji i vaspitači. Moje unuke kod mene ne mogu da se susretnu sa takvim sadržajima. Ali u godinama kada deca vole da se osamljuju, a vrlo brzo i vešto se upoznaju sa kompjuterom, nepredvidivo je gde će u traganju zalutati a da pored sebe nemaju nekoga ko kontroliše šta gledaju. Loš uticaj je neizbežan. Ne može se od toga pobeći.
Da li se i danas obradujete knjizi kao poklonu? Znate li broj knjiga u Vašoj biblioteci? Ako biste morali sa sobom na neko pusto ostrvo da ponesete samo jednu knjigu, koja bi to bila knjiga?
Da, obradujem se uvek. Najbliži i najdraži mi često poklanjaju knjige. Najčešće Vesna Kaćanski i Petar Aleksić. Oni tačno znaju šta od knjiga nisam čitao i šta bi moglo da me interesuje i obraduje.
I ja njima. Znam im interesovanja. Znam šta će ih obradovati.
Ne znam koliko knjiga imam u kućnoj biblioteci. Od pre par godina jedan sam od osnivača “Muzeja knjige“ porodice Lazić u Beogradu, i mladi Viktor Lazić, izuzetni erudita i knjigoljubac a uskoro i doktor kineskog prava, u nekoliko navrata je odneo svojom “Ladom“ ili ”Mercedesom” očevim, oko hiljadu knjiga.
Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad, 2012. godina. FOTO: Vladimir Zubac
Kad su mi se sinovi Vladimir i Miloš poženili i formirali svoje biblioteke, odneli su što su hteli. Ima jedna meni draga priča o Vladimiru, starijem sinu, koji je tražio da kod njega bude Kuran jer je kao dete iz svoje sobe, iz kreveca, upamtio onu veliku lepu zelenu knjigu. Kad se budio prvo što je video u drugoj sobi bila je polica sa knjigama kod moga radnog stola.
Poneo bih, tako mi se sada čini, “Džamilju” Čingiza Ajtmatova, (novela u knjizi “Priče stepa i planina” za koju je Luj Aragon rekao da je najlepša ljubavna priča na svetu), “Veliki Getsbi” Skota Ficdžeralda i “Derviš i smrt!” Meše Selimovića. I kad bi hitao uspeo bih, uvek su mi pri ruci.
Koliko je samo potrošeno novca za proizvodnju nuklearnog i drugog naoružanja, za svemirski program… a toliko je siromašnih, gladnih i žednih u svijetu. Rođeni ste na kraju Drugog svjetskog rata, može li se čovječanstvu na ovom nivou razvoja, a poslije Prvog, Drugog i Hladnog rata dogoditi i Treći svjetski rat?
Može a nadam se da neće. Neki rat, drugim sredstvima, odavno traje, veliki se nadgornjavaju, a mali stradaju.
Jača ekstremna desnica u Evropi. Da li nas tzv. ,,rat protiv terorizma’’ može dovesti do ,,kristalnih noći’’ nad evropskim i američkim muslimanima ukoliko se ekonomska situacija još pogorša u svijetu? Je li pretjerana naša zabrinutost da se preko ,,dnevne doze islamofobiije’’ priprema ambijent da ulogu evropskih Jevreja 30-tih godina 20. vijeka zamijene evropski muslimani 21. vijeka?
Mislim da za zabrinutost ima razloga, mada nije samo „islamofobija“ u pitanju. Nekoliko bogatih porodica pokušava da vlada svetom. Neće se, nadam se, ponovo dogoditi kristalne noći. Mada strah koji ulivaju u nas, a da mu se ne umemo odupreti, ima i te kako bitne veze sa mogućim katastrofičnim dešavanjima.
Možete li dati savjet šta muslimani u Evropi (i svijetu) treba da (u)rade da razbiju taj strah, to nepovjerenje i netrpeljivost prema njima (nama)?
Nisam ja taj mudrac koji može da daje savete. Odrastao sam sa Muslimanima, dva su mi zeta, Nusret Cerić i Adi Tipura Muslimani, jedan zet, Ivica, Hrvat, trojica Srbi (Ratko Kovačević, Mišo Perišić, Dragutin Govedarica), jedna unuka (deda ujka) je velika teniska nada Hrvatske Lana Šipek, u detinjstvu sam formirao u centru Nevesinja, u čaršiji, fudbalski tim za mali fudbal u kome su igrali: golman Alija Zolj zvani Druškan, Mahmut Pilavdžić, Smajo Hrnjičić, braća Miralem i Muharem Trebovići i ja. Ja sam jedini bio iz centra grada koji smo mi prozvali Jadran, i danas ga tako zovu a mislim da sam to ime ja kao dečak smislio, ostali su bili iz Ciganske mahale, Begovine i Višnjeve mahale.
Mostarske kiše, LP PGP, Dušan Petričić
Kad sam pre deset godina u Mostaru govorio pesme iz knjige “Povratak Mostaru” ceo Mostar se slio pred Pozorište, obalu su prešli i najugledniji hrvatski intelektualci, a međ pridošlima su bili i moji dragi drugari iz detinjstva Hako Mutilović, Šućrija Derviškadić i Ćamil Haznadarević. Sedeo sam malo, pred nastup u prepunom Pozorištu, gde su me čekale ”Mostarske kiše“ i Mišo Marić i Kemal Monteno i drugi prijatelji, sa kumom Arslanom Derviškadićem i sećao se boljih vremena.
U mene i u svima koje sam ja voleo i koje volim, sa kojima sam se družio i sa kojima se družim, te netrpeljivosti nikada nije bilo. I nema je niti će je, nadam se, biti.
Spomenuli ste svoj dugogišnji rad u medijima. Da li za ratove veću krivicu snose vođe i generali ili ratnohuškački novinari? Koje elektronske i(li) štampane medije na našem četvoroimenom jezikumožete da pohvalite kao elementarno profesionalne, objektivne… da ih preporučite roditeljima i djeci?
Svi smo mi pomalo krivi za to što nam se desilo. Da se diglo članstvo Saveza komunista ništa se ne bi moglo tako dogoditi. Ali nije.
Ima relativno korektnih listova i portala, ali malo. Premalo.
Da li novinari prestaju biti novinari onog trenutka kada napišu laž? Kada bi na nekoliko dana svi novinari ovog svijeta prestali da pišu da li bi svijet tih dana bio bolji ili gori?
Ne, u modernom svetu precenjuje se uloga novinara. Sve bi i bez novina i novinara skoro bilo isto. Išao bi glas od čoveka do čoveka, SMS porukama, skajpovima. Gotovo je sa našom izolovanošću.
Svjedok ste smrti Vama bliskih ljudi, oca Obrena, brata Slobodana, sestre Janje, pomajke Božane, supruge Dragane… Pjesnik Dželaludin Rumi je kazao: Kad vidiš da me polože u grob, ja neću nestati. / Zar mjesec i sunce nestanu kad zađu? / Tebi se čini smrt, a to je rađanje. / Grob ti se čini tamnica, a duša je slobodna postala. / Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? / Pa zašto da sumnjaš u zrno čovjekovo?
Šta je smrt?
To bi mogla najbolje da vam objasni moja unuka Milena. Nedavno je moj sin Miloš na svom fejsbuk profilu citirao ove njene misli:
“Ljudi imaju prijatelje ili nemaju. Ali ne znaju da svi u organizmu imaju jednog prijatelja – zove se duša.
I s njom mogu svašta da rade“ (19. 4. 2016. u 18.05 h.)
Nema smrti. Duša je besmrtna.
Kada pogledate iza sebe, šta je to najvažnije, odnosno šta je sve važno u životu? Poruka ili savjet našim čitaocima?
Voleti ljude oko sebe i prepoznavati dobro u njima, naučiti da se razlikuje bitno od nebitnog. Ja sam to naučio u svojim poznim godinama. Šteta što nisam ranije.
U četrnaestom broju časopisa Avlija, objavićemo pored intervjua i Vaše pjesme, portret, biografiju, esej, porodične fotografije… Jeste li imali avliju, imate li je sada i šta za Vas znači avlija? Na šta Vas asocira ova imenica?
Nisam nikada imao avliju. Iz naše kuće izlazilo se na Zubčev sokak, jedino parče Nevesinja popločano mermerom iz turskih vremena. Ali otac me je često vodio kod svog prijatelja Salka Eminovića, koji je imao jednu od najlepših kuća u Nevesinju, sa avlijom ograđenom visokim zidom i malim šadrvanom koji je radio na neku pumpu koju je Salko nabavio. Reč avlija me asocira na Eminoviće, na Salka i Šerifu, a spominjem ih sa pijetetom u mojoj pesmi iz knjige “Ovo sam ja“
KUĆA EMINOVIĆA
Kuća Eminovića
prekoputa džamije.
Tajna šerbet pića,
prve bamije.
Prvi bajrami
i prvi kurbani.
Suvi bajami,
na Šerifi đerdani.
U sećanju tamnom
šadrvan žubori.
U potaji sa mnom
Osman Đikić zbori.
————————————————————————————————–
Перо Зубац је рођен 30. 5. 1945. године у Невесињу, Босна и Херцеговина. Основну школу завршио у родном месту, а експерименталну гимназију у Лиштици и Зрењанину. Студирао књижевност јужнословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан Удружења новинара Србије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Објавио 50 књига поезије, 20 књига песама за децу, једну књиге есеја („Ти дани“, Стражилово, Нови Сад, 1976.) и «О времену и невремену», »Логос», Бачка Паланка, 2013.), лирску студију о Ленки Дунђерској, три књиге пародија на југословенско песништво, (Pantologya nouova, Смејуљци, Перодије), 16 антологија „југословенског“ и страног песништва. На стране језике преведено му је 7 књига (две књиге на македонски, две на албански, једна на мађарски, једна на италијански језик и једна на румунски језик), а песме су му превођене на двадесет светских језика. Налази се у десетак страних и преко тристотине домаћих антологија песника и песништва за децу. Био је главни уредник студентског листа Индеx, главни и одговорни уредник часописа за културу Поља у Новом Саду, уредник загребачке ревије Полет, уредник скопске Мисле, часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, сарадник бројних југословенских ревија, часописа и листова.
Перо Зубац и Бане Вукашиновић, СПЕНС, Нови Сад, 1982. год. ФОТО: Владимир Зубац
Преко тридесет година био је запослен на Телевизији Нови Сад. Био је главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије и помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије.
Сада је уредник неколико едиција Издавачке куће „Српска књига М“ из Руме и члан редакције часописа за културу „Кровови“ у Сремским Карловцима. Од 2010. је потпредседник Удружења књижевника Србије.
Као новинар, имао је своје колумне и фељтоне у Борби и Нашој Борби (Београд), Побједи(Подгорица), Свијету, Уни и Недјељи (Сарајево), Оку (Загреб), Парадоксу, (Загреб), Дневнику (Нови Сад), Полету (Загреб), Раду (Београд), Гласу омладине (Нови Сад), НС недељнику (Нови Сад),Слободној Далмацији (Сплит) и Суботичким новинама (Суботица). Написао је сценарија за 8 документарних филмова за „Неопланта фим“ Нови Сад и целовечерњи филм Центар филма из Београда о Јовану Јовановићу Змају. Добио је Златну повељу међународног Београдског фестивала документарног и краткометражног филма за сценарио филма Кароља Вичека ПИНКИ.
На његове стихове компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума, а за стихове је добио најзначајније награде на југословенским фестивалима у Опатији, Београду, Подгорици, Нишу, Доњем Милановцу, Панчеву, Рожајама и Никшићу. За књижевни рад награђен је значајним југословенским наградама као што су Награда пунолетства ОК ССО Нови Сад, Горанов вијенац, Горанова плакетаза књижевност за дјецу, Јован Поповић, Жарко Васиљевић, Октобарска награда Новог Сада, Повеља Новог Сада, награда Ослобођења Мостара, Златна плакета града Вуковара, Велика повеља града Краљева, Награда ослобођења Кикинде, Златна кап сунца Мостара, Награда града Алексинца, Вјесникова и Полетова награда за есеј, награда Стражилово, награда Змајев штап, Награда Сремских Карловаца Павле Марковић Адамов. Добитник је и Годишње награде Радио Београда, награде Змајевих дечјих игара за књижевност за децу, награде Стара маслина за књижевност за дјецу, Бар, Гашино перо Лазаревац за животно дело у књижевности за децу, Златни кључићСмедеревске песничке јесени за књижевност за децу, „Златни прстен“ Фестивала песника за децу „Булка“, Награде „Гордана Брајовић“ Вечерњих новости за најбољу књигу за децу, награде „Филип Вишњић“ за посебан допринос култури српског народа. Такође је добио награде: Награда за најбољу љубавну песму , Беране 2009, Златна чаша манифестације Чаша воде са извора, награде, „Златно звонце популарности“ фестивала Златно звонце у Новом Саду, Повељу „Путем културе у нови миленијум“ Задужбине Петар Кочић Бања Лука – Београд, награду Градске библиотеке Нови Сад „Стеван Пешић“ за целокупно књижевно дело и роман за децу „Краљевић и песник“, Инстелову награду за поезију, награду Српске књиге, награду „Песма над песмама“, награду „Златни беочуг за трајни допринос култури Београда“, Културно-просветне заједнице Србије, Новембарску награду града Новог Сада, Круну Кнеза Лазара за поетско дело,награду Венац врдничке виле за свеукупно дело, награду Повеља Мораве за животно дело, Ленкин прстен за најлепшу љубавну песму, награду“Сунчани сат“ за допринос књижевности за децу и младе, плакету „Венац Лазе Костића“ за свеукупно дело, Награду Капетан Миша Анастасијевић, статуету и повељу , за 5о година уметничког рада и надахнућа за нове генерације, награда за најлепшу дечју песму ваљевског часописа „Акт“, награда Митровданских сусрета деце региона за животно дело из књижевности за децу, Међународна награда „Ана Франк“ коју додељују Издавачка кућа „Феникс“ и Фондација за културну и научну презентацију Македоније, Скопје, за осведочене резултате на плану стваралаштва, презентације и афирмације литературе за децу и младе. и награду Ослобођења Војводине.
Драган Радуловић, Ратко Краљевић и Перо Зубац, ТВНС, 1998. година
Седамдесетих година двадесетог века био је у два четверогодишња мандата члан Извршног одбора Републичке заједнице културе, у време када је у градове Републике Србије стигло педесет нових клавира.
Преводио је песме са руског, мађарског, македонског, словеначког језика, а препевавао са турског, холандског и немачког језика и објављивао у књижевним публикацијама и књигама.
Осам година био је ментор најталентованијих литерата у Војводини у Центру за таленте Републике Србије.
Центар за мир и мултиетничку сарадњу Мостар изабрао га је 2005. године за почасног члана Центра.
Од 2003. године је редовни члан Академије природних и хуманитарних наука Кнежева Шчербатових, Москва, Руска федерација.
У августу 2013. године изабран је за дописног члана Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ).
О песништву Пера Зубца објављене су две монографске књиге: монографско илустровано издање Награда Српске књиге, 2007. године и обимна монографија „Перо Зубац у завичају поезије,“ (капитално и тестаментарно дело академика Неђа Шиповца) у издању СПКД Просвјета Невесиње и СПД Гусле Мостар, 2009. године.
Здравко Шотра урадио је у серији ТВ Београд „Песничке ведрине“ получасовни филм Мостарске кише, са Драганом Николићем а на музику Зорана Симјановића..
Академик Владо Милошевић компоновао је Малу лирску кантату Мостарске кише.
Песникиња и библиограф Гордана Ђилас одбранила је магистарски рад Библиографија Пера Зубца 1962-2009. године на Филолошком факултету у Београду.
Написао је сценарио и играо наратора у документарно-играном филму «Доба Дунђерских» у производњи Кошутњак филма из Београда који је премијерно приказан у Новом Саду јуна 2014.
Аутор је и коаутор мултимедијалних спектакала (Дани младости, логорске ватре, отварања олимпијских такмичења), а као телевизијски аутор и уредник написао је и реализовао преко четири стотине сценарија за документарне, музичке, забавне, уметничке и емисије за дјецу и младе. Од 2009. године добитник је Признања за врхунски допринос националној култури Министарства за културу Владе Републике Србије. Живи и ствара у Новом Саду. Од 2008. године је пензионер (умировљеник).
Петроварадинска тврђава, Нови Сад, 2004. година. ФОТО: Владимир Зубац
Објављена књижевна дела:
Тишина говори о људима ( пет младих песника: Милорад Миленковић Шум, Вујица Туцић, Спиридон Митић, Милутин Ж. Павлов, Перо Зубац ) , Клуб младих писаца, Зрењанин, 1964.
Неверморе, 1967.Матица српска, Нови Сад,
Разговори са Господином, 1971., Културни центар Радничког универзитета, Нови Сад,
Хоћу: нећу, песме за децу, Општинска заједница културе и Друштво књижевних стваралаца Зрењанин,1972.
Триптих (Са Мирославом Антићем и Мирославом Настасијевићем), Општинска заједница културе, Нови Сад,1973.
Закаснела писма,1973, Стражилово, Нови Сад,
Мостарске кише, 1974, Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, Нови Сад.
Разлог благости, 1975. Братство-јединство, Нови Сад,
Узморје, 1978.Матица српска Нови Сад,
Тито је наш друг, 1979., Дечје новине Горњи Милановац
Што се Дарја на ме љути, песме за децу, 1979. , Јеж, Београд.
Неко други, 1980, Градска библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин,.
Љувене, 1980, Мостарска комуна, Мостар,
Отворени сан, 1980,Минерва, Суботица- Београд.
Што се на ме Дарја љути, песме за децу, Јеж , Београд, 1980.
Сан им чува историја, поема за крагујевачки Велики школски час, Спомен парк Крагујевачки октобар, Крагујевац, 1980.
Мостарске кише и неко друго море, избор и поговор Мирослав Антић, 1980, 1981. друго издање, Младост, Загреб,
Писма поверљива, песме за децу, Јеж, Београд, 1981.
Тито је наш друг, Веселин Маслеша Сарајево, 1982.
Рам за слику лета, Младост, Загреб, 1983.
Вуковарски успоменар, поема за светилиште у Дудику, ОК ССРНХ Вуковар, 1984.
Да не чује неко, песме за децу, Детињство, Дневник, Нови Сад, 1984.
Дечје срце, песме за децу, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 1984.
Мирис бејтурана, БИГЗ, Београд, 1984.
Перо Зубац о… песме за децу, Градска библиотека Зрењанин, 1985.
Постоји ватра, поема за светилиште у Сремској Митровици, Сремске новине Сремска Митровица, 1985.
Песмар, Знање, Загреб, 1986.
Подешавање чула, Форум маркетпринт, Нови Сад, 1988.
Душа дечја, песме за децу, Зрински, Чаковец, Црвена звезда-Агенција, Београд, 1989.
Доба киша. Зрински, Чаковец,Црвена звезда – Агенција Београд, 1989.
Књига шутње, Зрински Чаковец, Црвена звезда – Агенција, Београд, 1989.
Кише, Белетра, Београд, 1989.
Мостарске кише или жеђ за југом, Дневник, Нови Сад, 1989.
Ноктурно, Зрински Чаковец, Црвена звезда – Агенција, Београд, 1989.
Сат срца, Зрински, Чаковец, Црвена звезда- Агенција, Београд, 1989.
У модром врту, Зрински Чаковец, Црвена звезда – Агенција, Београд, 1989.
А шта ћу ја, песме за децу, Драган Лаковић, Сараорци, 1991.
Чарни верси, Хазарске песме, 1991. Белетра, Београд,
Мостарске кише и нове песме, Белетра, Београд, 1993.
Породична вечера, Унирекс, Никшић, 1993.
Деца расту као куће, песме за децу, Унирекс, Подгорица, 1996.
Деца могу немогуће, песме за децу, Унирекс, Подгорица, 1996.
Буди пријатељ ветру, песме за децу и избор фотографија, Дечја литература, Београд, 1996.
Змајевци, песме за децу, Слово, Врбас, 1997.
Ово сам ја, Б М Г, Београд, 1997.
Лет изнад детињства, избор из поезије за децу, 1998. Смедеревска песничка јесен, Смедерево,
Не шаљи кишу, избор из поезије, КЗ В. Мијушковић, Никшић, Октоих, Подгорица, Либертас, Бијело Поље, 1999.
Птице у грудима, песме за децу, Српска књига Рума и Нолит Београд, 2001.
Тамне риме, 2001,Чигоја, Београд,
Мостарске кише, изабране песме, Српска књига, Рума, 2002.
Молитва за Слађану Ђорђевић, Стојков, Нови Сад,2002.
Песме из шездесетих, Stylos, Нови Сад, 2003.
Песме из седамдесетих, Stylos, Нови Сад, 2003.
Песме из осамдесетих, Stylos, Нови Сад, 2003.
Песме из деведесетих, Stylos Нови Сад, 2003.
Нове песме, Stylos Нови Сад, 2003.
Како се расте, избор песама за децу сачинио Милутин Ж. Павлов, Портал, Београд, 2004.
Најлепше песме Пера Зубца у избору др Драшка Ређепа, 2004. Просвета Београд,
Баштовите песме, Српска књига, Рума, 2004.
Разлог благости, избор из поезије, сачинио Селимир Радуловић, Орпхеус, Нови Сад, 2005.
Повратак Мостару, Рабиц, Сарајево, 2005.
Лијепо понашање, илустровани бонтон за дјецу, 2005.(препеви руског песништва за децу), Дис, Чачак,
Молитвеник сна, избор из поезије, сачинио Милан Гутић, 2007. Инстел Нови Сад и Срска књига Рума,
Краљевић и песник, роман за дјецу, Bookland, Београд, 2007.
Повратак Мостару (и Мостарске кише) са објављеним одјецима промоција у Мостару, Сарајеву и Бања Луци, Медиа инвент, Нови Сад,2006.
Мостарске кише, педесет и пет љубавних и три посебне песме, избор Хаџи Драган Тодоровић, 2007. Жиравац, Пожега,
Мостарске кише, Медиа инвент Нови Сад и Српска књига Рума, 2006. и 2008, 2009. г.
Мостарске кише, са новим илустрацијама, латинично издање, 2009. Admiral book, Београд
Мостарске кише, песма, документи и избор текстова о поеми, 2005, 2006, 2008, 2010, два, издања, Медиа инвент, Нови Сад,
Ленка Дунђерска, лирска студија, два издања, 2010, 2011. Медиа инвент Нови Сад и Тиски цвет Нови Сад,
Перодије, 2011. Вук, Лозница,
Хор бечких дечака у синагоги, избор песама у одабиру др Драшка Ређепа, 2012. Просвета, Београд,
Антологије:
20 приповедача, Друштво књижевних стваралаца Зрењанин, двадесет војвођанских приповедача,1972.
Ромор равнице, Центар за културу, Зрењанин,поезија песника Војводине,1974.
Војводина пева Титу, Братство јединство, Нови Сад,песме о Титу војвођанских песника,1977.
Слово љубве, БМГ, Београд,1987.српско љубавно песништво
Узалуд је будим, БМГ, Београд,1987.српско љубавно песништво
Похвала љубави, БМГ, Београд,1987.српско љубавно песништво,
Велика тајна, БМГ, Београд,1987.српско љубавно песништво,
Пелуд света, БМГ, Београд,1987.српско љубавно песништво,
Као да сам те сањао, Градска библиотека, Зрењанин,антологија светске љубавне поезије,1988.
Птица детињства, Јефимија, Крагујевац,српска попезија за децу,1997.
Златни стихови, Верзал пресс, Београд,најлепше поеме о љубави,1998.
Књига нежности, Верзал пресс, Београд,најлепше поеме о љубави светских песника,1999.
Међу јавом и мед сном, Српска књига, Рума, српско песништво 19. и 20. века, 2004.
Са оне стране дуге, антологија српског песништва за децу, Српска књига, Рума, српска поезија за децу и младе,2006.
Под једном друкчијом звездом, 2008. Српска књига, Рума, војвођански песници о Војводини,
Кад срце засветлуца, антологија српског песништва за децу, српска поезија за децу и младе, други том, Српска књига, Рума, 2009.
Природопис, песме за децу, „ Bookland“, Београд, 2013.
Мостарске кише, јубиларно издање са преводима на 14 језика, „Admiral book“, Београд, 2015.
„Песмарица за Милену“, песме за децу, Градска бибиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2016.
Приредио:
Избор песама за децу за школску лектиру Десанке Максимовић „Ветрова успаванка“, Завод за уџбенике, Београд _ Нови Сад,1988.
Избор песама за децу „Златни појас“ Мирослава Антића, едиција Детињство, Дневник, Нови Сад,1989.1
Изабране песме Душка Трифуновића у два тома („Часна доколица“ и „Удварач на великом одмору“) са студијом о песнику, Stylos, Нови Сад, 2006.
Сабрана дела Милице Стојадиновић Српкиње, са студијом о песникињи, у два тома, 2008,„Логос“, Бачка Паланка,
Изабране песме за децу и младе Слободана Павићевића (Кочије вилиног коњица), 2010-Јефимија, Крагујевац,
Уредио:
Сабрана дела Симе Милутиновића Сарајлије у девет књига,2008_2011.(Логос, Бачка Паланка)
Књиге добитника ИНСТЕЛОВЕ награде за поезију Душка Трифуновића, Добрице Ерића, Драгомира Брајковића, Слободана Ракитића, Љубивоја Ршумовића, Српска књига Рума од 2003. до 2008. године.
„Песнички зборник“, Српска књига Рума Инстел инжењеринг Нови Сад, 2005.
Више књига из савремене књижевности за издавачке куће „Кровови“ Сремски Карловци, „Српска књига“ Рума, Друштво за науку и стваралаштво „Логос“ Бачка Паланка.
Драме:
Мудбол, са Гораном Бабићем, Луком Паљетком и Владимиром Николићем, 1968.
Избацивач, ТВ драма, 1979.
Вратио се Николетина, позоришни комад, са Драганом Јерковићем и Томом Курузовићем, 2000.
Родино дете, позоришни комад за новосадско позориште „Кликер“ 2001.
Либрето:
Бановић Страхиња, либрето за балет Стевана Дивјаковића, 2001.
Ленка Дунђерска, либрето за оперу Мирослава Штаткића, 2001.
Милица СС, кћи брегова, либрето за камерну оперу , 2012.
Мултимедијална дела:
Незаписани сан, са композитором Мирославом Штаткићем, изведено на Петроварадинској тврђави
Сунчани сат, са композитором Зораном Христићем, изведено на Спомен гробљу у Краљеву,
Дунав, река многовека, по сценарију Весне Каћански, радиофонско дело Мирослава Штаткића,изведено на отварању ТАКТОНСА, у Студиу М у Новом Саду , 2012.
Мостарске кише, са Горданом Ранчић, радиофонско дело за Радио Београд
Уредник:
Хармонија сфера, серија класичне музике, сценаристе Весне Каћански и редитеља Петра Латиновића, Радио-Телевизије Србије, шеснаест филмова о савременим композиторима класичне музике, производња ТВ Нови Сад,
Фазони и форе, тв серија за децу Љубивоја Ршумовића,
Музички тобоган, тв серија за децу, Миње Суботе и Јована Адамова,
Хајде ми покажи, тв серија за децу, (сценарија ПЗ)
Детињства, тв серија за децу,(сценарија ПЗ,)
Успоменар, портрети уметника, (сценарија ПЗ)
Вече под липом, поетскомузичка серија, (сценарио и водитељ ПЗ,)
Заједнички радови:
„Песници Војводине“, петојезична антологија, избор из српскохрватске поезије са Томиславом Кетигом, Стражилово Нови Сад, 1975.
Продавач осмјеха, Појмовник, Преци и потомци (песме за децу), део Појмовник, Књижевност за децу БиХ у 50 књига, Веселин Маслеша и Свјетлост Сарајево, 1990.
Младенци, са Драганом Јерковићем и др Савом Бојовићем, два издања, ЈЕЛ МИЛ, Чачак, 1995.
Књига живота, са Драганом Јерковићем и Зораном Гајићем, са предговором Мома Капора И Ц Р, Београд,1995.
Крила витезова, заједничка књига песама, са Љубивојем Ршумовићем, Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Недељком Попадићем, Графо-сан, Београд, 2003.
Дванаест српских песника (са Матијом Бећковићем, Милованом Данојлићем, Драгомиром Брајковићем, Момом Димићем, Добрицом Ерићем, Обреном Јовићем, Братиславом Милановићем, Рајком Петровим Ногом, Стеваном Раичковићем, Слободаном Ракитићем и Душком Трифуновићем), Удружење књижевника Србије, Београд, 2004.
Tempo secondo, две поеме, Душка Трифуновића и Пера Зубца, Српска књига Рума и Инстел инжењеринг Нови Сад, 2010.
Autor/ica 👤tačno.net
