Pa ko duže izdrži!

Povezani članci

• Hasija Borić: Dođi, Miljenko, mi smo u Sarajevu
• Tanja Stupar Trifunović: Ako pisanje o ratu nije antiratno onda je propaganda u službi rata
• Novi život Dizdarove “Modre rijeke”
• Holometabolija
• Ko se jednom napije vode sa Baščaršije
• ‘D’Annunzijev potpis’ ili što bi se dogodilo da hrvatski izdavač izda knjigu koja veliča Pavelića i Budaka

Foto: Michael Gliksten

Piše: Stefan Simić, Radio Gornji Grad

Kako deluje sve besmisleno kada je čovek suštinski nesrećan.

Onda i muzika, i filmovi, i navodni uspesi, seks, prijatelji, deca, sve to prolazi mimo njega i ne može da zadovolji prazninu koja vapi iz dubine njegovog bića i traži nešto drugo.

Uvek, i isključivo nešto drugo.

Tada i komplimenti samo pomiluju na trenutak i postaju beznačajni.
I usputne avanture više odnesu nego što donesu.

Sve što se dešava, u ulici, u gradu, u državi, sve prolazi mimo njega.

Kako čovek da popuni tu prazninu u sebi? Čime?
Kako da zakrpi tu pukotinu koja izjeda sve pred sobom?

Možda pićem? Teško. Ne može toliko da popije koliko ta praznina može da proguta.

Novcem? Ne verujem. Ne može toliko da zaradi koliko je u stanju da potroši.

Opijatima? Sumnjam. Ne može toliko daleko da pobegne, koliko stvarnost može da ga prati, progoni i sačeka, odmah, na prvoj krivini.

Ili kockom?
Hranom?
Napornim radom?
Religijom i molitvama?

Nema ničeg stravičnijeg u čovekovom životu od susreta, oči u oči, sa vlastitom tragedijom. Upravo taj dodir, taj pogled i bezizlaz ne može da nadomesti ništa na svetu.

I zato ga uvek iznova tera da smišlja, izmišlja, preti, prkosi, beži, traži se.

To je onaj Sizifov kamen koji će, kako god da ga izguraš, sigurno pasti i naterati te da odustaneš!

Ali ti nećeš odustati.

Ni ove noći, ni naredne, nikad.

Ali neće odustati ni taj kamen!

Pa ko duže izdržI!