O kritici Hane Arent

Autor/ica 👤tačno.net 25.12.2013. u 16:14

Povezani članci

Prošlo je više od 50 godina od kada je Hana Arent objavila Ajhmana u Jerusalimu. To nije njena najbolja ni najznačajnija knjiga, ali ipak sadrži neka ključna i važna zapažanja. Pre svega, predstavlja portret čoveka koji, kako ga Arent vidi i razume, prilično neprimetno od antisemite prerasta u genocidnog ubicu. Hana Arent je postavila pitanje kako su se Ajhman i drugi kao on sa takvom lakoćom od antisemita pretvarali u masovne ubice?

Ova knjiga je sa razlogom poznata, jer postavlja ovo duboko važno pitanje i daje odgovor koji je vremenom prihvaćen kao ubedljivo ispravan. U najkraćem, radi se o tome da savremeni sistemi administrativno organizovanog ubijanja i zločina zavise od saradnje i zalaganja mnogih ljudi koji, iako podržavaju osnovne ciljeve režima, sebe ne doživljavaju kao kriminalce i ubice. Ovi ljudi postupaju iz ubeđenja, ali pravdaju ono što čine klišeima i birokratskim jezikom. Oni se ponose ne samo svojom odanošću, nego i preduzimljivošću i veštinom u sprovođenju ciljeva režima. Ti obični ljudi, daleko od hladnokrvnih ubica ipak spremno, pa i poletno sudeluju u administrativnoj mašineriji smrti. Na to su spremni, tvrdi Arent, jer su se izolovali od drugih i počeli da razmišljaju u mehuru gde ne čuju i ne prihvataju mišljenja drugačija od svojih. Ovoj plitkoj nehajnosti – Arent je na drugom mestu naziva glupošću – ona daje ime „banalnost“, koja omogućava savremenim režimima zla da izazovu takvo užasno i svakako nebanalno zlo.

Zaprepašćen sam činjenicom da je njeno glavno zapažanje još uvek zamagljeno prenaduvanim i pogrešno usmerenim besom i prezirom. Kako to da 50 godina posle izlaska njene knjige i 75 godina nakon Kristalne noći neki američki intelektualci nemaju pametnijeg posla nego da napadaju Hanu Arent zbog opšteg tona njene knjige, navodne uvredljivosti nekih njenih izraza i upotrebe reči „banalno“? Zar nema važnijih pitanja od ipak nedokučivog pitanja da li je Ajhman – primer koji je Arent upotrebila – zaista bio ili nije bio bezobziran? Mora da postoje važnije stvari koje bi izazvale gnev intelektualaca.

Školski primer toga su dva eseja Mark Lila u poslednja dva broja časopisa New York Review of Books. Lila, redovni profesor humanističkih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, počinje svoj drugi esej, „Odbrana jevrejskog kolaboranta“ ovim razmišljanjem:

„Pola veka je prošlo od objavljivanja knjige Hane Arent Ajhman u Jerusalimu. Međutim, nikako da se od nje udaljimo. I dan danas istoričari „konačnog rešenja“ bore se sa njenom promašenom tezom da je i sam Adolf Ajman, hladnokrvni izumitelj nacističke ubilačke mašine, bio samo jedan njen šraf, samoobmanuti glupan koji je od zla napravio banalnost.“

Ako Lilu toliku uznemirava što je takva pažnja posvećena ovoj knjizi, zašto ponovo počinje od nje? Štaviše, zašto insistira na kritikovanju Hane Arent za nešto što nikada nije rekla? Pogledajmo Lilinu karakterizaciju njenih argumenata – karakterizaciju koja je arbitrarna, mnogo puta ponovljena, a lažna.

Lila prvo optužuje Hanu Arent da Ajhmana naziva „šrafom“ u nacističkoj mašini za ubijanje. Ovo je uobičajena primedba, proslavila ju je Debora Lipstad, koju Lila citira sa odobravanjem. Ali gde Arent to kaže? Prosto rečeno, nigde.

„Teorija šrafa“ se u Ajhmanu u Jerusalimu povremeno javlja, ali Arent je uvek odlučno odbacuje. Pogledajte ovaj pasus iz četvrtog poglavlja njenog izveštaja, gde ona razmatra ono što naziva „Ajhmanovim zbrkanim stavom i ideologijom u odnosu na ‘jevrejsko pitanje’“. Ona piše:

„Ajhman je priznao, kao i u razgovoru sa Sasenom, da svoj zadatak nije primio sa „apatijom vola koga odvode na klanje“, da se dosta razlikovao od „onih kolega koji nikada nisu pročitali neku od osnovnih knjiga [tj. Herclov Judenstaat], proradili je, apsorbovali je sa zanimanjem“, i koji zbog toga nisu imali „unutrašnji odnos prema svom poslu“. Oni su bili samo „kancelarijski moljci“, za koje je sve rešavano „paragrafima, nalozima, koje nije zanimalo ništa drugo“, koji su bili, u najkraćem, upravo takvi „šrafčići“, kakav je, prema odbrani, bio sam Ajhman. Ako se pod ovim podrazumevalo bespogovorno izvršavanje Firerovih naređenja, onda su svi bili šrafčići – čak ni Himler, kako nam svedoči njegov maser Feliks Kersten, nije prihvatio konačno rešenje sa velikim oduševljenjem, a Ajhman je uveravao policijskog istražitelja da njegov šef Hajnrih Miler nikada ne bi predložio nešto tako „grubo“ kao što je „fizičko istrebljenje“. Očigledno, u Ajhmanovim očima teorija šrafa je bila nevažna. On svakako nije bio toliko značajan kakvim je g. Hausner pokušao da ga predstavi; na kraju, on nije bio Hitler, niti se po značaju mogao uporediti, u odnosu na „rešenje“ jevrejskog pitanja, sa Milerom ili Hajndrihom ili Himlerom; on nije bio megaloman. Ali nije bio ni šrafčić, kako je odbrana priželjkivala.“

Arent se vraća na „teoriju šrafa“ u pogovoru. Evo šta tamo piše:

„Čuli smo prigovore odbrane da je Ajhman na kraju krajeva bio samo „šrafčić“ u mašineriji konačnog rešenjea, i prigovore tužilaštva koje je verovalo da je u Ajhmanu otkrilo pravog pokretača. Ja sama nijednoj od ovih teorija nisam pridavala veći značaj nego jerusalimski sud, budući da je čitava teorija šrafa pravno besmislena, pa tako uopšte nije važno koji se red veličine pripisuje „šrafu“ po imenu Ajhman. U svojoj presudi sud je naravno priznao bi takav zločin mogla da počini jedino ogromna birokratija koja koristi državne resurse. Ali u meri u kojoj je to zločin – što je, naravno, preduslov za suđenje – svi šrafovi u mašineriji, koliko god bili beznačajni, na sudu se odmah pretvaraju u počinioce, to jest, u ljudska bića.“

U svakom od nekoliko pominjanja „teorije šrafa“ u knjizi, Arent je odbacuje kao netačnu i pokazuje kako ju je čak i Ajhman odbijao, ponosito u sebi videvši čoveka koji postupa iz uverenja, a ne iz puke poslušnosti. U šta je Ajhman verovao teško je reći, pa zato Arent njegovo razmišljanje o jevrejskom pitanju naziva „konfuznim“. Ona time želi da kaže da je bilo nejasno koji su Ajhmanovi pravi motivi. S vremena na vreme, Ajhman je govorio o pomaganju Jevrejima da emigriraju (njegovo prvo zaduženje od 1933-1939). U drugim prilikama je govorio da „smatra Jevreje protivnicima sa kojima je moralo da se pronađe obostrano prihvatljivo, obostrano pravedno rešenje“. Arent pretpostavlja da je pri tom bio antisemita, i diskredituje njegove tvrdnje o filosemitizmu. Na kraju je njegovo razmišljanje ocenila kao zbrkano. Međutim, jasno je bilo da je Ajhman oduševljeno podržavao naciste. Nije mogao biti samo šraf.

Nadam se da „teoriju šrafa“ možemo zaboraviti jednom za svagda. Ona se ponavlja ad nauseam. Ali Arent je ni na jednom mestu ne prihvata. Naprotiv, odbacuje je.

Lila takođe piše da je Arent „zlo načinila banalnim“. Pitam se šta time hoće da kaže. Zapravo, Arent poredi zastrašujuće zlo holokausta sa Ajhmanovom nesposobnošću da razmišlja iz perspektive drugih – banalnošću ne onoga što je učinio (zlo), nego njegove ličnosti. Kada Arent na kraju iznese svoj sud o tome šta bi trebalo da se dogodi sa Ajhmanom – da mora biti ubijen – ona tvrdi da je to jednostavno zbog nepojmljivog zla koje je počinio.

Da „zlo krši prirodnu harmoniju“ jeste, piše Arent, nebanalno i „glavno opravdanje“ zašto Ajhman treba da bude pogubljen. Za razliku od savremenih teorija krivičnog prava koje kaznu vide kao odgovor na nameru zločinca, Arent tvrdi nešto drugo: da Ajhman mora biti kažnjen – bez obzira na njegovu nameru – zbog zla koje je počinio. Evo šta kaže:

„Glavno od velikih pitanja u Ajhmanovom suđenju bila je važeća pretpostavka u svim savremenim pravosudnim sistemima da je za izvršenje zločina neophodna namera da se počini zlo. Ničime se, izgleda, civilizovano pravosuđe ne ponosi više nego uzimanjem u obzir subjektivnog faktora. Tamo gde takva namera nije prisutna, gde je iz bilo kog razloga, čak i razloga moralnog ludila, sposobnost da se napravi razlika između dobra i zla umanjena, smatramo da nije počinjen nikakav zločin. Odbijamo i smatramo varvarskim argument „da veliki zločin vređa prirodu, tako da i sama zemlja vapi za osvetom; da zlo narušava prirodnu harmoniju koju jedino odmazda može da obnovi, da oštećeni kolektivitet ima dužnost prema moralnom poretku da kazni zločinca“ (Josal Rogat). Pa ipak mislim da je nesporno da je upravo na osnovu tih davno zaboravljenih argumenata Ajhman uopšte priveden pravdi, i da su oni zapravo vrhovno opravdanje za smrtnu kaznu. Zato što je bio umešan i igrao centralnu ulogu u poduhvatu čiji je neskriveni cilj bio da zauvek eliminiše neke „rase“ sa lica zemlje, morao je da bude eliminisan.“

Zlo holokausta bilo je varvarsko. Ono je narušilo poredak svemira. Tvrditi da je Arent shvatala zlo kao banalno jednostavno predstavlja pogrešno tumačenje njene knjige.

Reč „banalnost“ pojavljuje se jednom u knjizi od 250 stranica koja je ispunjena zaprepašćenošću i užasavanjem nad nacističkim zlodelima. Kada Arent ne govori samo o „banalnosti zla“, nego o zastrašujućoj, neopisivoj i nezamislivoj banalnosti zla“, ona govori o Ajhmanu i ljudima poput njega koji su u stanju da pravdaju svoje učešće u zaista gnusnim nedelima pravdajući se klišeima, racionalizacijom i obmanama. Za tako nešto, tvrdi ona, neophodan je nedostatak razmišljanja, gde se razmišljanje shvata kao razmišljanje iz perspektive drugih. Takva plitka banalnost omogućava običnim ljudima da čine zlo. Nije zlo samo po sebi opisano kao banalno.

ZLO
pridev
1. duboko nemoralno i rđavo.

Na kraju, u Lilinom prvom eseju o Hani Arent (blago prerušenom u prikaz novog filma Margaret fon Trote), Lila podmeće u poslednje vreme popularnu zabludu da novootkriveni razgovori Ajhmana i holandskog naciste Vilema Sasena dokazuju da je Arent donela pogrešan sud o Ajhmanu. Lila tvrdi da jedan citat pun elipsi predstavlja očigledan dokaz Ajhmanove promišljene monstruoznosti i da bi Arent, da je znala ove „nove“ informacije, „morala da prizna“ da je pogrešila.

Evo jezivog citata iz Sasenovih dokumenata koji Lila navodi.

„Oprezni birokrata, da, to sam ja bio… Ali pored opreznog birokrate bio sam i borac za slobodu Blut iz koje sam potekao… Ono što je dobro za moj Volk za mene je sveto naređenje i sveti zakon… Iskreno da vam kažem, da smo pobili… 10,3 miliona Jevreja, bio bih zadovoljan i rekao bih, dobro je, istrebili smo neprijatelja… Obavili bismo zadatak za našu Blut i naš Volk i slobodu drugih naroda jer bismo istrebili najlukavije ljude na svetu… Takođe sam kriv… za to što ideja prave, potpune eliminacije nije mogla da se ispuni… Ja sam bio nedovoljno kvalitetan čovek koji je dospeo na položaj gde je, zaista, mogao i morao da učini više.“

Ovaj citat pokazuje svirepost Ajhmanove prirode. Pokazuje da je bio u potpunosti posvećen sprovođenju konačnog rešenja, što je, naravno, jedan od glavnih argumenata Hane Arent – da Ajhman nije jednostavno slušao, nego i podržavao nacistički režim. Pokazuje da Ajhman nije bio samo šraf, što je i Arent isticala. Pokazuje da se Ajhman stavio u službu svog Volka, što je nemačka reč za naciju ili narod. On često ponavlja u Sasenovim dokumentima da je bio spreman da svoju savest, moral i život žrtvuje za dobrobit nemačkog Volka, kako ga je definisao Adolf Hitler. I pokazuje da Ajhman nije tražio oproštaj za ono što je učinio. Nije pokazao nikakvo kajanje, nego se čak oseća krivim što nije obavio zadatak koji mu je poveren posle 1941, da istrebiti svih 10,3 miliona Jevreja u Evropi. Ukratko, ovaj citat otkriva Ajhmana kao užasnog čoveka.

Međutim, Lila navodi taj citat da dokaže drugu poentu, naime, da optuži Hanu Arent, a ne samo Ajhmana. Njegova namera je da dokaže kako je Arent pogrešila u vezi sa Ajhmanom. Zbog ovog citata, „sada znamo da je [argumentacija Hane Arent] potpuno neodrživa“. Povrh toga, u neverovatnoj demonstraciji trbuhozborstva, Lila piše: „Arent bi, da je živa, morala da se složi.“

Problem sa Lilinom tvrdnjom je to što je Hana Arent znala za materijal koji on navodi. Nepotpuni transkripti razgovora – uključujući i delove koje on citira – objavljeni su u dva broja časopisa Life 1960. Arent je pročitala te razgovore; sumnjala je da nisu potpuno verodostojni, ali u njima je videla potvrdu Ajhmanovog antisemitizma, njegove hvalisavosti i gluposti – što se podudara sa 70 stranica Ajhmanovih memoara iz 1956. napisanih u Argentini, koji je takođe pročitala. U najkraćem, Arent je pročitala dobar deo Sasenovih razgovora i zaključila da oni, ako ništa drugo, potvrđuju njenu interpretaciju. Ako Lila tvrdi da je Arent pogrešno procenila Ajhmana, u redu: trebalo bi da svoju tvrdnju podrži argumentima, ne tvrdnjama da nije bila svesna činjenica za koje je znala.

Arent je Ajhmana shvatala kao antisemitu. Da li je potcenila razmere njegovog mržnje? Možda. Pročitavši sve Ajhmanove spise do kojih sam mogao da dođem, uveren sam da je Ajhman bio opaki antisemita. Toliko da mi je jasno da je njegova mržnja prema Jevrejima sigurno igrala značajnu ulogu u njegovoj spremnosti da sudeluje u konačnom rešenju. Što uopšte ne negira zaključke Hane Arent.

Postoji razlika između opakog antisemitizma i genocidnog masovnog ubistva. I u Jerusalimu i u Argentini, Ajhman govori o griži savesti – ne zbog ubijanja Jevreja, već zbog ubijanja. Jasno je da je Ajhmana u perodu 1933-1940. njegov antisemitizam naveo da oduševljeno podržava i sprovodi prvo politiku pomaganja Jevrejima da napuste Nemačku, a zatim politiku njihove deportacije iz Nemačke. Što se tiče konačnog rešenja, Ajhman je o njemu izrazio rezerve i u Argentini i u Jerusalimu. Sasvim je jasno rekao da je bio protiv ubijanja i da nikada nikog nije lično ubio. Ova činjenica – iako nevažna za suđenje – njemu je bila važna. Ono što je šokiralo Hanu Arent jeste koliko je on brzo prevazišao otpor svoje savesti prema ubijanju. Njegov antisemitizam – koji očigledno predstavlja deo objašnjenja – sam po sebi ne objašnjava kako je, i zašto, tako lako savladao svoj prvobitni otpor prema fizičkom istrebljenju.

Arent je je smatrala da je Ajhmanov prvobitni otpor učešću u masovnom ubijanju brzo nestajao zbog njegovog opravdavanja masovnog ubijanja, dok se tešio klišeima i nadao da će drugi razumeti i oprostiti mu. Ova glupa plitkost je ono što Arent naziva Ajhmanovom banalnošću. Njena poenta je da je Ajhman – osim što je bio antisemita – živeo od vlasti i značaja koji mu je pružala činjenica da je nacista. Jednostavno nema razloga da mislimo da bi je citati iz Sasenovog razgovora koje Lila navodi – koje je Arent pročitala – naveli da se predomisli. Reći da bi se to dogodilo znači osloboditi sebe obaveze razumevanja njene argumentacije.

Arent postavlja pitanje kako je Ajhman od antisemite postao masovni ubica. Njeni kritičari joj duguju pokušaj razumevanja dubine njenog promišljanja, što je obaveza koje se Lila svojim neutemeljenim tvrdnjama oslobađa. Pedeset godina kasnije, vreme je da raščistimo sa „lovljenjem grešaka“ kojim se zanemaruje ozbiljnost njenog rada i da, umesto toga, ozbiljno shvatimo argumente Hane Arent.

Posle svega rečenog, u Lilina dva eseja ima mnogo toga vrednog. Posebno u njegovom razmatranju filma Kloda Lanzmana Poslednji nepravednik – energičnoj odbrani jednog od najgorih Judenräte, Benjamina Murmelštajna. Lila razumno dovodi u pitanje Lanzmanovu odbranu Murmelštajnovih racionalizacija svoje saradnje sa nacistima. Takođe, u prvom eseju, Lila ispravno razmatra i odbacuje klevetničke i pogubne argumente o tome kako je Arent krivila jevrejske žrtve za holokaust. Njegovo razmatranje stava Hane Arent o Judenräte je uravnoteženo i informativno. On ispravno uviđa da je gnev zbog njene karakterizacije jevrejskih starešina bio u velikoj meri preteran, zasnovan na uvredljivim izrazima izvađenim iz konteksta.

Na kraju, važno je čitati eseje poput Lilinih, ako ništa drugo onda da bismo razumeli intenzivne i nažalost još uvek postojeće kontroverze oko Ajhmana u Jerusalimu.

Roger Berkowitz, Hannah Arendt Center, 15.11.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net

Srodni linkovi:

Mark Lila – Odbrana jevrejskog kolaboranta

Mark Lila – Arent i Ajhman: nova istina