ENG
Mit o Camusu
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Povodom knjige Michel Onfray, Im Namen der Freiheit. Leben und Philosophie des Albert Camus / Michel Onfray, U Ime slobode. Život i filozofija Alberta Camusa, prevela Stephanie Singh, München, Albrecht Knaus, 2013.
Za Albert Camusa, koji bi da je živ 7. novembra 2013. napunio sto godina, tvrdi se da je egzistencijalista, filozof za maturante i bezopasni socijaldemokrata. Trebalo bi da zahvalimo francuskom filozofu Michel Onfrayu koji je u upravo objavljenoj biografiji Camusa razotkrio njegove prave stavove i razvejao mitove o njemu.
Već 1945. Camus je rekao bez okolišanja: „Ne, ja nisam egzistencijalista. Sartre i ja se uvek začudimo kad nas ljudi povezuju“. A 1953. dodaje: „Uobičajena greška je kada tvrdimo da postojanje prethodi suštini ili obratno. Smatram da je jedno neodvojivo od drugog“. Po Camusu, za razliku od Sartrea, čovek i priroda nisu dijametralno suprotni, jer je čovek uvek deo prirode i poseduje njene osobine. Dostojanstvo i moralne vrednosti nisu puki misaoni konstrukti, već delovi ljudske prirode.
Sa druge strane, za egzistencijaliste poput Sartrea čovek je „ništa drugo sem ono što načini od sebe“. Ovde postojanje prethodi suštini. Prema Sartreu, priroda ne može da nam ukaže ni na jednu vrednost. Ona je prosto tu, ona ništa ne želi, niti išta daje. Ovo odbacivanje prirode, sve do njenog preziranja, za Sartrea nije bilo obično teoretsko razmetanje, već njegov model i način života. Onda ne treba da čudi što je u svoje telo svakodnevno unosio viski, stimulans corydran i dve kutije cigareta.
Za razliku od Sartrea, Camus je često naglašavao da nije filozof. Prosto zato jer nije „mogao da veruje u neki sistem“. Camus je posmatrao filozofiju samo kao oruđe za pronalaženje „umeća življenja u teškim vremenima“. Dok je Sartre pisao kompleksna dela za akademski svet – za njegovo jedan kilogram teško epohalno delo, Biće i ništavilo, kružile su glasine da pariskim piljarima služi za podupiranje tezgi – Camus je postavljao iskonska pitanja o ispravnom životu. Užasavala ga je pomisao da bi se živopisna stvarnost mogla stisnuti u korset sivih pojmova: „Najveća ušteda koja se može ostvariti u procesu razmišljanja, sastoji se u prihvatanju nepojamnosti sveta i preuzimanju brige za čoveka.“
Kao sin nepismene majke i oca seljaka, koji je nastradao u Prvom svetskom ratu, Camus je u Alžiru odrastao u krajnjem siromaštvu. Ovo iskustvo mu je oblikovalo čitav život. Pariz mu je bio mrzak, nisu mu se dopadali trka za prestiž, akademska misaona akrobatika i život otuđen od prirode. Voleo je sunce, more, preplanula tela. Roland Barthes je bio u pravu kada je govorio o njegovoj „solarnoj filozofiji“.
Sartre, apsolvent elitnog univerziteta ENS, nazivao ga je alžirskim „odrpankom“ i „filozofom za maturante“. Ali jednostavan, povremeno oskudan Camusov stil nije posledica njegove prostodušnosti, već svesno odabrani izraz neposrednog življenja. Camus je želeo da ga razumeju. O svom do danas verovatno najpoznatijem eseju, Mitu o Sizifu, primećuje gotovo antifilozofski: „Da sam morao da napišem lekciju o moralu, ova knjiga bi verovatno obuhvatala sto strana, a 99 bi bilo prazno. Na poslednjoj bih napisao: Znam samo za jednu dužnost, a to je dužnost da volim. Svemu ostalom bih rekao ne.“
Bokser Sartre i fudbaler Camus nikada nisu odigrali međusobni meč. Do konačnog raskola je došlo 1952, kada je Sartre napravio težak prekršaj pocepavši Camusovu antifašističku, ali i antitotalitarnu knjigu Pobunjeni čovek. U njoj se Camus distancira od svih oblika totalitarnog socijalizma, a time i od Sartrea, koji je svesno ignorisao Staljinove gulage radi ostvarenja komunističkih ideala.
Camus mu je uzvratio rečima „da je čovek iznad države“. On je celog života pozivao na pobunu humanosti. Angažovao se u pokretu otpora, osuđivao je Staljinov teror i samo jedan dan po završetku Nirnberškog procesa, dok se Evropa kupala u krvi, zahtevao ukidanje smrtne kazne. U svom govoru posle primanja Nobelove nagrade 1957, Camus je naglasio: „Svaka generacija samouvereno smatra da je njen zadatak da iznova sagradi svet. Moja generacija zna da to neće učiniti. Ali možda joj je pripao još teži zadatak: da spreči njegovo uništenje.“
Camus nije „samo“ konzervativac ili reakcionar, iako je Nobelov komitet pokušao da ga predstavi kao pristojnog građanskog socijaldemokratu, kako bi ga instrumentalizovao u hladnom ratu. Doduše, Camus je još 1937. napustio komunističku partiju, ali je njegovo srce i dalje kucalo levo. On je zagovarao liberterski anarhizam – amalgam koji mejnstrim i danas ignoriše.
Michel Onfray je pronašao Camusov politički stav, a Lou Marin je objavio Camusove anarhističke članke, intervjue i govore i time ih po prvi put učinio dostupnim i nemačkoj publici (Albert Camus – Libertäre Schriften, 1948-1960, Hamburg, Laika Verlag, 2013).
„Nijedan čovek nije toliko nepogrešiv da bi mu se dala apsolutna moć“. Svaki oblik vladavine nad drugima za Camusa je predstavljao napad na slobodu, što važi i za totalitarizam i za kapitalizam. Ovaj stav ga je neizbežno postavio između dva fronta, konzervativnih republikanaca sa jedne i totalitarnih socijalista sa druge strane. U vezi sa tim je rekao: „Gnušamo se građanskog morala i njegovog licemerstva i ravnodušnosti. Gadi nam se politički cinizam, koji dominira velikim delom revolucionarnog pokreta. A takozvana nezavisna levica je već bankrotirala, jer nju u stvari fascinira moć komunizma dok se pridržava jednog marksizma koji se sam sebe srami. Dakle, moramo u sebi, u centru našeg iskustva, to jest u srcu misli o pobuni pronaći vrednosti koje su nam potrebne.“
Šta su za Camusa vrednosti: svaki čovek i solidarnost među njima. Ljudski život nikada ne sme biti žrtvovan za političku ideju. Doduše, i on je težio socijalističkom raju na zemlji, samo drugim sredstvima. Brzo je prepoznao da politička vlast ne sme biti organizovana cezaristički (odozgo na dole), već liberterski (odozdo na gore). „Međutim, borba između liberterskog i cezarističkog socijalizma nije završena i u njoj ne sme biti kompromisa. U svakom sučaju, recimo da je došao kraj oružanim revolucijama.“
Uprkos tome, Camus je verovao u parlamentarnu demokratiju, što ga nije činilo „naivnim socijaldemokratom“, kakvim ga je Sartre opisivao. Činjenica je da je Camus održavao bliske kontakte sa anarhistima iz celog sveta, držao govore pred anarhističkim sindikatima i veći deo novca od Nobelove nagrade donirao španskim anarhistima u egzilu. Njegov opus je prožet liberterskim idejama. Još 1944. je priželjkivao „internacionalnu ekonomiju u kojoj su nalazišta sirovina podržavljena, trgovina zasnovana na zadrugarskim principima, kolonijalna tržišta svima dostupna i u kojoj novac ima kolektivni status“. Nešto kasnije je zagovarao „Sjedinjene svetske države“, „ukidanje plaćenog rada“ i „učešće sindikata u upravljanju narodnim dohotkom“, da bi 1951. naglasio: „Moje simpatije pripadaju liberterskim formama sindikalizma.“
Nejasno je kakvu ulogu dodeljuje državi. Da li je želeo da je potpuno ukine ili se zalagao za demokratski socijalizam u federalnoj formi? Izvesno je da Camusov cilj nije bio parlamentarizam, već anarho-sindikalizam, kod koga se sredstva za proizvodnju nalaze u rukama sindikalne baze. „Sindikalizam je poput zajednice. On je negacija birokratskog i apstraktnog centralizma.“
Camus je bio svestan licemerstva pristalica komunističke partije, koji se želeli da ga smeste u buržoasku fioku. „Nije u redu što svi prećutkuju moj odnos prema slobodarskom sindikalizmu. Srećom postoji još jedna revolucionarna tradicija, različita od one mojih kritičara“. Imajući u vidu svečanosti povodom Camusovog 100. rođendana, učinili bismo mu veliku uslugu kada bismo konačno odustali od mita o bezopasnom egzistencijalističko-socijaldemokratskom filozofu za maturante.
Patrick Spät, Blätter, novembar 2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 13.11.2013.
Autor/ica 👤tačno.net
