MILJENKO SMOJE (14. 02. 1923. – 22. 10 1995.)

Povezani članci

• O šupcima i diktatorima
• Sedma Gitarijada “Na putu za jug” 8. i 9. oktobra u Muzičkom centru Pavarotti u Mostaru
• Brdo i miš
• Simpozijum sa Svetlanom Broz u New Yorku
• Dobro jutro, Duško Radoviću
• Potonuće broda Hrvatska

TEATAR MALEGA TRAJEKTA  (DIL 1.)

Nikako najdraža uvik mi je bila partenca za Supetar u devet uri. Svi bi se nagurali u „Nazora“ a u moju škovaceru seli bi samo oni šta in je Vladimir uteka oli i ni briga, ka, recimo, Smoju i Feđu. Seli su za svoj stol i počeli su se šapjat a ja i ne obadan. Čitan novinu. Prošlo je skoro deset minuti i Šoltanka se uz proteste stari dizelaša i svega šta bruji, zvoni i trese po Saloonu okriće provon prema Braču. Malo svita, po našen guštu, tako da mi, posada, moremo radit monade, jedni drugima trapule i da se moremo komodat ko na svome brodu, a ne činit fintu da smo tu radi svita, da budemo na usluzi i pomoći.

Tako motorista ulize uza skale u šporkon trlišu, a izbacija grudi junačke i u klompe. Jasno je da od ispod nema ništa a on tvrdi da na to žene padaju. Ja sumnjan u to jer i nisan vidija da mu se baciju prid noge, više začepidu nos kad projde kraj nji. Najveći zavodnik na brodu je kapo Frane, kurbin sin, preženca od čovika, uvik namirisan i sa onin mangupskim osmijehom i manirima iz sedandeseti, crna ricava kosa, a zna i di su tanke. Dočin koja zgodna mala putuje sama, eto ti ga u bilu monturu, zlatni činovi pa, ka nije njegov posa, da joj ruku, pokaže prekoatlanski kruzer od trideset metara i, nisi pošteno ni upratija događaj, već joj plače na ramenu i govori kako će se bacit u more radi nje.

A kako kurba zna da iman uvik spremne pjesmice, eto ti ga na šank pa onin očima od maloga štenca me moli da mu dan jednu a onda je brzinski prepiše, drmne dva mala konjaka i eto ti ga kraj nje sa poklonon – napisa je samo za nju, inspirirala ga je, pa je uzdisa na passareli, gleda more i došli mu stihovi.

Barba ne govori sa nama. Sinoć smo mu upali u kabinu svi u kabanice, da se topimo; bidan je onako iza sna navuka čizme, zakapota se a vanka nebo puno zvizda, more ka uje…

– Donesi nan dvi kafe i rakijicu, a Smoje će konjak!
– Ne moren, barba Feđa. U štrajku smo.
– Donesi ti nama šta san ti reka, onda ti lipo štrajkaj!
– Koji ste vi to čovik, kako me ne razumite? Ne date radnin judima ni u štrajk poć.
– Znate, vas dva, da su u staremu revolucionarnome Splitu konobari i štampaduri bili najborbeniji odred radničke klase – sad se umiša Stric- a pridvodili su i batelanti. Ma kamajeri su uvik bili najžešći ka, recimo, jedan dil grada koji je najviše bija osjetljiv na nepravdu, na gospodu i falše mone ča su i s posebnin gušton maltretirali!
– A ča je reć da ste u štrajku ?
– A, barba Smoje, u štrajku smo zbog koga, jer je pijančina, jer nikad nima banan ni voća i već tri dana imo svako jutro izasebice tripice.
– A di je sad kuvar?
– Eno ga doli, kuva za štrajkaše marendu.

Stari farabut je zacenija pa je prihvatija igru smrtno ozbiljan i objašnjava Feđi kako se u ona doba za štrajkaše kuvalo na bedeme i to borbeni sindikati. Žene su cilo jutro u velikin kazanima kuvale za jude, za štrajkaše. Ne smi štrajkaš bit gladan.

– I do kad će trajat oti vaš štrajk?
– A dok se ne skuva fažol i manistra!
– A jesu penete oli šubjote, da znan se prikjučit štrajku?
-A ne znan, Striče. Ako se ne pobiju za kost od pršuta oli za paški sir šta je donija. Noštromo da okripi štrajkaše, vjerojatno šubjote, jer smo penete sinoć izili u pašta šuti. A doli kuri crno vino i fritule. Timunjer sa Korčule donija demejanu a štrajku se prikjučija i Storić autoprevoznik sa dvi bočice Dingača i slanin srdelan. Na krmi pisma.
– Asti Gospu, a šta je ovo – čudimo se i tražimo katrige – a ko vozi brod?
– Štrajk je, a kad je štrajk, more ova škovacera i sama po konalu; oli će je koji ratni brod fermat? Osin toga, najveći smo trenutno na roti, po ure moremo komodno bit u štrajku!
– Neću štrajk u svoju butigu, viče kuvar i naliva u čašu od vegete Dingač.
– Štrajkat ćemo kad nas je voja i protestirat jer si pijančina. Je l’ ti Barba zabranija pit i šta si ti učinija? Vazeja si bocu sirupa od borovnice i ulija vino unutra pa nas zajebaješ tri dana da piješ sok, a sinoć za večeru samo primo, nima sekonda. Šta smo mi, girice a ne judi, pa da moremo do jutra samo na šnicelima?

Stric sidi i gušta. Govorin mu o buži na ženskon kondutu i koje smo probleme imali radi nje – jedna je kapa ubola šigurecon kroz bužu u oko. Kurbetina, dobro mu joko nije izbila. Drago mi je Stricu bit s nama u štrajku.

TEATAR MALEGA TRAJEKTA (DIL 2.)

Jugo ka da miša i okriće, stara se škovacera ginga po kanalu i trese; kako dizelaši vibriraju tako vibrira sve po šanku, boce u drvenin stalažama, grijalice šta rade samo liti, čaše u kalupima, slike po pašamanima i stolovi zavidani za pod – sve trese, sve prosvjeduje. Na passareli more zaliva špring smotan priko moji kašeta sa šljivovicon. Prođe lito a švabama nisan proda pola. Jebeš takve goste iza koji ostane toliko alkohola. U salonu samo svit šta mu je potriba po ovon jugu za Supetar, policjoti šta čitadu foje naopako i picigamorti – umra je stari pitur iz sela, mučidu i stisli se, bit će mal sprovod ka i manča. Na šanku samo oni maćani iz Vindije šta mu se uvik prospe koja kašeta jogurt oli mlika, a moji iz makine ga ne mogu ni vidit – „mliko, ko to pije mliko za Gospu blaženu?“

Na drugoj bandi uz fileštrin stisla se Lepa uz Smoju; Smoje zamišljeno gleda more kako zaliva caklo. Nima mi Šarka, biće mu škodi more pa je osta u Feđe. Kafu je Stric popija još u manovri a foje je smota u boršin. Nije mi ga drago vidit, štuf je i jebe ga se šta je meni dosadno i šta neman pametnija posla.

Motajen mu na konjak i grijen njegovu čašu, taknit je ne smi niko jer me straj da bi je mogli razbit a to bi ubilo moj profesionalni ugled i prežencu, stavjan mu na pijatić a ovi, kako brod trese, biži i skače po stolu. Vidin da mu je ćikopelnica puna, a Lepa ne grinta pa me začudilo a onda san se sitija – sakrija san „Feral“ jerbo je na naslovnici Lepa isprid vrata u dvor, na vratima crnin slovin piše četnik; četnik čovik koji je ovi grad proslavija, Ajduka diga u zvizde a Dalmaciju na kartu svita. Lepa mi je rekla da to nju ne obada, ali da su Viktor i Heni to tili objavit da udare plesku svakome poštenome čoviku u gradu, ako ih još uopće ima. Smoje ništa ne govori, gleda u more šta se pini i puši.

Za Smoju, dragi moji prijatelji, vi sigurno mislite da je bija čovik revolucionar, da bi zna stat na šank i svoje stavove branit ka šta brane ovi livi i desni. Smoje je bija tih i plašljiv čovik, ribar koji je volija mir i svoje udice, promišljanja i, baren koliko ja znan, izija bi ka tić. Moj kogo bi svaki dan doša sa tripican (krvi ti Isukrstove tripice na ovako more) oli sa lešadon; Smoje bi uzeja malo da ga ne naidi i žmul vina, a to šta je pisa o sebi ka o prajcu koji samo gleda šta će poist, to morate bit iz Splita da bi takvu batudu mogli razumit.

Danas san, evo, nakon devetnaest godin uliza u taj stari trajekt i pun tuge sija na to misto di još na stolu stoje urizani punti jedne davne partije briškule; kroz fileštrin isto sivo nebo i isto zeleno more kuva ispod njega a meni se srce stislo. Šta se to prominilo sve ove godine? Šta je to moj grad učinija da staron farabutu kaže – „oprosti šta smo te ugrizli tako za srce?“ Šta smo mi zapravo – iste ovce šta muču i šta žive svoje živote i puštaju da se neki Viktori i neki Miljenko boridu za ono šta isto misle, ma ne moredu nikad reć na glas? Šta to i koji vrag živi u nama da nikad nismo pogledali sebe u ogledalo i rekli sami sebi da smo pizde i mali ljudi sa malin životima u jednon gradu punon veliki ljudi koji nisu pristali da budu mali niti su to znali bit?

A jugo miša i ka da okriće. Ćutin u kostima da se minja vrime; vrime ima svoje stađune i minja se po njima, ma ljudi nikad, ljudi se minjaju samo po potribi.