METODOLOGIJA R. DEKARTA

Povezani članci

• Princ iz moje ulice – nova predstava Nedžada Maksumića
• Centar za kritičko mišljenje i portal Tacno.net predstavljeni na trećem danu Bookstana
• CVETOVI SLAVE
• Preminuo bh. pisac Bekim Sejranović
• Božica Jelušić: Dno
• Amila Ramović: Umjetnost vam ne daje šta treba da mislite

1596 – 1650

METODOLOGIJA R. DEKARTA

(Prilog razumevanju racionalističke filozofije)

,,Zdrav razum je nešto što je najbolje podeljeno, jer svako misli da ga ima sasvim dovoljno, tako da čak i oni koje je u svemu teško zadovoljiti nemaju običaj da žele više zdravog razuma nego što ga imaju’’

 ŽIVOT I DELO

Rene Descartes, Renatus Des-Cartes ili latinizirano Cartesius, slavni francuski filosof, matematičar, knjiiževnik, rečju erudita. Rođen je u francuskom gradu La Haye u plemićkoj porodici koja je u verskom pogledu pripada prilično radikalnom jezuitskom redu.

Kao vrlo mlad, sa svega 8 godina, upisuje se na jezuitskom koledžu La Fles, što će, kako ćemo kasnije videti imati određenog uticaja na njegov potonji rad. Tu se posebno bavio Aristotelovom filozofijom prirode, matematikom, metafizikom i drugim disciplinama. O tom periodu svog života Dekart će izreći sledeći sud: ,,Nisam imao utisak da sam bio manje cenjen od drugih učenika mada je među njima bilo nekih kojima je bilo namenjeno da naslede svoje učitelje’’. Ako znamo da je jezuitski red inicirao osnivanje crkvenog suda (inkvizicije) koja je gušila slobodu misli, ostaje nam da se upitamo kako je moguće da se jedan takav mislilac, ogromnih misaonih dometa zadržao na tom koledžu? Moramo prihvatiti da je Dekart živeo u vremenu kada su se još osećale posledice mračnog srednjeg veka i da koliko god je njegova misao bila uzvišena i ispred vremena u kome je živeo, on sam nije mogao da se otrgne takvom duhu. Kolpston nas ovako obaveštava : ,,O jezuitima iz koledža je govorio s ljubavlju i poštovanjem, i smatrao je njihov proces obrazovanja superiornijim od onih u drugim pedagoskim ustanovama…i pored toga, osvrćući se na prošlost, zaključio je da trdicionalno učenje, barem u nekim područijima, nije bilo zasnovano ni na kakvom čvrstom temelju’’. Upravo zbog toga Dekart se u 17 godini seli u Pariz, gde živi slobodnim životom. U Parizu se susreo i sa svojim prijateljem Marssenom. No naš filosof vedroga duha nije se mogao skrasiti. Nakon tri godine napušta Francusku, odlazi u Nemačku i tamo se prijavljuje dobrovoljno u vojsku. Proputovavši tadašnju evropu upoznaje se s Becmanom, to poznanstvo čini prekretnicu u njegovom životu. Vraća se studijama i počinje da se bavi ozbiljnijim proučavanjem filozofskih pitanja. Otada se nižu njegova dela: ‘’Rasprava o muzici’’, ‘’Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraţivanju istine’’, ‘’Rasprava o svetu’’, krucijalna dela njegove filozofije ‘’Raspravu o metodi – pravilnog upravljanja umom i traženja istine u naukama’’ i ‘’Principe filozofije’’. Kao što vidimo, ovaj period Dekartovog života je plodonosan i objavljivanje navedenih dela mu donosi zasluženu slavu. To utiče na odluku švedske kraljice Kristine da uputi poziv Dekartu da dodje u Švedsku kako bi se ona upoznala s njegovom filozofijom. Švedska kraljica je imala jednu naviku, koja je ispostaviće se kobna po Dekarta. Naime kraljica je volela da sluša predavanja Dekarta u 05 h ujutru.  Zbog problema s plućima, kao i godina, Dekart se razboleo od upaljenja pluća i na taj način u švedskoj hladnoći umire jedan od najvećih umova francuske ostavivši iza sebe impozantan rezultat svoga rada o kome će biti više reči na sledećim stranicama.

PRETEČE I UTICAJI DEKARTOVE FILOZOFIJE

Preteče Dekartove filozofije zatičemo još u doba renesanse. Razdoblje renesanse je potisnulo Boga u pozadinu davši primat proučavanju čoveka. Na takvom duhovnom podneblju na površinu izbija zaokupljenost prirodnim naukama, prevashodno matematikom, a potom astronomijom i drugim prirodinim naukama. Zapravo renesansna filozofija je prekretnica a u isto vreme i razmeđe koje povezuje srednji sa novim vekom. Tu treba tražiti preteče Dekartove filozofije koji su uticali na kasnije progresivne filozofe a samim tim i na Dekarta. Dekart je stvarajući svoj filosofki sistem svakako morao imati u vidu učenja renesansnih filozofa, osobito prirodnjaka. U prvom redu mislim na Galileja, potom  na Kopernika, svakako poznavao je dela Njutna (deo koji se odnosio na fiziku i matematiku).

Ipak dva najveća uticaja koja su se susrela i iskristalisala u Dekartovoj filozofiji, jesu učenja dvojice engleskih filozofa, burevesnika novog doba, Frensisa Bekona i tvorca teorije o prirodnom pravu oksfordskog studenta Tomasa Hobsa.

Gde se ogleda taj uticaj? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo, u kratkim crtama, prikazati glavne karakteristike učenja ove dvojice mislioca.

Bekonovo delo ,,Velika obnova’’ predstavlja najznačajnije delo toga doba i nagoveštava dolazak ,,nove civilizacije’’. On je bio protivnik uplitanja vere u razum, posebno insistira na  stvaranju nove metode ili ,,oruđa’’ istraživanja. To novo oruđe vidi u indukciji. Suština Bekonove naučne metode, za koju je Dekart morao znati, je u sledećem: Ona se očituje (postupak indukcije) u sastavljanju tablica predmeta kojima je zajedničko svojstvo što ga istražujemo, zatim tablica predmeta koji nemaju to svojstvo i tablicu predmeta koje ga imaju u manjoj ili većoj meri. Na taj način otkrićemo posebni karakter nekog svojstva ’’Na ovaj način Bekon dolazi do cilja istraživanja.

Drugi filozof čiji se uticaj oseća u Dekartovoj filozofiji jeste utemeljivač teorije o prirodnom pravu, osnivač emprizma glasoviti filozof  Tomas Hobs. Ovaj oksfordski student, pisac je izuzetno značajnih filozofskih dela od kojih jedno predstavlja temelj empirizma. Reč je o delu Elementi filozofije u kome Hobs definiše filozofiju kao: ,,racionalno istraživanje uzročno posledične veze pojava (fenomena), a fenomene isključivo vezuje za ono što naziva telima i njihovim kretanjem’’. Dakle, filozofija je ,,racionalno saznanje’’ a njen izvor je u čulima. Da se vratimo uticaju Hobsa na Dekartovu misao, ono što ga vezuje za Dekarta jeste isticanje matematičke metode, te ukazivanje na značaj dedukcije. U tom pogledu Rasel ga smatra značajnijim fiozofom od Bekona.

Dalje Hobs smatra da ,,sve naše iskustvene doživljaje uzrokuje mehaničko gibanje vanjskih tijela, dok izgled zvuk , miris i slično nisu u predmetima nego u nama’’. Ovde je on blizak Dekartu ali se u jednom drugom slučaju njemu suprostavlja, jer dok je Dekart smatrao da je um urođen, Hobs tvrdi da se on stiče iskustvom,  govoreći da je geometrija jedina znanost (kako kaže Rusel). Hobs se suprostavlja Dekartu tezom da je ,,um nešto što se stiče praksom’’

DRUŠTVENO POLITIČKI USLOVI NASTANKA DEKARTOVE FILOZOFIJE

Verujem da društveno – politički uslovi i te kako utiču na život i rad nekog čoveka, zato se u svakom misliocu može otkriti delić vremena u kome je živeo.

Što se tiče našeg filozofa, ni on nije bio imun na ove uticaje. Ako smo utvrdili da je Dekart utemeljivač novovekovne nauke i filozofije, kod njega se na najbolji mogući način izražava duh vremena. U uslovima gde imate feudalni sistem koji se preklapa s kapitalizmom formira se buržoazija , kojoj je glavni cilj – revolucija. Dekart je predstavnik buržoaske klase. Budući da je živeo na raskršću na kome se preklapa feudalni s kapitalističkim sistemom, on u tom duhu izražava težnje i tendencije vremena u kome je živeo. Urušavanje starog sistema nije moglo da prođe bez posledica po Dekarta, crkva je pokušavala da na sve moguće načine zadrži svu moć koju ima, i to ne samo na ekonomsko – političkom već i na planu filosofije i nauke. Na taj način crkva je podvrgla filozofiju religiji. Govoreći o sukobu na relaciji filozofija – religija M. Kangrga ispravno zaključuje upravo iz tog razloga ,,sve, bune, protesti, oslobodilački ratovi, raskoli,  naučne rasprave i sukobi, kao izrazi borbe odredjenih materijalnih interesa pojedinih gradova, slojeva, sekti…oblače na sebe ideološko ruho i vode se na području religije i teologije’’. Bog je bio garant takvog stanja stvari. Naravno, Dekart se nije mogao osloboditi tih uticaja iako je otišao korak dalje u odnosu na sve svoje predhodnike. Nije ni bilo realno očekivati da on u potpunosti suzbije uticaj crkve, uticaj takvog vaspitanja. Crkva ne samo da je bila ekonomski, politički moćna već je ona postala jedini ,,materijalni i duhovni posrednik između čovjeka i čovjeka, između pojedinca i apsoluta, kao i između čovjeka i istine’’. Kao što ćemo videti kasnije ovakvo stanje na polju duha reflektovalo se na pojedine segmente Dekartove filozofije, ali i pored toga niko ne može osporiti da je Dekart postavio temelje savremene (moderne) nauke i filosofije.

DEKARTOVA FILOZOFSKA MISAO

(PRAVILA METODE – METODOLOGIJA)

Nakon prikaza kratke istorije preteča, te društveno – političkih uslova u kojima je nastajala Dekartova filozofija, na red je došlo prikazivanje osnovnih principa njegove filozofije.

Na samom početku ovog odeljka napomenuću njegovo tumačenje filozofije, njegovu metodologiju – na koncu svega tu će se naći njegova metafizika, mehanika i fizika. Na polju filozofije osnovni cilj Dekartova filozofiranja je da dođe do istine, kao glavnog cilja, upotrebljavajući vlastiti um. Istina do koje je tom prilikom stigao pretpostavlja da je istinito ono što je samoočevidno i nesumljivo. U tom pravcu Dekart filozofiju određuje kao ,,proučavanje mudrosti, a pod mudrošću razumemo ne samo opreznost u postupcima već i savršeno znanje o svim stvarima koje čovek može da zna da bi upravljao svojim životom i očuvao svoje zdravlje, kao i da bi otkrio sve veštine’’, nagoveštavajući da će joj na tom putu pomoći druge nauke: medicina, mehanika i etika. Od ovih triju nauka etika je krajnja. Boreći se protiv sholastike izražavajući sumnju prema Aristotelovoj filozofiji, Dekart želi da promeni stanje koje je zatekao u nauci, poglavito u filozofiji. Iz tih pobuda nastoji da otkrije novu metodu u istraživanju istine.

On obzanjuje da je došao do otkrića nove metode koju suprostavlja sholastici a koju naziva prirodnom metodom. U saznavanju te nove metode Dekart je došao zahvaljujući matematici koja je u njegovoj hijerarhiji zauzimala visoko mesto, tvrdeći da ,,kada je u mlađim danima izučavao matematiku, geometrijsku analizu i fiziku bio oduševljen jasnošću i izvesnošću ovih nauka u poređenju s drugim oblastima istraživanja i da je neophodno istražiti osobite karakteristike matematičke metode ….s namerom da se ova metoda primeni na druge oblasti nauka’’. Dajući primat matematici on nas vodi jedinstvu nauke ukazujući na postojanje samo jednog izvesnog znanja. Tu vidimo da filozofiju želi da konstruiše kao sveobuhvatnu nauku. Zašto? ,,Jer je verovao da će upotreba prave metode omogućiti da se otkriju do tada nepoznate istine. Pod tom pravom metodom Dekart podrazumeva niz izvesnih i lakih pravila, takvih da niko neće smatrati nešto što je lažno istinitim i da će svako, bez uludog trošenja duhovnog napora, već postupnim uvećanjem svog znanja, stići do istinitog razumevanja svih onih stvari koje ne prevazilaze njegove mogućnosti’’. Ovim nam Dekart saopštava da upotreba niza pravila vodi istinitom saznanju. Evidentna je njegova ogromna vera u razum.Ta pravila koje napominje su ,,pravila od velike koristi u radnjama duha. Ove radnje duha nam omogućavaju da dodjemo do istinitog znanja. Ovde se radi o intuiciji i dedukciji. Intuicija predstavlja dolazak do istine polazeći od nesumljivih istina dok je dedukcija dolazak do istine upotrebom razuma.To znači da dolazak do istine nalikuje medalji s dva lica: s jedne strane kreće se od nesumljivih istina, dok se s druge strane polazi od razuma. Sve to implicira da je istina – toliko očigledna da se u nju ne može posumnjati. Valja napomenuti da ove ,,radnje’’ duha nisu metode već načini. A pravila, o kojima će biti reč, sačinjavaju metodu.

PRAVILA O METODI

U svom poznatom delu, Dekart objašnjava metodu i pravila iz kojih se ona sastoji. U tom kontekstu navešću niz tih pravila kako bi došli do suštine njegove metodologije. Ovo je bitno jer je ovim pravilima izvršio revoluciju u nauci i filozofiji:

Prvo pravilo :

,,…da nikada ništa ne prihvaćam kao istinito, a da jasno ne spoznam, da je takvo, to znači, da najbriživljije izbjegavam svako prenagljivanje i neprovjereno donošenje suda, i da u svojim sudovima obuhvaćam jedino ono, što je za moj duh jasno i razgovjetno, da nema nikakva povoda o tome sumnjati …’’

Ovde je kao što vidimo reč o metodskoj skepsi gde u prvi plan dolazi skeptično prilaženje svemu što može biti preduslov našeg proučavanja. Sumnja je neophodan uslov saznanja, govoreći jezikom M. Kangrge ona je ,,konstituens svake istinitosti’’. Sumjna je osnov svake nauke.

Drugo pravilo :

,,…svaka od teškoća, koju bih proučavao, podijelim na onoliko dijelova, na koliko je to moguće i koliko je potrebno radi njihova riješenja …’’

Drugo pravilo akcenat stavlja na analitički moment metode. Reč je o analizi – naime govori se o razlaganju našeg predmeta istraživanja, svodeći to razlaganje na najprostije elemente. Možda je najveća zasluga Dekartovog drugog pravila to što je ,,eksplicite namenio tu svoju metodu  neposrednoj ljudskoj praksi s jasnom svešću o ,,nužnosti povećavanja čovjekove moći nad prirodom’’.

Nakon raščlanjavanja sledeći korak u ispitivanju jeste pravilo sinteze.

Treće pravilo :

,,…da svoje misli upravljam izvjesnim redom, polazeći od najednostavnijih i najrazumljivijih predmeta, da bi se postepeno uzdizao do spoznaje najsloženijih, pretpostavljajući red čak izmedju onih, koji po prirodi ne predhode jedni drugima …’’

Za razliku od metode analize koja pretpostavlja raščlanjivanje, metoda sinteze predstavlja strane delova do kojih smo stigli analizom i to na matematički način – geometrijom. Utvrditi nešto geometrijskim redom znači, pre svega, da svaki stav mora biti u direktnoj vezi s predhodnim, odnosno da proizilazi iz njega, čime se dokazuje njegova istinitost.

I poslednje u nizu svakako ne i najmanje važno jeste četvrto pravilo ili pravilo dokazivanja metode. Ovo pravilo se još naziva pravilom verifikacije.

Četvrto pravilo :

…da posvuda sve tako potpuno pobrojim i načinim opće preglede, da mogu biti siguran, kako nisam ništa izostavio’’.

Pravilo dokazivanja podrazumeva potvrdjivanje onoga do čega se stiglo kako bi bili sigurni da smo stigli do pravog – istinitog saznanja.

Na osnovu dosadašnjih dokaza možemo zaključiti da je Dekart smatrao kako pravilnom upotrebom pravila metoda dolazimo do istine, ali da bi istina bila validna ona mora biti nesumljiva. U Meditacijama on nas obaveštava da je to samo postojanje postavivši tako jednu od najznačajnijih teza na samom prelazu iz starog u novi vek : Cogito, ergo sum.

MISLIM, DAKLE POSTOJIM ( COGITO ERGO SUM )

Cogito ergo sum (Mislim dakle postojim) – ovo je nesumljiva istina! Naprosto ono u šta jedino mogu biti siguran jeste moje postojanje. Dakle, ja postojim do onog trena dokle mislim, onog momenta kad prestanem da mislim ja prestajem da postojim. Čak je u istraživanju uveo i fenomen ,,zlog duha’’: koji je učinio da se sve vreme varam, mogu da shvatim, mada teško, mogućnost da se varam kada mislim da su matematički iskazi sigurno istiniti ’’ Naime moje postojanje je jedino izvesno, jer da nije tako mogli bi reći (poput Gasendija): ,,Varam se, dakle jesam’’ Nešto slično nalazimo ranije kod A. Avgustina: ,,Ako grešim, jesam’’

Kako Dekart dolazi do tog ,,Cogito’’? Do Cogita dolazi polazeći od stava: da se sve stvari koje vidim – lažne. Verujem da nije istina nijedna od stvari koje mi pokazuje moje varljivo pamćenje. Pretpostavljam da nemam čula.Verujem da telo, lik, protetnost, kretanje i mesto nisu ništa drugo do uobraženja moga duha. Što je onda što se može misliti istinito? pita se Dekart, odgovor tog pitanja nam je poznat . On postojanje ne izvodi iz mišljenja pomoću silogizma, već iz iskustva pojedinca. Prema tome ono na čemu Dekart hoće da zasnuje svoju filozofiju – jeste nesumljiva istina: Došao sam do zaključka da ja bez oklevanja mogu prihvatiti ovo kao prvo načelo filozofije za kojom sam tragao. Naravno stavljajući u središte svoje filozofije postojanje nameće se pitanje: Šta je to što postoji? On tvrdi da je to samo njegovo mišljenje.

Prigovaraju mu kolege filozofi govoreći da on na taj način uvodi razliku između duha i tela jer ,,nema prava da to čini na ovom stupnju budući da nije dokazao da nijedna telesna stvar ne može da misli ili da je mišljenje u suštini duhovni proces’’. On to i nije hteo: pretpostavio je da jedino ,,ja’’ mogu da mislim iz čega se ne može izvući zaključak da nijedna telesna stvar ne misli.Ta stvar koja misli jeste ,,sopstvo’’. Sa druge strane da li ,,mišljenje zahteva onog koji misli’’? Da bi odgovorili na ovo pitanje prihvata sholastički pojam supstancije. Sledi: da mišljenje jeste i da se ono ne može otrgnuti od tela, dakle mišljenje pretpostavlja onog koji misli. Na osnovu toga on uvodi supstanciju, ali tek nankon što je dokazao postojanje Boga. Šta više on i kaže da je pitanje o postojanju Boga eminentno filozofsko pitanje ,,Bog je garantija valjanosti svih naših ideja’’.  Da saldiramo: Nesumljivo je da ja jesam, da egzistiram (kao što smo videli to potvrdjujem zato što mogu da mislim: Postojim dok mislim i postojim onoliko koliko mislim. Zapravo, Cogito ergo sum je osnovna istina, ona ne samo da je prva već je i polazna, od nje se može krenuti dalje. Ovo je možda krucijalno dostignuće Dekartove filozofije: U sve se može sumnjati sem u postojanje misli.

ZAKLJUČAK

Na temelju teza iznetih možemo zaključiti da je Dekart postavio temelje moderne nauke i filozofije obračunavši se sa dotadašnjim znanjima, na tom tragu isplivavaju logika,  geometrija i algebra iz kojih je Dekart izvukao četiri pravila metode:

• Metodska skepsa
• Analiza
• Sinteza
• Verifikacija

Tu Dekart ‘’donosi’’ na svetlo dana tkz. Novu metodu ( prirodnu metodu ), utvrđujući da se moramo isključivo oslanjati na ,,prirodnu svetlost uma’’, u tom kontekstu Dekart izvodi da je izvor saznanja – Razum.

Njegova sumnja odvela ga je osnovnom stavu njegove filozofije koji glasi: Cogito ergo sum (Mislim, dakle postojim). Stav mislim, dakle postojim čini uz Bekonovu krilaticu znanje je moć, osnovni princip novovekovne filozofije. Dakle, jedino u šta možemo biti sigurni jeste to ,,Mislim’’, dok u sve ostalo možemo i moramo sumnjati. Tako zaključujemo da je Dekart ustvrdio da je čovek misaono biće, nezavisno o prirodnim supstancijama i da je mišljenje polazna tačka.

Šta reći na kraju o filozofiji Dekarta, možda ono što je davno izgovorio slavni francuski filozof  i književnik Volter da je: ,,Dekart naučio ljude svog vremena da rasuđuju’’.

novaantropologina.com