LIJEPE LI SU MOSTARSKE KNJIŽEVNE PROMOCIJE – Viktor Ivančić u Mostaru

Izdvajamo

• svako ko je bio sinoć u kongresnoj dvorani hotela Bristol u Mostaru zna da to pobratimstvo lica u tekstovima Viktora Ivančića obezbuđuje osnovni i prvi preduslov za svako drugo delanje – a to je lekovito okupljanje oko temeljnih vrednosti koje se već decenijama sistematski uništavaju.

Povezani članci

• Putovanje u Opatiju (drugi dio)
• Grobnica na kraju grada
• Rusko-turski kosmodisk za Bosnu i Hercegovinu?
• Fišer kreira sudbinu
• Otvorena izložba fotografija autorice Aide Redžepagić – ‘Tolerancija na testu – život s hidžabom u bh. društvu’
• Dobro jutro Banja Luci, Sarajevu i Mostaru

Foto: P.B. i N.V.

Tekstovi Viktora Ivančića o stvarnosti koja nas napada govore toliko moćno da smo, zapravo, sinoć na nekih sat vremena u Mostaru i svi mi u sali dobili deo te moći, makar tako što smo iskreno pokazali da nam je do tih tekstova stalo.

Piše: Bojan Marjanović

Jedna od stvari kojom se bavim u plemenitom cilju zarade za život je i organizovanje tribina i rasprava, te promocija najrazličitijih knjiga – dakle, u pitanju su vrlo raznovrsni oblici zauzimanja javnog prostora i pokretanja nekavih diskusija u njemu. Lep je to posao. Imaš nekakvu zgodnu salu, veliku i akustičnu, imaš mikrofon i zvučnike te sam sebi deluješ važno kad ti neradiofonični glas odjekne iz tih crnih kutija, imaš i neke ljude koji su iz nekog njima znanog razloga odlučili da to veče ne šetaju po gradu ili gledaju film nego da, eto, sat i po vremena sede i slušaju tvoje goste i tebe kako se rasipate rečima, konceptima i ostalim mudroserstvima, baš onako kako i priliči, je li, pametnim i knjiškim ljudima. Ipak, iako bi se stalno trebalo truditi da se taj prostor obogati nekim novim formama i temama, iako bi se trebalo žestoko boriti protiv toga da te večeri postanu nekakva bezopasna simulacija „kulturnog života“, one se često – po prirodi nametnute im esnafske skučenosti – pretvaraju u ne naročito zanimljiva okupljanja. „Vašar kratkih nada, zborište oholica, nadmetanje grbavaca, književnost“, rekao bi u jednoj svojoj pesmi Česlav Miloš.

Ipak, promocija knjige „Radnici i seljaci“ Viktora Ivančića u Mostaru u četvrtak uveče bila je jedna od književnih večeri koje su se zaista desile s razlogom. Jednako onako kako i književni tekstovi Viktora Ivančića nastaju s debelim razlogom – to su tekstovi koji komuniciraju sa vremenom u kome nastaju ne tako što šminkerski i kvazikritički polemiziraju sa vrednostima tog vremena, nego već upravo tako što drmaju i negiraju te vrednosti iz korena. Nacionalizam, podjednako kao i neoliberalni kapitalizam, dva su razorna ideološka konstrukta koji svakodnevno, (čvrstu tradcionalističku) ruku pod (nevidljivu) ruku (tržišta), sužavaju prostor za promišljanje drugačijeg, alternativnog shvatanja društva i svakodnevice koju u tim društvima provodimo. Viktor Ivančić je, u okvirima našeg jezika, najbolji kritičar tih zloćudnih ideoloških konstrukata i to su sinoć rekli baš svi učesnici promocije. Trudili smo se da zadržimo neke svoje ovakve ili onakve pozicije, ali, naprosto, jasno je bilo da smo ponosni što smo baš na tom mestu i što baš imamo priliku da govorimo o delu Viktora Ivančića. Međutim, dok sam sedeo za stolom sa ostalim govornicima, zagledao sam se u ljude koji su došli na promociju i tek tad zaista shvatio da je ovo veče bilo puno više od običnog književnog okupljanja. Nisam siguran da je to moguće sasvim jednostavno objasniti, ali iz načina kako su sedeli, kako su slušali, kako su se smejali, kako su posle promocije prilazili Viktoru, te kako je, čini mi se, više od pola sale kupilo knjigu i stajalo u redu za potpis, videlo se vrlo dobro da nikakve „kulturnjačke“ simulacije nema u tome. Ljudima koji su sinoć došli – podjednako kao i meni koji sam govorio – tekstovi Viktora Ivančića nisu nekakav kulturni artefakt koji konzumiraš tek toliko da bi zadovoljio nekakve klasne okvire obrazovanog-progresivnog-intelektualističko-mlatikuračkog habitusa. Tekstovi Viktora Ivančića o stvarnosti koja nas napada govore toliko moćno da smo, zapravo, sinoć na nekih sat vremena u Mostaru i svi mi u sali dobili deo te moći, makar tako što smo iskreno pokazali da nam je do tih tekstova stalo. Nije to mnogo, reći će neki, već danas smo se vratili nekim ustaljenim životima u kojima, uglavnom, ostajemo eksploatirano pasivno meso. I to jeste tačno, ali svako ko je bio sinoć u kongresnoj dvorani hotela Bristol u Mostaru zna da to pobratimstvo lica u tekstovima Viktora Ivančića obezbuđuje osnovni i prvi preduslov za svako drugo delanje – a to je lekovito okupljanje oko temeljnih vrednosti koje se već decenijama sistematski uništavaju.

I svakome ko kaže da to nije mnogo, ja mogu reći samo da, prijatelju moj hipotetički, možda nije mnogo, ali tek nije malo.

Video uredio i montirao: Đani Böhm