ENG
L. Šestov: Hegel ili Jov?
Autor/ica
Povezani članci
(Povodom egzistencijalne filozofije Kjerkegora)
Postoji, prema tonte, ponavljanje. Kada ono
nastupa?.. Kada svaka moguća Ijudska nesum-
njivost i verovatnost govore o njihovoj nemogućnosti.
(Kjerkegor: Ponavljanje)
Kjerkegor je prošao pored Francuske, kao što je prošao mimo Rusije. Tek danas, posle gotovo sto godina od pojave njegovih gtavnih delà, počinju polako i oprezno da ga pokazuju francuskom čitaocu. Nedavno su izašle njegove knjige: „Journai d’un Sćductcrur’, „La traité du Désespoir“ i „in vino veritas’ a sada kod Alcan-a izašla njegova omanja knjižica „La repetition“. Kada će izaći druga njegova dela i hoće li bilo
kada izaći – teško je, naravno, pogoditi. A, medjutim, teško da cu preuveličati, ako kažem da bez obzira što je Kjerkegor pisao pre gotovo sto godina, teško da nije za nas najvredniji i najpotrebniji mislilac. Nije prosta stučajnost da su najistaknutiji filozofi i teolozi u Nemačkoj, gde su Kjerkegora otkrili još krajem prošlog stoleća, potpali pod njegov uticaj. 0 jednom od njih, koji sada postaje poznat već u Francuskoj – o Hajdegeru – redaktor „Pihilos. Heft“ otvoreno je napisao, da ako se podrobno izloži Hajdeger, dobiće se Kjerkegor. Zaista – dodaću u svoje ime, Kjerkegor koji se prolomio kroz Huserlovu fenomenologiju! – ipak jc Kjerkegor makar i izbledeli. Huserl je kao što je pokazao izašao iz Dekarta. Njegov jedinstven rad koji se pojavio na francuskom, à koji sobom predstavlja kratak pregled njegovih osnovnih ideja – tako se i zove: „Les meditations cartésiennes ‘ U njemu je. kao i u svemu o cemu je Huserl pisao, s istinskom dekartovskom snagom i smelošću postavljeno i rešeno pitajte prava i vlasti, rekao bih, nepogrešivosti i neukaljanosti ljudskog uma. Mislim da neće biti preuveličavanje ako se Huserl nazove Cartesius redivivus. Možda i više od toga: može sc reci – i sam je Huserl ovo govorio -da su u njemu oživele osnovne tendencije one, u istoriji više neponovljive, veličanstvene epohe, kada su tri pokoljenja ljudi male zemlje dali čovečanstvu uzastopno takve gigante misti kao što su Sokrat, Ptaton i Aristotel. Huserl, kao daje iznova napisao na svojoj zastavi, reči koje je Platon objavio svetu u ime svoga jedinsvenog učitelja: nema veće nesreće za čoveka nego da postane misologos, to jest, neprijatelj uma.
Ako bi bilo potrebni da se u nekoliko reči formuliše najzavetnija i konačna Kjerkegorova misao, moralo bi se reći: najveća nesreća za Čoveka – to je bezuslovna vera u um i umno mišljenje- U svim svojim delima, na hiljade načina, on ponavlja: zadatak filozofije je da se iščupamo iz vlasti umnog mišljenja, a mi pronadjemo snage u sebi da tražimo istinu u Apsurdu, i Paradoksu. Tamo, gde se po svedočanstvu našeg uma, završavati sve mogućnosti, tamo gde se po našem shvatanju, naslanjamo na zid apsolutno nemogućeg, tamo, gde se sa svom očiglednošću razjašnjava da nema nikakvog izlaza, da je sve i zauvek završeno, da čovek nema šta više da radi, i ostaje mu samo da gleda lica užasa koja su mu se otvorila i da strepe tamo, gde ljudi prekidaju i moraju da prekinu sve pokušaje borbe, tamo po Kjerkegorovom mišljenju, samo tamo započinje istinska i izvona. velika i poslednja borba. U tome je zadatak filosofije.
Aimes-tu les damnes, connais-tu i’irremissible“: sa svih Kjerkegorovih stranica posmatra nas ovo strašno Bodlerovo pitatnje. Kjerkegor se klanjao pred Sokratom. „Van hrišćanstva“, pisao je on poslednjih godina svoga života u dnevniku, “Sokrat je jedinstven u svojoj vrsti“. Ali, šta nam može reći, šta može samome sebi reći, najmudriji medju ljudima pred licem nesavladivog, pred licem ljudi predatih na večitu osudu? Naučio je Platona i sve nas da um može izbaviti čoveka iz svake nevolje, a daje mržnja prema umu najveća nesreća. Ali pred nesavladivim um je nemoćan i, ne želeći da prizna svoju nemoć, smislio je etiku koja jc prisvojila pravo i vlast da predaje ljude večnoj smrti. Zbog toga je i Paskal govorio o našem nemoćnom umu, i žalosnoj pravednosti. Ovo ga je i podstaklo na, za sve, toliko zaprepašćujuću i potresnu odluku – s’ abetir: odreći se uma i svega onoga do čega um uobrazivši za sebe daje najviše životno načeto, dovodi čoveka. Odatle i njegovo je n’ approuve que ccux qui cherehent en gemisant, nasuprot svim priznatim metodama traženja istine koje nam se čine kao zauvek srasle sa samom prirodom mišljenja. Uvažavamo samo objektivno, nepristrasno traženje. Istina po našem neuništivom uverenju, da je se samo onome koji zaboravivši sebe, i bližnje, i Čitav svet. Unapred ispoljava sprenmost da prihvati sve što mu ona sobom donosi. U ovome je smisao Spinozinog zaveta: non ridere, wn lugere, ncque, detestari, sed Intelligere. Je li nam dato da biramo izmedju Paskala i Spinoze? Može li se dozvoliti da nam strašno Paskalovo chercher en gemissant u većoj meri obezbedjuje istinu, nego Spinozmo nepristrasno intelligere? ili, da nepristrasno intelligere vezuje čoveku ruke i noge, i zauvek ga otkida od konačne Istine? Istorija je davno odgovoriia na ovo pitanje. Paskalovo s’abetir, kao i njegogovo chercher cn gemissant, prepustili smo izložbi retkosti gde se čuvaju retki i na svoj način interesantni, ali nikome potrebni predmeti. Nad nama vlada objektivna istina pred kojom se klanjaju čak i vernici. Ali, može li se smatrati presuda istorije poslednjom i konačnom?
Spomenuo sam Bodlera i Paskala u nadi da će čitaocu biti lakše da preko poznatih autora pridje Kjerkegoru. U svojoj omanjoj, ali neobičnoj po iskrenosti, dubini i snazi izraza, knjižici “La rćpćtition“, Kjerkegor pise: “Umesto da se (u teškom trenutku) obrati za pomoć svetski poznatom filosofu, profesoru publicus ordinarius (to jest, Hegelu), moj drug Kjerkegor gotovo uvek kada mu je potrebno da izrazi najduševnije misli, govori u trećem iicu, traži pribežište kod čestitog mislioca koji je najpre upoznao sve najboije u životu, a koji je potom morao da ode iz života…Jova, a koji sedi na pepelu i cede crepom kraste po telu-dok baca hitre prigovore, gotovo nagoveštaje. I ovde moj prijatelj misli da nadje što mu je potrebno. Ovde će istina ubedljivije izraziti nego u grčkont simpozionu“. Ovde je -zavetna Kjergegorova misao- koja se provlači kroz sva njegova dela.
Odavde je poteklo ono što on naziva egzistencijatna filosofija, i što suprostavlja fiiosofiji uma. “Teškoće spekulacije, razjašnjava on u svom dnevniku, rastu u onoj meri u kojoj se mora cgzistencijalno ostvarivati to o čemu se spekuliše… Ali, uopšte u filosofiji (i kod Hegela, i kod drugih) stvar je ista kao i kod svih ljudi u zivotu: u svom svakodnevnom življenju oni se koriste potpuno drugačijim kategorijama od onih koje ističu u svojim konstrukcijama uma, a uopšte se ne teše onim što tako svečano objavljuju“.
Spekulativna filosofija i spekulativni filosofi, koje Kjerkegor uvek podsmešjivo zove spekulantima, otkinuli su ljudsku misao od korena bića. Hegel ubedjeno, kao daje njegovim ustima govorila sama istina, piše u svojoj logici: „Kada mislim odričem se svih svojih subjektivnih svojstava udubljujući se u samu stvar, a loše mislim ako dodajem ma sta svoje“. Ne samo Hegelu, svima nama, čini se tako: svi suubedjenida je uslov dostizanja istine spremnost čoveka da se odrekne najznačajnijih, svojih najživotnijih interesa, i da primi sve što mu otkriva njegovo umno gledanje, njegov um. „U filosofijii, čitamo kod istog Hegeta, religija dobija svoje opravdanje.
Mišljenje je apsolutni sudija pred kojim se sadržaj religije mora opravdati, i sebe objasniti. I tu Hegel ponovo samo izražava ono što misle svi ljudi (“vsemstvo“, kako je govorio Dostojevski). Ako se religija ne može opravdati pred umom, koji sam vise nema potrebe da se pred bilo kim opravdava, ona samim tim izobličava svoju laž, i osudjuje je na smrt, Kjerkegor je samo prošao kroz Hegela: u mladosti je, kao i gotovo svi njegovi vršnjaci, sav bio u njegovoj vlasti. Svoje unutarnje protivljenje Hegelu dugo je tumačio kao “nesposobnost da razume velikog čoveka“ i video je u ovome svoju “sramotu i nesreću“. Uz to, bio je svestan da iza Hegela stoji grčki simpozion, i da će u konačnom obračunu morati da počne borbu ne samo sa Hegelom već i da ustane protiv Aristotela, Platona, protiv samog Sokrata. Drugim rečima da postavi pitanje nepogrešivosti ljudskog tima. Jesu li bili u pravu Grci videći u umu jedini izvor istine. Je li bio u pravu Hegel objavivši da je ‘zbiljsko umno“,i da se od zbiljskog nema gde i, prema tome, i ne treba da traži zaštita? Hegel je ‚‘‘obogotvorio zbilju“ i u tome je video svoju snagu i zaslugu, a u stvari, tu se pokazala njegova slabost, zavelost duhovnog bića. Sumnje u ispravnost svojih metoda istraživanja istine u Hegela se čak nisu ni pojavljivale, kao što se one ne pojavljuju ni kod ogromne većine ljudi. “Ljudi, kako se to samo po sebi razume, ne shvataju istinski strašim“, i “uzimaju život onakvim kakav on jeste, kako ga svi shvataju i primaju“. Ali. može li se takav odnos prema životu nazvati filosofijom? Je li to – mišljenje? Nije li obratno? Ne znači li to da se čovek koji se okrenuo od životnih užasa – pa bio to i proslavljenii profesor publicus ordinarius ili običan ćifta – da se takav čovek odrekao i filosofije i mišljenja? Ljudska strašljivost ne može da podnese ono što nam povere ludilo ili smrt“. Zbog toga Kjerkegor napušta Hegela, i ide “čistijem misliocu“, ide Jovu. Ide ne radi toga da bi se kao posmatrač sa strane divio velelepnim izlivima gneva mnogopostradalog starca ili da uživa u neuporedivim likovima jedne od “najljudskijih kako on kaže knjiga Svetog pisma“. Za to bi bio sposoban i Hegel – ko se sve nije oduševljavao Knjigom o Jovu! Kjerkegor koji je, nasuprot “vsemstvu“ našao ili bio prinudjen da pronadje hrabrost u sebi kako bi oslušnuo ono što nam pričaju “ludilo i smrt“ ide Jovu kao misliocu, ide za istinom od koje se Hegel ogradio sklonivši se u oazu svog filozofskog sistema. Hegel ne želi, ne može da čuje ni Kjerkegora ni Jova: njihovim ustima govori ludilo i smrt koje ne mogu da se opravdaju, i da objasne sebe pred umom. Ljudima izbačenim iz života, nema mesta u Hegelovom “sistemu“. Kjerkegor uzvikuje: “ Kakva je to sila koja mi je odnela čast i ponos, i još tako besmislen?“. Zar se ja nalazim van pokroviteljstva zakona?“ Ali zar Hegel može bar za trenutak da posumnja izdvojeni čovek nalazi van pokroviteljstva zakona? Za filosofiju uma potpuno je očigledno da izdvojeni čovek, to jest, biće nastalo u vremenu mora u vremenu imati i kraj, a da zakoni nopšte nisu ustanovljeni da bi štitili prolazno postotanje. A snaga, o kojoj govori Kjerkegor nipošto nije besmislena snaga, već razborita, umna, jer je sve zbiljsko umno, kako smo sada čuli. Zadatak, pak, i obaveza, čak čovekovo poslanstvo – a Kjerkegor nije u pravu kada ne traži za sebe nikakve privilegije jeste da dosegne ovu istinu, i pokori joj se s mudrim spokojstvom. Ovo je bilo poznato i Jovovim prijateljima koji su činili sve moguće kako bi mu svojim govorima pomogli da se uzdigne na dužnu moralnu visinu. Ali, što su oni više govorili, tim se Jov više raspaljivao, isto takvo delovanje proizvodilo je na Kjerkegora čitanje Hegelovih filosofskih tvorevina. Dugo se nije usudjivao da ustane protiv proslavljenog učitelja i gospodara misli njegove vlastite mladosti. “Samo užas koji je došao do očajanja budi u čoveku njegovo najviše biće“, piše Kjerkegor u svom dnevniku. I Jov se, tek onda kad su patnje koje su mu se ukazale premašile svaku ljudsku pomisao, usudio da stupi u veliku i poslednju borbu s očiglednošću. Evo, kako o ovome pripoveda Kjerkegor u “Ponavljanju“. “Ne ispoljava se Jovova veličina onda kada kaže: Bog dao, Bog i uzeo. Tako je govorio u početku ali kasnije, to više nije ponavljao. Veličina Jovova je u tome što se patos njegove slobode ne da iscrpsti u lažljivim nadama i obećanjima“. Jov dokazuje svoju širinu svog svetonazora onom nepokolebljivošću kojom se suprostavlja lukavim smicalicama i gledištima etike“. Sve što Kjerkegor govori o Jovu može se reći i za njega samoga. A evo zaključka: Jov je blagosloven. Sve su mu vratili što je imao, čak i dvostruko. I to se zove ponavljanje. Na takav način postoji ponavljanje. Kada ono nastupa?… Kada svaka za čoveka moguća nesumnjivost i verovatnost govore o nemogućnosti“ (potcrtao L.Š). A ovoj je konstrukciji, po dubokom Kjerkegorovom ubedjenju, “sudjeno da igra značajnu ulogu u novoj filosofiji. Nova filosofija će učiniti da je čitav život ponavljanje…“ Nova filosofija, to jest, egzistencijalna filozofija. Ova filosofija započinje onda kada za čoveka svaka mogućnost i verovatnost govore o nemogućnosti, to jest, o svršetku.
Za Hegela, za učesnike grčkog simpoziona, tu nema šta da se radi – nema šta ni da se započinje, ni da se produžava. Oni ne žele, i ne mogu da se protive upustvima i naredjenjima uma. Oni su sasvim u vlasti uverenja da je umu dato da odredjuje granice mogućeg i nemogućeg. Oni ne smeju ni da se zapitaju odakle im uverenje u neograničene vlasti uma. Ovo im se čini jednako snažnim kao spremnost da sena mesto Uma postavi Apsurd. Je li moguće odlučiti se na takav korak? Može li čovek žrtvovati svoj um?
Da zaboravi Platonovo upozorenje? No, zar je tu reč o žrtvi? Pokazalo se da Platon nije sve predvideo. Dogadja se da um nanosi čoveku najveće nevolje. Da se od dobrotvora i oslobodioca pretvara u tamničara i dželata. Odreći ga se sasvim i ne znači žrtvovati bilo šta. Tu postoji samo jedno pitanje: kako zbaciti sa sebe omraženu vlast? I čak više od toga: čovek sasvim prestaje da pita, kao da zna da se u samom pitanju skriva ustupak neizmernim pretenzijama istina koje nam um otkriva. Jov ne pita: on viče,
plače, proklinje, rečju – puca od besa, a poučni govori njegovih prijatelja izazivaju u njemu napade jarosti. U njima vidi samo izraz ljudskog kukavičluka, koji ne može da izdrži onaj užas koji nam je dosuđen, a prikriva svoje izdajstvo visokim rečima morala. Um “nepristrano“ svedoči o kraju svih mognćnosti, etika, pak, koja je uvek za petama umu, dolazi sa svojim patetičnim savetima i poučnim govorima da kaže kako je čovek dužan da pokorno i krotko podnosi svoj udes, ma kakav bio. Kod Kjerkegora, kao i kod Jova, jedan je odgovor: treba ubiti, treba uništiti ovo odvratno čudovište koje je uzurpiralo prava da u ime uma izriče presudu živom čoveku, a u ime morala zahteva da ove presude smatra svetim i zauvek nenarušivim. “O moj nezaboravni dobrotvore, mnogonapaćeni Jove, mogu li ti prići ne da bih te izneverio, ili prolivao nad tobom pritvorne suze. Ja nisam imao tvoje bogatstvo, nisam imao sedam šutova i tri kćeri… Ali, sve može izgubiti i onaj ko poseduje malo. Sve može izgubiti i onaj ko gubi ljubljenu; prekriven je krastama i čirevima i onaj koje izgubio svoju čast i svoj ponos, a s ovim snagu i smisao života“.
Prostor me ograničava: treba da se završava, tačnije, da se prekida na pola reči. Možda je po ovim površnim primedbama i ponekom citatu iz „Ponavljanja“ čitalac makar delimično pogodio kakav je ogroman i važan zadatak postavio pred sebe, za života nikome poznati, danski magistar teologije. Od proslavljenog filosofa Hegeta otišao je misliocu Jovu. Paskalovo chereher en gemissant suprostavlja se kao metod istraživanja istine onim metodama kojima su se dosad koristili predstavnici filozofskog mišljenja.
U mišljenju kao da se otkriva nova dimenzija. Na Jovovim terazijama ljudski bol se pokazuje težim od morskog peska, a uzdasi umirućih obaraju očevidnosti. „Kada svaka moguća ljudska nesumljivost i verovatnost govore o nemogućnosti“, tada započinje nova, ne više umna, već “bezumna borba za mogućnosti nemogućeg“ . Ova borba i jeste ono što Kjerkegor zove egzistencijalističkom filosofijom –filosofijom koja ne traži istinu od Uma s njegovim ograničenim mogućnostima, več od Apsurda koji ne poznaje granice.’
(Lav Šestov: Duh i egzistencija)
Autor/ica
