Ko će u Muzej rokenrola?

Povezani članci

• Neka nam živi naša lijepa domovina, Bosna i Hercegovina!
• SLIČICA IZ (HRVATSKOG) ŽIVOTA
• KAKO JE JEDNA ZEMLJA NESTALA, KAKO JE DRUGA ZEMLJA PROBUĐENA IZ SNA
• NEMOGUĆI BIJEG
• Mostar
• Kad bih mogla…

Odmah da se razumemo – ideja da se u gradu na Timoku podigne Muzej rokenrola, odlična je ideja. Na taj način dodatno će se brendirati ono što ovaj grad izdvaja, a to je tradicija izvođenja rokenrola, oličena u zaječarskoj Gitarijadi, najdugovečnijem festivalu na Balkanu. Gitarijada iza sebe ima pola veka trajanja i, uglavnom, uspešnog poslovanja (nekad su se prodavale ulaznice). Zapravo, u nama, pionirima iz Titovog vremena, slike Gitarijade još uvek su neraskidivo vezane sa vremenima u kojima je funkcionisala država, postojali vrednosni sistem, srednja klasa i kultura, sve ono što je  danas, ma šta vam zvaničnici sugerisali sa medija, pod znakom pitanja. Za potpisnika ovih redova, koji je, nekad davno, u čast Gitarijade smislio i otpevao song „Trideset stepeni u hladu“, poslednja nezaboravna Gitarijada održana je 1991. godine. Posle toga, zajedno sa sunovratom SFRJ, nekadašnja regionalna svetkovina postaje lokalna fešta distorziranih gitara i hevi vokala, uz povremene bljeskove autorskih bendova, koji su, početkom devedesetih, bili relevantni u okviru (nastajuće-nestajuće) muzičke industrije. Pobednici iz 1991. bili su „Revolveri“ iz Aleksandrovca, u tom bendu bas je svirao Švaba, basista Električnog orgazma, a pevao Musa (gle, ironije, rođeni brat današnjeg Grandovca Žike Jakšića). Sledeće godine pobedio je beogradski sastav „Kazna za uši“, naredne godine najbolji su bili „Bjesovi“ iz Gornjeg Milanovca, dok je 1994. godinu obeležila šabačka grupa „Ništa ali logopedi“, kao pobednici po glasovima publike. Mnogo dobrih koncerata ostalo je u senci stalnog izmeštanja Gitarijade sa gradskog stadiona u okolne prostore, dok je međunarodna dimenzija festivala trebalo da se dosegne gostovanjem malo poznatih bendova iz  Bugarske i Grčke (koliko para – toliko muzike). Prvo zvučno ime, mada većini publike nepoznato, bilo je gostovanje Stan-a Webb-a i grupe Chickenshack, 1997. godine.

Renome Gitarijade je 2005. ozbiljno poljuljan gostovanjem pevača Bijelog Dugmeta, Alena Islamovića i Mladena Vojičića, koji su publici podarili narodnjake tipa „Lopov“ i „Ostariću, neću znati“, a tih se godina govorkalo i o eventualnom nastupu nekih folk pevača/ica. Britanski bedovi Uriah Heep i Wishbone Ash svirali su potom za nas, dinosauruse, lokalne muzičare i malobrojne muzičke znalce iz vremena kaseta i ploča, Džuboksa i hipi revolucije.  Izmeštanje Gitarijade na Popovu plažu (kupalište na Timoku) uslovilo je najmanje publike u istoriji ove manifestacije i rezultiralo slabim odzivom na fantastičan nastup reoformljenog, za tu priliku, ex-yu sastava „Time“. Kasnije zvezde revijalnog dela,  probrani sastavi iz regiona: Parni valjak, Psihomodo Pop, Partibrejkers, Bajaga i instruktori, ali i poznata strana imena, gitarski heroj Steve Lukather (Toto), Girlschool, Guano Apes, The Therapy, Laibach, sve do skorašnjih, Nazareth i The Cult (verovatno najpoznatiji i najrelevantniji bend koji je ikada svirao u Zaječaru), pokazali su nameru organizatora da ovaj brend konačno, posle 5 decenija, preraste u manifestaciju koja može da konkuriše festivalima sličnog tipa u regionu. Iako je EXIT odavno odmakao, činjenica je da se gitarska muzika i rokenrol, iako bez nekadašnjeg globalnog značaja, vraćaju na ono mesto koje je, početkom dvehiljaditih, bilo uzurpirano od strane di džejeva i elektronske muzike. Prošlogodišnji nastupi grupe The Cult i ovogodišnji nastup Billy-ja Idola pokazuju interes publike iz regiona i ukazuju na revitalizaciju rokenrola, koji je  pre dve decenije ustuknuo pred pop-tehno-rep novotarijama, plasiranim putem medija.

Kako je muzika postala sporedna stvar, te se kod nas danas više gleda nego što se sluša, i kako su kvalitetni muzički sadržaji proterani sa televizija sa nacionalnom frekvencijom, a i i sa radijskih programa, ova borba za rokenrol postaje borba za smislom ispunjene sadržaje, za alternativni pristup  šupljoj stvarnosti, satkanoj od slika slabe rezolucije i lake turbo zabave. Gosti poput Pece Popovića, hedlajneri poput The Cult i Billy-ja Idola pokazuju da se od te borbe neće odustati lako, te da i mi, rokenrol Indijanci, konja za trku imamo. Sa druge strane, organizacija samog festivala mora da bude mnogo ozbiljnija. Bez bilborda, bez odgovarajućeg marketinga, bez stručnih timova koji bi se ovakvim Festivalom bavili, opasnost da se padne u zamku samodovoljnosti (i lake zarade za 3 dana održavanja manifestacije) je velika: manjkavosti tehničke prirode bacaju senku na uživanje u dobrom zvuku. S tim u vezi, čini se da je pompezno najavljivanje gradskih vlasti glede otvaranja rok muzeja od strane plavokosog rokera, koji je prethodno otkazao dva koncerta u Evropi zbog bolesti, bilo samo zamajavanje naroda zarad sticanja političkih poena. Billy Idol nije bacio prvu lopatu, ali je muški i sa integritetom odradio svoj nastup, što se za prošlogodišnje goste baš i nije moglo reći (jedva da su promrljali neku reč između pesama).  Iako slični festivali odavno postoje širom planete, čini se da Zaječarci nisu do kraja shvatili potencijale svoje muzičke manifestacije.

Otvaranje Rok muzeja jedan je od koraka u pravcu plasiranja i brendiranja zaječarske Gitarijade. Opet, pitanje je kojim će se kriterijuma osnivači Rok muzeja voditi pri odabiru predmeta i stvaranju muzejskih zbirki. Hoće li rok kustosi (valjda će ih biti) imati arhivirane zvučne zapise učesnika, njihove instrumente, odeću, ili će Rok muzej biti koncipiran kao neka vrsta turističkog vremeplova za jugonostalgične čupavce!? Činjenica je i da je knjiga „Zaječarska rapsodija“ Zorana Aleksića, objavljena pre nekoliko godina, obznanila javnosti ozbiljnost i posvećenost rokera jedne lokalne zajednice, Zaječara, grada udaljenog 240 kilometara od prestonice, posebno kada je u pitanju negovanje zdrave muzičke tradicije i bavljenje muzikom iz ljubavi i strasti. Ta, svojevrsna muzička hronika jednog grada i jedne zemlje, pokazuje dozu ozbiljnosti i promišljenosti sa kojom se mora formirati i Rok muzej. U njemu bi, potom,  morali da rade ljudi koji razumeju šta rokenrol predstavlja i koji će, sistematično i dosledno, prikupiti sve što ima veze sa Gitarijadom, njenim učesnicima, takmičarima, istorijatom, objavljenim albumima lokalnih grupa i svim sačuvanim zvučnim zapisima. Plašim se, ipak, da estrada,  novac i šićardžijski karakter ne prevagnu nad osnovnom zamisli slavljenja muzike. Strepim, takođe, da se ideja ne izmetne u Rok muzej bez ovdašnjih rokera, te da se ljudi iz nekih drugih sredina promovišu kao „nosioci vatre“ u našem dvorištu. Svedok sam uništenja zvučne arhive Radio Zaječara i bacanja ploča, traka i ostalih dragocenosti na otpad. Generacije i generacije, zadojene pravim vrednostima, stvarale su nekada duh ovoga grada. Danas u njemu nema puno rokenrola, osim u tri dana trajanja Gitarijade. A rokenrol, to je životni stil, to je pobuna protiv svake uskogrudosti, malograđanštine i ograničenja slobode.

Rokenrol – to je bunt. Ko to ne razume, ne razume ni osnovnu težnju muzičara da muziku stvaraju i da je javno izvode pred publikom. Može li se li, onda, ona otrgnuti od zaborava, tako što se opredmeti i uvrsti u muzejsku zbirku.

Nadam se da može.