KNJIGA IZ HIPOTETIČKE LEKTIRE

Povezani članci

• Goran Sarić: Alhemija Bosne i Ćosićeve “čitanke”
• Mile Stojić: Gdje je stajao križ
• Esad Bajtal: Etno-kratija nije – demokratija
• Zimske džume
• “HOMO DAYTONICUS”
• Slobodan Dukić: Olujne mržnje nad Balkanom

Piše: Bojan Marjanović

IZ BIBLIOTEKE – (Ozren Kebo, Sarajevo za početnike)

Ovaj tekst sam završio 29. novembra.

Bila je to, u gradu u kom živim, tek još jedna subota. U ne tako davnoj prošlosti, pretposlednji dan jedanaestog meseca izgledao je posve drugačije. Istina, i danas se moraju zatvarati prozori jer nam uglavnom ne radi dobro grejanje, ali sve drugo je različito. Tada je – makar formalno – slavljena država koja danas više ne postoji. Država koja se zvala Jugoslavija. Država koja je, kako kaže Damir Avdić u svojoj čuvenoj pesmi, završila u „koncentracionim logorima i masovnim grobnicama“ – između ostalog, završila je i u opsadi Sarajeva – ali i država koja je „…u odnosu na tvorevine koje su nastale nakon njenog raspada, uz sve svoje mane, bila kolosalan projekt“, tvrdi Viktor Ivančić. Možda sam preterao sa upotrebom reči „država“ u ovom pasusu, ali, shvatite me, živim u pljačkaškom kapitalizmu i duša moja levičarska je gladna, hronično patim od nedostatka države. Ove „tvorevine“ u kojima živimo mi, postjugoslovenčići, teško da se mogu tim gordim imenom nazvati.

Ipak, nemoguće je pod jedan kišobran okupiti sva današnja posthumna obeležavanja Dana Republike. I brojne su i raznorodne interpretacije Jugoslavije koje izrone na taj dan. Naravno i nažalost, na prvom mestu nailazimo na tvrde i do besmisla prazne nacionalne tlapnje o Jugoslaviji kao „tamnici naroda“. Opet, sa druge strane, poprilično iritantni uspevaju da budu i kreteni koji se oblače u pionirske uniforme na tematskim žurkama, te na svojevrstan način kapitalizuju nostalgiju, ubacujući je u domen lako naplative pop/konzumerističke kulture (nije valjda da Jugoslavija stvarno  nije bila ništa više od novog talasa i Podravkinih supa?). Najređa su zanimljiva i promišljena (ideološka) tumačenja socijalističke Jugoslavije – tumačenja koja nam mogu biti važan alat u razumevanju sadašnjeg političkog trenutka. U njih, recimo, spada i meni najbliže koje (opet) daje Viktor Ivančić – naprosto, jugoslovenstvo je izuzetno važno danas jer sadrži veliki „potencijal otpora aktualnim ludilima“.

Međutim, ja sam ovaj 29. novembar drugačije proveo. Nisam revolucionarno dizao pesnicu u zrak i obnavljao Jugoslaviju na nekakvoj tribini sa još petnaest postmodernih drugarica i drugova. Takođe, nisam ni masturbirao nad njenim lešom, niti se šetkao kroz zabavni park „Jugo-Diznilend“. Dan Republike sam proveo ponovo iščitavajući knjigu „Sarajevo za početnike“ Ozrena Keba.

* *

Opsada Sarajeva je jedna od najstrašnijih epizoda – simbolički, verovatno najstrašnija – u ratovima iz devedesetih godina. Oko ovog tvrđenja, manje ili više, nema diskusije u levo-liberalnim krugovima diljem jugoslovenskog prostora. Svi znaju – barem svi koji su želeli to da saznaju – koliko je opsada trajala, iz kojih je političkih centara ona orkestrirana, koliko je ubijeno ljudi (pogotovo koliko dece), koliko je ispaljeno granata. Strašni su to brojevi. Pristojan čovek se oseti nemoćan i posramljen pred tom svirepom statistikom. Pogotovo ako taj pristojan čovek živi u Beogradu. Zašto je to tako, takođe nema potrebe dodatno objašnjavati – jasno je svima koji su želeli da im to bude jasno. Jasno je svima koji su odbili da zabiju glavu u nacionalni pesak poricanja.

Međutim, književnost je neobično polje. Kada je dobra, teško je zamisliti prostor u kome bi se prevazilaženje tako velikih – privatnih i kolektivnih – trauma moglo sveobuhvatnije obaviti. Sa druge strane, kada je književnost loša, a bavi se temama poput opsade Sarajeva, loša je do bljutavosti kakvu gotovo samo politička korektnost ili istorijski revizionizam mogu iznedriti. U tim slučajevima, književni tekst postaje tek naratizovani članak iz (para)enciklopedije po kome se, umesto likova, šetaju plošne figurice, površno obeležene nacionalnim, verskim ili nekim drugim lako nakačivim predznakom.

Sve ove stvari, nemaju nikave veze sa Ozrenom Kebom – njegova knjiga „Sarajevo za početnike“ je stvarno velika književnost i preskače i zaobilazi sve te zamke i opasnosti.

* *

Ovih dana sam se opasno zaljubio u jednu plavušu. Zove se Elsa Pataky. Svaki dan je viđam u gradu, dok hodam ulicama ili se vozim tramvajom. Svaki dan je vidim u izazovnom crnom vešu, u ruci drži jabuku i sladostrasno zariva zube u nju, Eva moja, i gleda me u pravo u oči dok ponosito stoji na „Women’s Secret“ bilbordu. Ta me plavušica često ovih dana, što bi rekao Faruk Šehić, „nagoni na vrlo zanimljiva maštanja“. Međutim, setio sam se je i kada sam bio na dvadeset i šestoj stranici knjige „Sarajevo za početnike“. Na toj strani pisac navodi deset stvari koje nauči čovek pod opsadom, usled nasilno promenjenog načina života i pogleda na svet. Naime, pod rednim brojem sedam tu stoji i sledeća odrednica – „Nedepilirane ženske noge, ima li išta uzbudljivije?“

Iako u knjizi postoje neuporedivo razvijenije priče, potresnije, pa i, recimo to banalno, važnije, ovaj na prvi pogled sporedan detalj savršeno oslikava veličinu ove knjige. Naime, Ozren Kebo uspeva da zaobiđe tu svojevrsnu dehumanizaciju tragedije – postupak koji priliči kolonizatorskim TV prilozima i filmskim zvezdama na neverending svetskoj turneji ratnih žarišta – i uspeva da priču o opsednutom Sarajevu ispriča na jedini smisleni način, kao priču o zlu koje je prekrilo obične ljude i njihove obične živote. Pravednički lešinari sakriveni u telima konzumenata umetnosti uvek su gladni krvi i nikada im je nije dosta – ne može se nesreće iz rata izvući koliko oni seminara mogu napraviti. Krvi i nesreće u Kebinoj knjizi ima jer bi bez njih nemoguće bilo sklopiti ovakvu priču uverljivo, ali Ozren Kebo je odličan pisac i njega ne zanima da prostituiše tragediju i da pravi jeftine viktimološke narative. Naprotiv, knjiga „Sarajevo za početnike“ velika je upravo zato što su njen narator i svi likovi koji se pojavljuju u njoj bez ostatka ljudi – najobičniji ljudi koje izdvaja od drugih ta nepodnošljiva činjenica da su žrtve bezumne agresije koja im ne dozvoljava da žive svoje obične živote. Kebini junaci se zaljubljuju – poput nesuđenih ljubavnika Mirze i Džane, junaka jedne od brojnih mikrostorija koje Kebo donosi u knjizi. Pa i ne moramo ići do nivoa zaljubljivanja – dovoljna je i ova epizoda sa nedepiliranim ženskim nogama da pokaže kakvo je autorovo „osećanje sveta“. Može delovati kao digresija, ali meni se čini da je vrlo važan detalj (za to pomenuto „osećanje sveta“) i taj što autor, inače, pokazuje veliku sklonost erotskoj literaturi – izuzetno je upečatljiva scena u kojoj govori o knjigama iz njegove lične biblioteke koje stoji na najvišoj polici i koje spadaju u one knjige koje nikada neće doći na red da služe kao ogrev u pakleno hladnim zimskim danima pod opsadom. To su mahom knjige koje slave erotsko, telesno – iz moje vizure, ono najljudskije i najsvetije što imamo – od Kišovih prevoda skupljenih u knjizi „Bordel muza“ do Henrija Milera.

Čudno je kako svoje erotske potenciometre lako naštelujemo po merilima civilizacije kojoj pripadamo. Od kada sam pročitao taj pasus u Kebinoj knjizi, svaki put kada prođem pored onih pomenutih bilborda, zapitam se „Da li bih te, Elsa Pataky, voleo i kada bi imala nedepilirane noge? Da li bismo, kada bi nas ludaci okružili topovima i snajperima, održali našu ljubav? Da li bih te voleo nefotošopiranu, da li bi me volela neokupanog i neuljuljaknog u status proletera medijskog- NGO sektora? Da li bismo ostali ljudi, Elsa?“

Knjiga Ozrena Kebe je važna jer se – pogotovo usled svog nonfiction karaktera – može čitati i kao uputstvo kako ostati čovek kada te stave u neljudski život.

* *

Junaci Kebine hronike stoje nasuprot hladnim ciframa koje smo spominjali na početku teksta. Tamo gde cifre užasavaju svojom – ma kako to perverzno zvučalo – monumentalnošću, svojim spomeničko-statističkim potencijalom, priče iz „Sarajeva za početnike“ užasavaju bliskošću, ljudskošću, oznojenim i smrznutim telima, poniženjem koje nosi čekanje u redu za vodu, učenjem prepoznavanja zvuka granate i tehnika zaleganja. Užasavaju tečajem o tome kako se, prilikom nestašice vode, pet litara te tečnosti (koju u normalnim okolnostima tako olako shvatamo), mogu iskoristiti za pranje kose, pranje čarapa i pranje WC šolje. Užasavaju slomljenim porodicama, ljudima koji odlaze i koji se vraćaju. Ljudima koji se ne vraćaju. Iz inostranstva ili iz smrti. Užasavaju time što se čitajući ovu knjigu na najbolniji način shvati da u Sarajevu nije stradalo četrnaest hiljada ljudi već četrnaest hiljada puta po jedan čovek.

Opet, Kebina knjiga nije nikakvo protokolarno štivo. Ona neće poslužiti predsednicima naših država da se slikaju, okruženi nadzorom evropskih birokrata, te da se optužuju, izvinjavaju i tako u beskraj. Neće premijeri nad ovom knjigom moći da klimaju važno glavama i uveravaju jedne druge kako je regionalna saradnja (region – jebeno li ružne reči za nešto što se zove Jugoslavija!) važan proces u ubrzavanju naših država na putu ka Evropskoj uniji ili već nekom sličnom fantazmu kojima smo mi, stanovnici dupeta Evrope, skloni. Kebo je pisanje takvih knjiga ostavio manje talentovanima i manje iskrenima, a on je „samo“ ispisao moćnu hroniku jednog zlog vremena.

Indikativna je scena u kojoj autor opisuje svoj susret sa prijateljicom slikarkom koja se zove Biljana i koja, po svoj prilici, etnički Srpkinja. Ona oseća grižu savesti zbog onoga što se desilo u Sarajevu, a on o tom susretu kaže sledeće „Onda sam ja rekao da nikada neću mrzeti nekoga samo zato što je Srbin, da nema razloga da mi se izvinjava, jer ona ni jednom svojom mišlju nije učestvovala u ubijanju djece po Sarajevu, da ja mrzim samo Karadžića, Koljevića i onu njenu imenjakinju, a ni za to nisam siguran je li prezir ili mržnja. Tek kad smo se tako izlegitimirali, mogli smo krenuti s normalnim razgovorom“.

Knjiga „Sarajevo za početnike“ svakom svojom stranicom staje nasuport bilo kog legitimisanja koje neće imati za cilj da pokaže da li je neko čovek ili ne. Sve druge odrednice njoj nisu važne. Svako identitetsko busanje (a busanje je, po sebi, isključujuća rabota), zapravo, ponižava tragediju koju je Sarajevo proživelo. Pogotovo nacionalističko busanje. Zapravo, svaki sledeći put kada neko pokuša da ma koji nacionalizam, bio on balkanski ili marsovski, promoviše kao legitiman svetonazor, podsetite ga da je nacionalizam zapravo ideološki okvir koji je stvorio razumu i ljudskosti neshvatljivu situaciju u kojoj snajperista puca u glavu detetu dok ga otac vodi u šetnju. I recite mu da u knjizi „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe može da pročita kako je izgledalo to dete, taj otac, napušteni pekinezer koji liže prosutu dečiju krv, sneg koji pada kao da se ništa nije desilo, kao da je to tek još jedan običan decembarski dan.

 Ako je taj vaš hipotetički sagovornik elemetarno pristojna osoba, postideće se.

* *

Jugoslavija više ne postoji u formalnom, državnom smislu. 29. novembar je, makar trenutno, samo muzejska činjenica. Ipak, na žalost mnogih, a, opet, (nadam se) i na sreću mnogih jugoslovesnki kulturni prostor još uvek postoji. Čitamo jedni drugima knjige, gledamo filmove, igramo košarku, slušamo muziku. Ljudi se druže, upoznaju, vezuju, putuju i odlaze daleko. Ma koliko rane bile grozne i ma koliko postojale skupine ljudi koji se trude da ih i dalje stvaraju jedni drugima, Letu Štuke nisu strani bend u Beogradu, Rambo Amadeus nije stranac u Zagrebu, kao ni Darko Rundek u Sarajevu. Jezik, kultura, privatne veze, zajednička srećna i nesrećna prošlost (ali i sadašnjost, a po svoj prilici budućnost) isuviše su jake spone da bi tek tako bile presečene.

Na početku teksta sam dugo opservirao o tome kako ko danas vidi Jugoslaviju i kako je predstavlja.  Što se mene tiče, ne mora se više nikada slaviti 29. novembar.

Ali bi bilo jako važno da u svim školama na području bivše Jugoslavije knjiga „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe uđe u lektiru.