Klaus aka kao španska legenda o Deda Mrazu

Autor/ica 👤Nikola Živadinović 29.1.2020. u 13:57

Povezani članci

Popularnost ove Netflixove animacije u dobroj meri predstavlja koliko dominantna vladajuća ideologija prožima naše društvo. Pored toga, pokazuje visoku fleksibilnost kapitalizma da mitove raznih tradicija integriše u nova tržišta radi generisanja profita. Jer, zašto bi društvo negovalo tradicije emancipatorskog nasleđa slobodarskih prosvetitelja, ako ne mogu da se ovaplote kroz tržišni konzumerizam?

Svakako jedan od najeksploatisanijih, a verovatno i najprofitabilnijih mitova je onaj o Deda Mrazu, pre više od veka prisvojenog, brendiranog, i lansiranog u tržišnu orbitu od strane Koka-kole.[1] Tokom vremena postao je integralni deo popularne kulture. Poslednjih godina usledila je ekranizacija i drugih mitova, što u krajnjoj liniji predstavlja samo varijaciju iste teme, pa nam filmska industrija opet kao novo servira raznovrsnost istog. Tako polagački stižemo do rediteljskog debija Sergia Pablosa i španske legende o Deda Mrazu, tj animiranog filma Klaus.[2]

Sledi zaplet. Jesper je razmaženi sin bogatog i uticajnog generalnog direktora Pošte, koji na poštanskoj akademiji svog oca ležerno ignoriše naređenja pretpostavljenih tokom obuke, zato što mu je kao pripadniku elite i uživaocu nepotizma to dozvoljeno. Primetno nezadovoljstvo zbog privilegovanog tretmana od strane onih mnogobrojnih deprivilegovanih, ali i njegova generalna nezainteresovanost, navodi oca na odluku da ga po kazni pošalje u udaljeni ostrvski grad Smeerensburg, sa zadatkom da otuda pošalje 6000 pisama u roku od godinu dana. Ukoliko ne ispuni normu, ukinuće mu finansiranje i biće primoran na samostalno izdržavanje.

Po dolasku, Jesper prvo upoznaje vozača trajekta Mogensa i prilikom njihovog susreta uviđa da život van staklenog zvona nije baš gladak. Ostrvom vlada mračna atmosfera, a meštani su podeljeni u dva klana: Ellingboes i Krums. Između njih bukti neprestani rat vekovima unazad. Doslovno je zabranjena komunikacija između pripadnika suparničkih klanova svih uzrasta, dok svaku moguću priliku koriste za obračun, čemu je svedočio već u prvim minutima.

Zatim upoznaje bivšu učiteljicu Alvu. Ona se doselila pre nekoliko godina i uvidevši da roditelji ne šalju decu u školu, iskoristila školski prostor, i otvorila ribaru kako bi uštedela novac sa ciljem napuštanja Smeerensburga za sva vremena. Mogens ga polako dovodi do oronule kućice na samom doku, što je njegovo buduće radno, ali i mesto u kom će živeti narednih godinu dana. Komformizam luksuznog okruženja naprasno biva zamenjen prokišnjavajućim krovom, prljavim i raspalim nameštajem, nemanjem kupatila – prosečnim sirotinjskim domom.

Prvobitno razočaranje pokušava da nadomesti pravljenjem plana o sakupljanju/slanju pisama u gradu gde ljudi međusobno razmenjuju reči samo kada zakazuju sledeću tuču. Danima šeta ulicama grada obilazeći sve kuće bez ikakvog uspeha. Jednog dana, u potpunom očajanju, ali i po službenoj dužnosti, odlazi na drugi kraj ostrva u nadi da će samotnjak Klaus poslati pismo. Do tog momenta on je jedan retkih meštana kog nije upoznao. Njegova kuća je prepuna ručno pravljenim igračkama. Međutim, njihovo upoznavanje nije bilo najprijatnije. Uplašio se glomazne Klausove konstitucije i pobegao glavom bez obzira. Prilikom bega, iz torbe mu ispada crtež dečačića koji je nacrtao samog sebe kako tužnim pogledom kroz rešetke svog doma gleda na ulicu. U panici rešava da napusti ostrvo istog časa i dok se užurbano pakuje na njegovim vratima pojavljuje se Klaus, zahtevajući da ga odvede do kuće dečaka, vrati mu crtež i isporuči igračku.

Mališan biva vidno oduševljen jer nikada ranije nije dobio igračku. Razdragano se hvali drugim klincima, što u narednim danima podstiče nemali broj njih da pošalju pisma Klausu. Jesper tako uviđa način ispunjenja sopstvene misije. Odlazi kod Klausa sa predlogom da svakom detetu koje pošalje pismo bude poklonjena igračka. Izvojeva pristanak pod uslovom da se isporučivanje odvija noću, krišom.

Sreća za mališana predstavlja nesreću za roditelja. Prilikom igranja sa svojom novom igračkom u dvorištu, znatiželjno mu se priključuje devojčica iz suparničkog klana. On nesebično deli igračku, što ih vrlo brzo zbližava u igri. Videvši to, otac, kao vrhovni autoritet u porodici i uzorni baštinilac tradicije, odvodi sina na vaspitno čitanje bukvice u dom vođe svog klana, gospođe Krum. Na njeno pitanje da li zna da je zabranjeno imati kontakt sa pripadnicima drugog klana, sa dečakovih usana pomalja se krajnje autentično, nevino kontra pitanje: Ali, zašto? Paraleno, sa istim motivom, majka odvodi devojčicu kod njihovog lidera, gospodina Ellingboa. Pošto oba deteta postavljaju ovo nepoželjno pitanje usleđuje kratka sekvenca naizmeničnog smenjivanja kadrova o oba klana, uz identičan narativ o izvojevanim istorijskim pobedama njihovog naspram suparničkog, o slavnim velikanima, vojskovođama, itd, dok se konačan odgovor sveo na tri reči: This is tradition!

Za to vreme, neprestano širenje vesti o dobijanju igračaka proizvodi učestalije i masovnije posete Jesperu, sa pitanjem da li igračka sleduje ako se napiše pismo, na šta im on odgovara da Klaus šalje igračke samo dobroj deci, ali i da uvek zna čije je ponašanje uzorno, a čije ne. Vođeni time, klinci počinju lepo da se ponašaju, a za njima postepeno i odrasli. Kao lajtmotiv kroz ceo crtać provlači se mantra – da jedno dobro delo neizbežno vodi u sledeće.

Učiteljica Alva ponovo otvara školu na nagovor Jespera, počinje da podučava dečurliju, a usred silnog uzbuđenja od lične ušteđevine kupuje neophodan nastavni materijal. Tada saznajemo šta je nagnalo Klausa da pravi igračke. Dok je bio u braku, nadao se da će imati svoju decu, i u iščekivanju njihovog dolaska na svet počeo da ih pravi. Nekoliko godina kasnije, njegova supruga iznenada oboljeva, da bi nakon kratkog bolovanja preminula. Gubitak žene nije mogao lako da podnese pa je nastavio sa pravljenjem igračaka.

Inflacija pisama srazmerno je doprinela smanjenju zaliha igračaka, što Jespera navodi da Klausu izloži ideju o velikom božićnom finalu – danu kada će sva dobra deca dobiti poklone. Kako bi stigli na vreme da naprave božićne igračke za sve klince, u pravljenju im pomažu stanovnici male izolovane ostrvske zajednice, The Sámi people. Oni govore drugim jezikom i nisu u sukobu ni sa jednim od udarničkih klanova.

Novonastali ’’haos’’ i prekid tradicije međusobnog ratovanja, primorava porodične vođe Ellingboe i Krum da organizuju tajni sastanak, na kom sklapaju pakt o privremenom primirju kako bi se rešili Jespera, a zatim nastavili tradicionalni rat. Prevaru izvode tako što kradom, bez Jesperovog znanja, šalju još nekoliko hiljada pisama. Kada informaciju o premašenoj normi dobije Jesperov otac, odlučuje se na lični odlazak u Smeerensburg. Pošto se otac nenajavljeno pojavljuje saopštavajući mu ponosno spasonosne novosti u prisustvu Klausa, Alve i ostalih, oni shvataju da je njegovo dotadašnje delanje najobičnije pretvaranje, te da ih je sebično instrumentalizovao kako bi ostvario sopstveni cilj. Jesper traži oprost na licu mesta i izražava kajanje kroz pokušaj ubeđivanja da je isprva to bila istina, ali da se u međuvremenu sve promenilo. Međutim, oni odbijaju da ga saslušaju. Skrhan i očajan, ispoveda se ocu, odlučuje da ostane u Smeerensburgu, pomogne svojim prijateljima i dokaže na delu da istinski veruje u ostvarena postignuća.

Stižemo do konačnog raspleta. Precrtavši Jespera sa spiska briga, klanski lideri kreću ka Klausovoj kući s namerom da unište božićne igračke, odveć uredno spakovane na sankama i spremne za isporuku. Klaus, Alva i ostali prvobitno nisu želeli da pruže ikakav otpor, ali u priču se niotkuda vraća Jesper i potera sanke u beg. Tokom dramatične jurnjave i bežanja od oba klana Jesper ne uspeva da zadrži kontrolu nad sankama i one padaju preko litice. Ujedinjene snage klanovaca odnose pobedu. Pirovu! Dok je trajala čitava ujdurma, ćerka i sin suparničkih vođa padaju u istinski ljubavni zanos, odlučuju se za momentalno venčanje, te primoravaju roditelje na novo, neplanirano primirje. To baš i nije redak slučaj u ljudskoj istoriji sporova, mada, ruku na srce, zaljubili su se sami od sebe, bez ugovaranja braka, provodadžisanja i pogađanja oko miraza. U poslednjem obrtu Klaus otkriva Jesperu tajnu o poturenim drvenim cepanicama upakovanim u božićne paketiće. Slušajući decu u školi, Alva je doznala za podli plan klanovaca i zajedno sa ostalima unapred pripremila zamku kao spreman odgovor na njihovu zaveru. Jesper i Klaus isporučuju igračke svoj deci, sreća i radost šire se gradom, nema više mržnje između klanova, zaboravljeno je sve, oprošteno je sve, život se nastavlja u idiličnom ambijentu.

Jesper donosi odluku o konačnom ostanku u Smeerensburgu, venčava se sa Alvom, dobijaju dvoje dece, a sa Klausom nastavlja da isporučuje paketiće narednih 12 godina ne samo Smeerensburgu, već i po drugim udaljenim gradovima van ostrva. Tada Klaus misteriozno nestaje, tj izvesno se pridružuje svojoj supruzi, a Jesper nastavlja da održava sećanje na svog prijatelja kroz duh Badnje večeri i Božića – skromno u krugu porodice.

– This tea is tepid, Mr. Lint. – I’m sorry, Sir Lionel. It’s a cold night and we’re a long way from shore.

Krenimo redom. Beli privilegovani muškarac, plemenitog porekla, biva poslat na ’’Divlji zapad’’, na sam rub carstva. I ranije smo često imali prilike da vidimo u filmovima, ali i u književnosti, kako bogati očevi šalju sinove po kazni negde međ’ divljačko stanovništvo, ili na služenje vojnog roka, kako bi ostvarili kontakt sa realnošću sveta van njihovog i osvestili dominantnu predodređenost upravljanja postojećom hijerarhijom. Elita za postupke te vrste koristi eufemizme tipa: prevaspitavanje, sazrevanje (po klasnoj meri), itd.

Nego, niko nijednog trenutka ne iskazuje interesovanje zašto je Smeerensburg po svim parametrima drastično nerazvijeniji od ostatka države? Najmanje je važna Jesperova misija, koja je, uzgred, de facto, i de jure, inherentno kolonijalistička. To odlično ilustruju dve scene. Prva, kada visoki činovnik Pošte razgovara sa Jesperovim ocem o visini njegove kazne. U toku dijaloga, on uz blago čuđenje prožeto dozom neverice na trenutak izgovara da je Jesper mogao biti poslat negde bliže, ’’ali u Smeerensburg…’’. Svedeno na kolokvijalni jezik: ako na stolu imamo opciju biranja, pošaljimo ga među malo emancipovanije divljake, a ne kod onih najgorih.

Druga, poseta Smeerensburgu od strane Jesperovg oca pri kraju filma. Njegov trijumfalni dolazak, kao figure sa pozicija moći i odlučivanja, kako bi nakon uspešno obavljenog zadatka vratio sina nazad u civilizaciju. Van toga sve ostalo je nebitno. Iskazivanje apsolutne nebrige za tamošnje stanje možemo da tumačimo u ključu: vi ste bili, jeste, i ostaćete kolonija, bez obzira što vam je u goste boravio moj sin, kog vodim natrag iz ove kaljuge – zlatni sjaj socijalnog rasizma. Jer, kao da je slanje pisama zaista najveći problem kolonizovanog siromašnog ostrva.

Dalje, Jesperova odluka da ostane, jeste vredna pohvale, u kontekstu odricanja od unapred određene mu sudbine, zarad upražnjavanja vlastite slobodne volje. No, aluzija na mogućnost slobodnog izbora zapravo je iluzija. Ta neprikosnovena mogućnost u najvećoj meri zavisi od klasnog statusa, a ne od volje i/ili želje pojedinca. Njemu je lako da donese tu odluku, kao što je u sekundi i učinio. Tipična situacija ofucanog klišea – razmaženi bogatun savladava životnu lekciju iz altruizma, pa tako očvrsnut najedared samostalno odlučuje o vlastitom životu. Nasuprot tome, koliko stanovnika Smeerensburga ima uslove za uopšte mogućom odlukom napuštanja ostrva? Više instance to ni ne registruju kao ograničavajući faktor, naprotiv. Sa upravljačkih pozicija više je nego poželjno držati pod kontrolom potencijalne migracije[3] kolonizovanog stanovništva. Posmatrano u datom kontekstu, poruka o mogućnosti slobodnog izbora, na način na koji je predstavljena u filmu, za većinsku planetarnu populaciju, usled nametnutih sistemskih ograničenja može se zavesti isključivo pod domen naučne fantastike.

A šta su oni nama radili[4]

Tradicija sukoba dva suparnička klana mora da ima svoj početak. Neko je morao prvi da zapodene kavgu, što znači da kulminacija u otvoreni sukob ne može biti bez povoda. Odgovor da je to tradicija oličena u mržnji pod diktatom uništenja suparnika nedovoljno je jasno i simplifikovano objašnjenje. Odatle je potpuno nejasno kako su izgrađeni njihovi (izmišljeni?) identiteti. Empirijska analiza pokazuje da se zarad političke zloupotrebe javnosti često podvaljuju kao vezane pojave bez ikakvog istorijskog kontinuiteta. Iako je u nauci taj fenomen odavno dekonstruisan i prepoznat kao – ’’izumevanje tradicije’’,[5] zapanjujuć je istrajan nivo ignorisanja od strane revizionista radi stvaranja ’’zamišljene zajednice’’.[6]

Tu možemo izvesti paralelu sa realnim svetom kroz primer Srbije i ostalih republika SFRJ. Uprkos sveprisutnoj egzistencijalnoj krizi, u svim okolnim državama, iz pogrešnih razloga i na pogrešne načine se preispituje prošlost. Ne samo da se u redovnim nacionalističkim narativima može čuti, već u školskim udžbenicima preovladava istoriografska paradigma da smo mi tradicionalni neprijatelji, da se oduvek mrzimo, kao i da su uvek oni krivi, a mi viktimizovani u pokušajima da odbranimo ’’krv i tlo’’.[7] Nacionalističko-šovinistički ideolozi, pre svega velikosrpskih, a zatim ostalih zemalja, neprestano reprodukuju stereotipne pripovesti o naciji[8] kroz diskurs nepomirljivog sukoba između balkanskih naroda. Pored toga, nema trunke prihvatanja odgovornosti za počinjenje zločine u prošlosti i kreiranjem politika izvinjenja,[9] a ni minimuma političke volje za pronalaženjem mirovnog rešenja. Stalnim sejanjem mržnje (npr. predstavljanjem osuđenih ratnih zločinaca kao nacionalnih heroja)[10] i dodatnom konfrotacijom zadržavaju vlastite poluge moći, ali i svoja stada (uvek predstavljena kao žrtve) na okupu.

Želja da se u potpunosti prihvati krivica, prizna krivica, prihvati pojedinačna ali i kolektivna odgovornost, upućuje izvinjenje, baštini kultura politike sećanja i obrazuje stanovništvo – jednostavno, ne postoji. Gledano iz tog ugla, znači li to da na Balkanu imamo nedovoljno Deda Mrazeva koji bi deci podelili poklone za Božić, a zatim nastupilo stanje večnog mira uz napuštanje famozne ’’tradicionalne mržnje’’?

Sav taj prosvetiteljski kolonijalizam

Reditelj ističe[11] kako voli da njegovi filmovi referišu na realan svet, ne samo na imaginarne kreacije. Interesantan je razlog odabira imena Smeerensburg, za šta je kao inspiracija poslužio nekadašnji norveški grad Smeerenburg. Početkom XVII veka ovaj gradić bio je prosperitetno ribarsko naselje u severno-zapadnom delu Norveške, prvobitno pod upravom Holandije, a potom, paralelno i Danske. Iako je svojevremeno bio važno trgovačko čvorište tog dela Skandinavije, grad vekovima ne postoji. Danas su ostaci njegovih ruševina nacionalni park.

Glorifikovanje nekadašnje slavne prošlosti, uz žal za dobrim starim vremenima, uprkos tome što je ostrvo pod kolonijalnom upravom, sa prosvetiteljskog i slobodarskog stanovišta ne može se opravdati. Ni u kom slučaju ova arhetipska podloga ne može biti ni pozitivan primer. Reditelj ne samo da daje legitimitet kolonijalizmu, već ga i romantizuje, što je više nego jasan indikator njegove konzervativne ideološke profilisanosti. Puna saglasnost s postojećom hijerarhijom – kolonizator na vrhu piramide, kolonijalni emisari i kompradorska elita sa represivnim aparatom u sredini, a na najnižoj lestvici poslednji u lancu preraspodele: prezreni na svetu.

O kakvom prosperitetu, i o čijim interesima onda govorimo? Koliko god na prvi pogled paradoksalno izgledalo, stanovništvo Smeerensburga okovano je lancima spoljašnjeg neprijatelja, dok ih unutrašnji drže u neprestanoj zavadi radi vlastitih partikularnih interesa i lakšeg kontrolisanja. Sa progresivno-humanističkog aspekta, evidentno pogrešan izbor grada iz pogrešnih razloga.

– You really can do whatever you want, just stay positive! – Dude, you need a shrink!

Sergio Pablos, pored režije, potpisuje i jedan deo scenarija. Klaus nikako nije za decu nižih uzrasta jer možemo da vidimo uklanjanje leševa, a gomila oružja i scene nasilja u krupnom planu imaju više nego solidnu minutažu. Nekoliko puta tokom filma kao lajtmotiv ističe se ’’A true act of goodwill always sparks another’’, što bi zaključno trebalo da bude i glavna ideja/poruka. Standardni obrazac gde se uvek servira nešto kvazi duboko prožimajuće uz pokretački revolucionarni potencijal, dok prosto inspiriše na humane akcije… Usput, slanje poruka je još jedan problem filmova ove vrste. Ako želite to da učinite, pošaljite obaveštenje, mejl ili sms. Igrani filmovi/animacije se ne snimaju da bi se poslala poruka.

Recikliranje aforizama ima poduže prisustvo u masovnim medijima, s toga ovo uopšte nije zanemarljiv detalj. Štaviše, predstavlja glavni transformacioni okidač. A mašinerija za proizvodnju motivacije i pozitive neretko poseže i u daleku prošlost po drevne mudrosti (daleko-istočnjačka, antička, drevno-majanska, hindu, indijanske izreke, itd), te ih genetskom modifikacijom prilagođavanja aktuelnom sentimentu. Količnik svega toga je masovno citiranje tih pozitivnih ispraznosti na društvenim mrežama. Ili, ukoliko crtać doživi veću popularnost, možda će završiti i kao modni print, te stvoriti još jedno novo tržište.

U stvari, citat nije ništa drugo no prividno motivišuća banalnost, sklepan na nekoj New Age ’’Think positive’’ sesiji pod uticajem radikalno površnog optimizma Lujze Hej i Paula Koelja, uz podsticaj na charity work. Prateći patetičan ton poruke, u ogoljenom tumačenju bismo čitali kao: naš sistem je dobar, ali ljudi nisu dobri[12] (kao da pojedinci oblikuju društvo, a ne obratno), budimo dobri i činimo dobra dela kako bi nam se dobro vratilo.

Selebriti persone odavno su postali prodavači pozitive; Korporacijski direktori valjaju svoje autobiografije o romantizovanom uspinjanju na krov sveta iz blatnjave favele kao nekakvu duboko-poučnu filozofiju; Lifecoaching – ljudi plaćaju velike novce da ih prodavci magle nauče da (za)vole poslove koje rade[13] i kako da upravljaju svojim životom – postaje jedno od unosnijih zanimanja; Zloupotrebljavanje psihologije kao nauke od strane industrije sreće, itd. Sve to, uglavnom je praćeno različitim sloganima koji podstiču na samousavršavanje, samomotivaciju, samopodsticanje, samoodricanje, samožrtvovanje – radi individualnog uspeha/priznanja – nam na kraju ni malo ne pomaže da se oslobodimo iluzija koje o uspostavljenom poretku još uvek gajimo. Ideološka indoktrinacija i služi upravo tome da nas ubedi da sve zavisi isključivo od naše volje/želje/htenja/posvećenosti, a da spoljni faktori ne predstavljaju nikakvo ograničenje i/ili da ih možemo prevazići jednostavnim odlaskom u snove, jer u toj sigurnoj zoni niko ne može da nam naudi.[14] Povrh svega, sve se premerava na tržištu, i ukoliko nema profita, bilo u materijalnom i/ili u simboličkom smislu, svaki trud je uzaludan, bez obzira na iskrenost inicijalne namere.

Hrišćanskim ehom prožet ’’A true act of goodwill always sparks another’’ samo na prvi pogled zavodljivo poziva na kolektivno dobročinstvo. Međutim, ne samo da korespondira, već pere grižu savest svakog pojedinca kada taj neki istinski akt dobre volje bude ignorisan od društva, uz ustaljeni propratni komentar: ’’Ja sam pokušao, nije do mene, do njih je’’. Eto moralnog opravdanja za savesnog građanina, i pravo da se kritikuje nesavesni građanin, sa građanskih pozicija.

Naivan reakcionarni karakter navoda prati unutrašnju sistemsku logiku krajnjeg dometa blage reforme, ne i uzdrmavanja sistema kao strukturnog opresora. U esencijalnom smislu predstavlja samooslobađanje sanjara od odgovornosti samoprepoznajućih privilegovanih kroz svetonazor plemenitog elitizma.

We don’t need no education

Režija je takođe omanula upadljivim nedostatkom ženskih likova.[15] Učiteljica Alva, kao glavni ženski lik, predstavljena je krajnje tipski i nepotpuno, a njena izgradnja odigrava se u preskocima. Drugi glavni ženski lik, gospođa Krum, oličenje je zla, i kao takva može da bude liderka. Simptomatično, Alva je kao pozitivan lik uvek u senci muškaraca. Da li nam se sugeriše da samo zla žena može da predvodi, i da to donosi dalju proizvodnju zla? Da li nam se sugeriše da žena treba da bude ’’fina, kulturna, odmerena’’ po propisima patrijarhata, i kao takva uvek iza muškarca, jer jedino tada može da nastupi mir?

Vratimo se Alvi. Reanimacija na određeno vreme napuštenog ideala, zbog kog se latila prosvetnog poziva i krenula put Smeerensburga, koji je kasnije ogorčeno želela da napusti za sva vremena, ostaje bez konstruktivnog objašnjenja jer se njeno problematizovanje ostrvske situacije svodilo na elitističku floskulu: roditelji su divljaci, ne žele da šalju decu u školu. Sada, ponovo menja percepciju usled lančane reakcije pozitivnih promena, te vrhunac priče euforično sagledava kroz prizmu ulepšavanja gradskog trga za Božić i primljenim pelcerom mira.

Nastupajući mir, nastao iz potpuno neubedljivih razloga, jeste nešto pozitivno, ali hajde za trenutak da ne dozvolimo da nas perfidno skrene sa poente. Izrazito siromašna zajednica volonterski uređuje trg te atmosfera vašarske šarade zaokupljuje stanovništvo. Logično se nameću pitanja: kako organizovati život praznih džepova nakon praznika, a evidentno fali osnovna infrastruktura (putevi, mostovi, itd) i bazične institucije (škola, bolnica, itd), zarad ispunjenja najelementarnijih civilizacijskih životnih uslova? Ali, ako deca dobijaju obrazovanje nebitno je što žive u getu, zar ne?

Slično kao u na mnogo nivoa ideološki problematičnom filmu Opasni umovi (Dangerous Minds, 1995) sa Mišel Fajfer u glavnoj ulozi, gde se romantizuje uloga plemenite nastavnice u gorućoj želji da poeziju/prozu približi jako nedisciplinovanom odeljenju jedne državne škole stacionirane u getu. Iako su đaci članovi lokalnih bandi i, iako na početku gubi nadu upuštajući se u nemoguću misiju, ne želi da odustane, predaje se poslu do krajnjih dometa svojih fizičkih i psihičkih mogućnosti, te na kraju uspeva da ih natera da pročitaju lektiru i diskutuju o njoj. Fajfer je u filmu gotovo odličan prikaz liberalnom ideologijom indoktrinirane osobe. Na to nas navodi njeno nedvosmisleno bavljenje posledicama, a ne uzrokom problema.

Ovde valja referisati na još jedan film sa tematikom prosvete. U pitanju je Lean on me iz 1989. godine sa Morganom Frimenom u glavnoj ulozi. Frimen igra Džo Klarka zvanog Ludi Džo, profesora cenjene reputacije, koji je poslat da spase od zatvaranja srednju školu u getu Nju Džerzija. Ukoliko tri četvrtine đaka ne položi završni test, država će zatvoriti školu. Ako ne ispunjavate očekivanja, onda ste nepotreban trošak, spreman za odstranjivanje. Da li obrazovanje tretiramo kao trošak i/ili kao biznis? No, u jednoj sceni, Ludi Džo okuplja ostale nastavnike u fiskulturnu salu i u megafon između ostalog urla: ’’…70% učenika je palo na završnom testu. Ne krivim njih. Krivica je vaša gospodo…’’ – što je ortodoksna glupost i velika neistina.

Dok god postoji geto na ovom svetu, ni u kom slučaju ne može da bude krivica nastavnika ako osnovci/srednješkolci ne umeju da čitaju, a kamoli više od toga. Utvrđena sociološka činjenica je da u svakoj našoj oceni preko dve trećine udela ima klasni status kome pripadamo. A život u getu donosi kompletnu listu ograničavajućih faktora, što direktno implicira dalje stvaranje otežavajućih okolnosti ne samo za decu, već i za kompletno njihovo okruženje, počevši od porodice pa nadalje. Naravno, sistem kompletnu odgovornost svaljuje na nastavnike, pa čak uvodi i platne razrede po učinku.[16]

Pravo pitanje je: zašto kao društvo dozvoljavamo da geto postoji i kako se može rešiti problem marginalizovanih, diskriminisanih i socijalno ugroženih grupa? Narodskim jezikom rečeno: da li je moguće rešiti problem geta u kapitalizmu?[17] Nije, i zato treba izbegavati moralne prigovore kapitalizmu, jer je to pre svega sistemska usloveljenost. To pitanje prvi[18] treba da postavljaju prosvetni radnici i radnice, uz konstantnu borbu za bolje uslove rada i javno finansiranog i svima dostupnog obrazovanja zarad stvaranja jednakih polaznih osnova za svu decu.

Odlukom režisera, Alva kao radnica u obrazovanju nema kapacitete da dobaci do progresivnih emancipatorskih politika, već ostaje zarobljena u reformatorskom limbu. Budući da je zbog ciljane prizemnosti mita uklanjanje magije, patuljaka i letećih irvasa, po Pablosovom viđenju[19] najveća inovacija ovog ostvarenja, ne treba da iznenađuje zašto je većina likova depolitizovana.

Plemeniti divljaci zavičaja mog

Konkretno, u ovom slučaju – The Sámi people. Zašto bi Netflix bio drugačiji od ostalih produkcijskih kuća, ako stara dobra priča o belom misionaru kao spasiocu izolovanih naroda i dalje biva prihvaćena od publike? Dakle, određena plemenska zajednica ima prilično organizovan život u skladu s prirodom. Odlično funkcionišu, žive, rade, stvaraju, razmenjuju dobra, imaju svojevrsnu harmoniju, ali, ipak je potrebna paternalistička intervencija belog Prometeja da ih spase od njih samih i/ili da ih emancipuje i/ili da ih, na primer, podstakne na stupanje u razgovor sa drugim meštanima ostrva(?). Tako s jedne strane imamo Ellingbose i Krumse kao agresivne divljake koje treba obuzdavati, a s druge strane neagresivan Sámi narod, odnosno plemenite divljake, za čiju je naklonost dovoljan gest dobre volje. Sticajem okolnosti, kao što se u istoriji svaki događaj prvi put javlja kao tragedija, ovaj više puta prežvakavan diskriminatorski šablon iznova nalazi svoju primenu u farsičnom obliku.

As I walk through the walley of the shadow of death, I take a look at my life and realize there’s nothin’ left

Najistinitiji lik u crtaću je vozač trajekta Mogens. Tipičan reprezentant lumpen-proletarijata sa sarkastičnim smislom za humor, jako bistar i značajno samodovoljni stanovnik. Slobodno vreme provodi u svojoj bedi, uglavnom ispijajući pivo i dremajući, uvek spreman na nenametljivo bacanje opaski o gradskim dešavanjima. On je ujedno i jedini lik među odraslima koji od početka do kraja vidi surovu istinitost sadašnjice onakvom kakva jeste, bez potrebe da participira u novom talasu ulepšavanja, i čiji pogled na svet nisu promenili banalni motivacioni agensi. Ljudi poput njega biće nekad u budućnosti na prvoj liniji fronta i predvodiće klasni rat. Neopterećen nedostatkom pozitivnih perspektiva, jer njegova sudbina pre svega zavisi od spoljnih faktora (naravno, ne od akta pojedinca, tj njega samog), ovaj totalni autsajder pasivno svedoči urušavanju sveta oko sebe iz pozicije kosmičkog mikroizolacionizma.

Iz sistemske vizure, Mogensu nedostaje preduzetnički duh, ta legitimacijska odrednica savremenog doba. Kako bi kazali bogati kravatari, ako ste siromašni to je zato što nemate dovoljno preduzetničkog duha (a to ni Deda Mraz ne može da vam pokloni); siromašni ste zato što niste multimilioner sa Volstrita ili Silicijumske doline;[20] ili ste jednostavno siromašni samo zato što nemate.

Smeerensburg je eklatantan primer surovog odnosa kapitalističkog centra naspram periferije, ali i svake udaljene kolonijalne provincije. Primetno ignorisanje[21] unutar-klasnog rata od strane sistema nimalo ne iznenađuje, jer nasilje nije artikulisano ka njegovom rušenju. Nasilje i te kako može da ima emancipatorsko svojstvo,[22] ukoliko je okrenuto ka ukidanju modernog ropstva, odnosno sistema kao njegovog direktnog proizvođača. U očima elite, plebejci nisu ništa drugo nego li depersonalizovne kreature, čiji više nego opravdani vapaji nailaze na ignorisanje od tlačitelja. Nasuprot tome, sistemska propaganda ubeđivaće širu javnost da je ’’nasilna reakcija rulje na ugnjetavanje gora od samog ugnjetavanja’’.[23]

Ellingboesi i Krumsi jesu klanski lideri, ali ujedno i žrtve sopstvene tradicionalne mržnje koju neguju tako što prihvataju nametnuto bez kritičkog preispitivanja. Položaji su im dati od kolonizatora zarad dobrog služenja, tako da i oni predstavljaju samo jedan stepenik unutar hijerarhije. Iako im održavanje permanentnog sukoba čuva profitersku poziciju i omogućava držanje stanovništva pod kontrolom, zaslepljeni tom fabrikovanom mržnjom, nisu u stanju da sagledaju neke alternativne realnosti. No, krajnje naivno bi bilo očekivati od buržujske klase samopreobražaj vrste gde bi žrtvovali vlastite privilegije zarad opšteg dobra svih.

Demistifikacijom problema nasilja, ostaje nam pitanje redistribucije bogatstva na relaciji glavni grad – ostrvo. Naravno, zahteva za redistribucijom nema ni u tragovima. Ne postoje naznake ni za kakvim transferom određenih sredstava za izgradnju ili bar eventualno renoviranje grada. Čak da odemo korak dalje, i pretpostavimo da Jesperov ostanak i izmirenje s ocem uz ponovno stavljanje na porodični platni spisak može da doprinese prosperitetu grada kroz povlačenje novca i ulaganje u ostrvo, neće u velikoj meri promeniti stanje u Smeerensburgu. To je libertarijanska logika stvaranja povoljnih poslovnih uslova za bogate (poreske olakšice, oslobađanje od poreza, subvencije) i uspešne, da budu još bogatiji i uspešniji, jer će nakon zasićenja gomilanja bogatstva početi da troše zarađeni novac (čitaj: pokraden surovom eksploatacijom radnika koji rade u užasnim uslovima da bi gazde srezale troškove proizvodnje radi uvećanja profita), pa će i društvo to osetiti. U praksi, biće bolje njemu, njegovoj porodici, kao i nekolicini njegovih bliskih prijatelja, dok ostatak populacije neće osetiti nikakvu pozitivnu promenu.

Limitiran domet dikensovskog hrišćanskog socijalizma, ako možemo tako da definišemo Klausov aktivizam, čiji je nastavljač Jesper, svodi priču na konzervativnu internacionalu jeftinih gestova dobre volje. Altruizam bogatih kroz milosrdno deljenje božićnih poklona vodi reprodukovanju ustaljenih klasnih odnosa, nikako njihovom ukidanju.

– Is Santa Claus real? – The struggle is real!

Zaključak se nameće sam. Potrebno nam je verovanje u laž radi održanja poretka i stvaranja tobožnje društvene harmonije. Posebno kada je potrebno civilizovati porobljene divljake dalekog trećeg sveta, tada se nužno ’’moraju štampati legende i ignorisati istina’’, a laganje je moralno legitimno ukoliko službuje ideološkoj manipulaciji vladajuće hegemonije. Sistem je zao, i zato mu je potrebna laž kako bi prefarbao smrdljivu trulež na koju zaudara. Iz tih razloga se i temelji na konstantnom obmanjivanju prvenstveno nižih klasa da veruju u laž, kao i da prihvataju lažnu nadu.

U tom svetlu, ako odrasli veruju u Deda Mraza, izlišno je komentarisati; ako deca veruju u Deda Mraza, iako pogrešno, nije toliko strašno, osvestiće vremenom roditeljske laži. Najproblematičnije u političkom smislu, kako to Žižek objašnjava,[24] uprkos tome što znamo da ne postoji, i znamo da nismo glupi jer su roditelji kupili poklone, a i oni znaju da mi znamo, zajedničko učestvovanje[25] u izvođenju čitavog rituala i pretvaranju da bradati dekica koji deli poklone dobroj deci postoji.

Nakon pozamašnog izdatka za božićnu trpezu, uz ostale propratne troškove, u trenutnim proizvodnim odnosima uvek ostaje neizvesno rešavanje pitanja osnovne egzistencije. Jutro posle praznika odlična je prilika da se postavi Lenjinovo pitanje: Šta ćemo sad? Sledstveno tome, upražnjavanje uloge ’’idiotizovanog robota potrošača’’ konzumiranjem mitova i/ili tradicija o Klausu aka Deda Mrazu predstavlja reakcionarni ideološki čin par excellence.

[1] Priznajem da ni sâm nisam imun na taj konzumerski impuls jer gotovo svakodnevno pijem Koka-kolu. Mea culpa, praštajte!

[2] https://www.imdb.com/title/tt4729430/

[3] Atossa Araxia Abrahamian, Kratka istorija pasoša, ‘’Pasoši nisu izmišljeni kako bi nam omogućili da slobodno putujemo, već zato da bi nas zadržali tamo gde jesmo – i držali nas pod kontrolom. Oni predstavljaju granice koje države iscrtavaju oko sebe, ali i oko ljudi. Tako je u doba rata i u doba mira.’’

[4] Omiljeni domaći, šovinistički, relavizatorski poklič koji negira ratne zločine počinjenje od srpskih militarnih i paramilitarnih agresorskih snaga tokom ratova na prostoru SFRJ devedesetih godina prošlog veka.

[5] Erik Hobsbaum, T. Rejndžer, Izmišljanje tradicije

[6] ‘’Imagined community’’, termin koji je skovao Benedict Anderson.

https://www.oxfordreference.com/view/10.1093/oi/authority.20110803095958187

[7] Umberto Eko, Vječni fašizam https://pescanik.net/vjecni-fasizam/

[8] Stuart Hall, ‘’The Question of Cultural Identity’’

[9] Ilustracije radi, najbolje je analizirati odnos zvanične državne politike Srbije prema genocidu u Srebrenici.

[10] Pomenimo samo neke: Nikola Šainović, Vojislav Lazarević, Veselin Šljivančanin, Vojislav Šešelj, Nebojša Pavković – osuđeni za najteža dela protiv čovečnosti, u sudskim presudama označeni kao ratni zločinci, danas uživaju visoki ugled i izvesne povlastice u društvu, pa čak i visoko poštovana od strane sistema.

[11] Sergio Pablos, Intervju (Novembar, 2019) https://www.polygon.com/2019/11/15/20966847/netflix-klaus-sergio-pablos-interview-despicable-me (poslednji put pristupljeno sajtu 25. 01. 2020. u 19:32)

[12] Ovde moramo da se zapitamo kako to dobar kapitalistički sistem proizvodi loše ljude? U hladnoratnovskoj eri prokapitalistička propaganda često je propagirala da se dobri ljudi spasu od lošeg komunističkog sistema. Kako onda loš sistem proizvodi dobre ljude?

[13] ‘’Nema sumnje, da je sintagma ’’radi ono što voliš’’ (DWYL – Do What You Love) postala neslužbena mantra našeg vremena. Međutim, problem je što ona ne dovodi do spasenja nego do smanjivanja vrijednosti stvarnog rada, uključujući i rada, koji tobože promiče, i što je još važnije, dehumanizacije velike većine radništva’’ https://www.jacobinmag.com/2014/01/in-the-name-of-love/

[14] Slavoj Žižek, Perveznjakov vodič kroz ideologiju, ’’Nije samo stvarnost ono što nas sputava. Naša je tragedija kada se nađemo pred ideologijom jeste da kad mislimo da smo pobegli u svoje snove – u tom trenutku smo u ideologiji’’.

[15] Oh, ipak je ovo priča od bradatom dedi.

[16] Ovaj način obračunavanja plata nastavnicima/profesorima najzastupljeniji je u SAD, i sve više dolazi do izražaja poslednjih godina.

[17] Slavoj Žežek, ‘’Ljudi su spremniji da razmišljaju o kraju sveta pre nego o kraju kapitalizma’’, što je popriličan apsurd.

[18] Klasna solidarnost sa radnicima i radnicama u prosveti je podrazumevajuća.

[19] Sergio Pablos, Intervju (Novembar, 2019) https://www.polygon.com/2019/11/15/20966847/netflix-klaus-sergio-pablos-interview-despicable-me (poslednji put pristupljeno sajtu 25. 01. 2020. u 19:32)

[20] Kapitalizam je zaista ubedio ogroman broj ljudi da će planetu spasiti likovi poput Ilona Maska, Bila Gejtsa, i ostalih magova iz Silicijumske doline. http://slobodnifilozofski.com/2015/05/matt-huber-elon-musk-spasava-svije.html

[21] Istoriografija je prepuna primera ignorisanja međuplemenskih i/ili međuetničkih sukoba od strane evrospkih imeperijalnih i kolonizatorskih sila prema kolonijalizovanim/porobljenim zemljama trećeg sveta.

[22] Pariska komuna, prvi svetski primer radničke socijalističke revolucije iz 1871.

[23] Ovde ne treba upasti u zamku da su komunističke revolucije XX veka bile ekstremno nasilne, naprotiv. Činjenica je da kontra-revolucije vode do užasnog krvoprolića. Važno je napraviti jasnu distinkciju između same revolucije i kasnije opresije stanovništva usled izneveravanja prvobitnih revolucionarnih ideala i reakcionarnih desnih skretanja.

[24] Slavoj Žižek, Beliefs with no believers (Toilet paper and Santa Claus anecdotes) https://www.youtube.com/watch?v=fr90CT1sdBE

[25] Na primer, prezastupljeni idiotizam tokom božićnih i novogodišnjih praznika: ’’Pa i ja kad sam bio dete neko je bio Deda Mraz, ne vidim ništa loše u tome da sad ja činim decu srećnom i nasmejanom’’.