ENG
Iza zida
Autor/ica
Povezani članci
Dobar trenutak je čas u kojem se može govoriti o poeziji ili povodom nje, a sasvim neodređen onaj trenutak u kojem je taj čas određen poezijom, zato što se još uvek ne može pouzdano znati kojom poezijom i na koji način poezijom.
Ako počnemo pitanja sa ko i kako, čini mi se da nećemo odmaći dalje od naše istorije, koja je nesporno ispunjena izvanrednom poezijom. Muzičnost udružena sa imenima može da nam pruži određene pretpostavke, ali i te pretpostavke moraju biti zasnovane i opravdane. Na njima bismo mogli, istina, da izgradimo nešto što ”stoji”, nešto što je validno i proverljivo. Međutim, ukoliko muzičnost shvatimo kao čistotu estetskog kao takvog, stvari će se nužno razmeštati drugačije. Ali ni to nam ne bi obećalo razumevanje, pošto bi se sigurno našao neko ko bi ponudio drugačiju teoriju, pa makar ona bila i partikularno netačna.
Ono što je mene nateralo da iznesem mišljenje nije toliko činjenica što pišem, koliko pitanje da li sam spremna, uz sve literarne obmane koje posedujem, da iznesem sebe iz društveno-političke stvarnosti, posvećujući se toj istoj obmani, bez želje i potrebe da smanjim rizik tog izbora. A smanjujem ga upravo tako što pronalazim sve one koji jednako rizikuju kao i ja, iako time ne ublažavam individualno umiranje, ali bar, donekle, pripadam nekoj većoj celini. Ma koliko mi i ta činjenica ne donosi baš mnogo, donosi mi izvesnu ”autoteličnost”, kako bi to rekao Eliot, aksiomsko određenje pisca, umetnika ili kreatora, kako hoćete…
Ono što je jasno jeste da XXI vek ne poseduje slatkorečivost koju možemo oslušnuti u našim najstarijim pesmama koje govore o svadbama nebeskih tela, niti uzvišenu vizantijsku poeziju zasnovanu na antičkim uzorima, a ni prvu pisanu poeziju Save Nemanjića, pa ni stvaralačku i iskreno samorazarajuću poeziju kakvu smo mogli da čitamo u međuratnoj književnosti. Miodrag Pavlović tvrdi kako nema epiloga poeziji niti njenog završnog ispunjenja. Ta činjenica nas obavezuje da dobro razmislimo, ukoliko verujemo da poezija postoji danas, i da pronađemo opravdanje njenog postojanja. Složićemo se da poezija postoji, ali ćemo isto tako da se složimo da ona ne postoji onako i na onaj način na koji je postojala u prošlosti. Smrt poezije ne treba zamenariti činjenicom što se ona objavljuje, niti našim utiscima o njoj.
Ne smemo da zanemarimo ni saznanje o tome da se i sama kritika preobražava u nešto što bi bilo najbliže poeziji ukoliko kritiku shvatimo kao istraživanje o poetici kao o njenom jedino mogućem obliku. Ovu tvdrnju zagovara Umberto Eko, a i Valeri, iako Ivan V. Lalić napominje da je Valeri bio prvenstveno pesnik zaokupljen problemima sopstvene poetike. Za Valerija pak književnost još nije istinski ni počela, za njega ona počinje idealnim delom koje će da eliminiše autora i javi se kao bezlična kreacija jezika. Bart je otišao još dalje demonstrirajući tezu o jeziku autora, o odnosu jezika-kao-objekta i sveta. Upravo iz tih razloga mogla bih da tvrdim kako poezija danas ne postoji i kako je zajedno sa Valerijevim proročanstvom utonula u tvrd san bez mogućnosti obnove, sve dok se, je l, ne pojavi taj famozni stih s kojim će ostali stihovi početi da se pišu sami od sebe.
Ali hajde da zaboravimo, bar na trenutak, sve što je rečeno o poeziji, čak i one osvešćujuće rečenice o transcedentalnoj istini u poeziji, koje spominje Emilio Ceki, da pokušamo da stanemo ispred te nemani, da dozvolimo susretanje sa samom prirodom poezije, bez onih (nužnih) saznanja koja su nas možda i dovela do ovog pitanja. To bi onda bio taj trenutak u kojem je moguće doći do saznanja o poeziji kao takvoj i, što je još važnije, do saznanja koje bi objedinilo divergentne glasove kojima se ispunjava prostor poezije danas.
Opet, budući pesimista, ne bih mogla da iznađem čak ni najobičniju reč s kojom bih uopšte počela da govorim o poeziji, a da to bude TA nova reč, ne samo zato što bih vam radije prepričavala Aristotela, nego zato što apsolutno mislim da je nemoguće bilo šta novo reći. Nisam sigurna da bih, zapravo, tako glasno mogla da uzviknem TU novu reč kako bi me čuli oni kojima su uši pune voska, ljudi-ruine, dede i taborani, niti bih mogla u svemu tome da budem još mlađa, pošto sam mlađa od mnogih mlađih od mene, a da pri tom ne budem pomalo i isključiva i ne primetim kako poezija ne može ni više ni dalje od onoga što je Vergilije rekao Danteu: ”Doveo sam te ovamo, dosetljivošću i umetnošću, odsad neka te vodi tvoja volja”.
Ali ja se opet pitam, čudim, rađam. Pitam se da li je moguće početi nešto, bilo šta, a da to nešto bude van istorije? Ovako, u istoriji, mi smo ispunjeni ”željama” i ”pohotama” drugih, mi postajemo drugi, postajemo njihov diskurs. Mi možemo jedino još da promenimo red reči ili da prepričavamo, da se služimo perifrazom, elipsom, da disanjem pravimo drugačije pauze i da ih, na taj način, drugačije raspoređujemo. Čim ”pozajmim” ja ”prisvajam” određeni lokalitet istorije, postajem genealog, postajem determinisana, uzidana, nekim večitim zakonima. I zato, zato ja neću da počivam u istoriji, zato je ”moja istorija” izbrisana Fukoovom definicijom istorije, ”koja ne podrazumeva progres, evoluciju, kontinuitet, nego pojam diskontinuiteta/prekida/rascepa između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti”. Ali onda se ponovo pitam šta bih ja radila s tim, pošto bih, dalje, morala da osmislim ”svoj jezik”, u čijem okviru bih takođe bivala uzidana, što će reći, apsolutno nerazumljiva bilo kome drugome. Budući da nismo u stanju da smislimo TU novu reč, preostaje nam samo da se povučemo u polje istorije, da i dalje čitamo mrtvu književnost, u želji (a i to samo oni koji nisu izgubili nadu) da se dodirne ivica zida iza koga prebiva nepregledna praznina, besmisao, prostor koji više nije spreman za drastične zaokrete i velika iznenađenja.
Autor/ica
