Ivo Andrić: Novembarska sećanja

Povezani članci

• Brno: Demonstranti pokušali da upadnu na Frljićevu predstavu
• Performans i izložba “Mi smo novinarkE”
• U galeriji Collegium artisticum 27. jula otvaranje izložbe “Ulica”
• Sedlarov film vrijeđa osjećaje ljudi koji su izgubili svoje najmilije u Jasenovcu
• HVALA TI IĆO!
• CRTANJE ŽIVOTA – SLIKANJE NESTVARNOG

U poslednjim danima novembra meseca, kad pod sunčevim lukom, koji sa svakim danom biva kraći, leže pred nama plodovi jeseni, nastupa za svakog od nas vreme sećanja. Kroz granje drveta koja naglo odlažu poslednje lišće otvaraju se vidici i još jednom nam pokazuju ono što smo saznali i doživeli u toku minulih godina i decenija. I ja se tada sećam. Zemlje i mora, lica i reči, ustisci i saznanja koji se javljaju preda mnom imaju boju i oblik minulih doživljaja. Jedan jedini izuzetak u tom pravilu jeste: Bosna. Sarajevo i Bosna, kako se kaže u pesmi. – Njih se ne sećam, jer ih nikad nisam ni zaboravio, oni stoje trajni i stvarni preda mnom, neizmenjeni i živi, jer ne podležu ni sili zaborava ni magiji sećanja, jer sam ih uvek nosio u sebi, jer nikad nisam ni prestajao da živim u njima. To mi postaje naročito jasno u ove novembarske dane bogate uspomenama.

Zaista vidim – ne u sećanju nego pred sobom! – strme sokake iznad Sarajeva kojima se, kao dečak, penjem u rano jutro. Vidim magličasto modru boju prezrelih i opalih šljiva što leže na kaldrmi kraj ogradâ, kao prolaznikova nafaka. Osećam njihov ukus. Pratim pogledom duge niti jesenske svile kako plove bistrim vidikom.

Slušam prigušen smeh iz zatvorenih avlija i melodioznu i misaonu reč prolaznika, koja treperi nasmejana ili smrtno tužna, ali živa i neprolazna.

Listam još jednom knjigu pesama koju sam čitao u novembarsko predvečerje, na niskom prozoru mog đačkog stana nad Bistrikom. Viktor Igo. Prepušten sam sebi, samoučki sričem francuske stihove, i nemirna srca, sa suznim uzlom u grlu, naslućujem daleke svetove koji me privlače lepotom, širinom, slobodom.

Takvi i slični doživljaji i prizori mojih dečačkih i mladićkih godina prolaze brzo ispred mojih očiju. Davno je to bilo, ali nije sećanje nego je živi život. I sada, evo, zagledan u modre površine neba koje se javljaju na mestu opalog lišća, vidim jednu po jednu godine i decenije svog života, ali ne vidim ni jednog trena koji nevidljivo a čvrsto ne bio vezan za Bosnu, za Sarajevo i Bosnu.

I u ove dane kada proslavljamo novembarski praznik velikog i konačnog preporoda naše zemlje, ja samo nastavljam svoj nepresušni dijalog s Bosnom, sa Sarajevom i Bosnom. Preslišavam se strogo i vidim da – za svoje veliko dobro! – ništa nisam zaboravio, da u meni (ne u mom sećanju nego u meni!) živi, živa i cela, sva i svagdašnja Bosna. Sarajevo i Bosna.

Ivo Andrić, Staze, lica, predeli, Sarajevo 1986.– zokstersomething.com