Ivica Buljan: Moja je himna Internacionala

tačno.net
Autor/ica 1.8.2014. u 16:06

Izdvajamo

  • Kiš je sa „Grobnicom” preobrazio shvatanje romana u Jugoslaviji i estetiku prethodnih razdoblja zamenivši tradicionalni „monološki” oblik polifonijom doživljaja sveta i „glasova”. To načelo sveopšteg dijaloga kod Kiša čini se kao stvoreno za dramatizaciju, no, umesto klasične dramske obrade predloška, odlučio sam se za figuraciju novih značenja kroz razgradnju i ponovno okupljanje njegovih dubinskih sila.

Povezani članci

Ivica Buljan: Moja je himna Internacionala

Ivica Buljan (Foto: Borut Kranjc)

Menjanje lokacija, susreti s novim ljudima, čine od mene zreliju i kompleksniju osobu imunu na nacionalizam. Osećam se stanovnikom Zemlje. Moja himna je: Internacionala.

Razgovarala: Borka G. Trebješanin, Politika

Geopolitički toponimi iz „Grobnice za Borisa Davidoviča” Danila Kiša prostori su današnje Ukrajine i bivšeg SSSR-a, koji se pokazuju kao istorijski neugasiva žarišta uvek istih sukoba

Predstava „Grobnica za Borisa Davidoviča” u režiji Ivice Buljana, posle svetske premijere koju je imala 21. jula na festivalu „Mitelfest” u Čividaleu, uskoro će se naći i pred našom publikom.

Beogradska premijera je 26. septembra na sceni Bitef teatra, koji je koproducent, pored Hartefakt fonda i CZKD iz Beograda, Mini-teatra iz Ljubljane, Novog kazališta iz Zagreba i festivala „Zadar snova”.

U glumačkoj ekipi su: Aleksandra Janković, Milutin Milošević, Vladimir Aleksić, Stipe Kostanić, Boris Vlastelica, Iva Kevra, Benjamin Krnetić, Marko Grabež i Nikola Malbaša.

Šta vas to tako snažno privlači u književnosti Danila Kiša, to jest u delu „Grobnica za Borisa Davidoviča”? Koliko je složeno pročitati ga na sceni?

Kiš je sa „Grobnicom” preobrazio shvatanje romana u Jugoslaviji i estetiku prethodnih razdoblja zamenivši tradicionalni „monološki” oblik polifonijom doživljaja sveta i „glasova”. To načelo sveopšteg dijaloga kod Kiša čini se kao stvoreno za  dramatizaciju, no, umesto klasične dramske obrade predloška, odlučio sam se za figuraciju novih značenja kroz razgradnju i ponovno okupljanje njegovih dubinskih sila.

Delikatno je režirati tekst koji ima tako slojevitu i burnu prošlost. Prepleću se mutna prisećanja na doživljaj iz kulturne i čitalačke istorije i ogoljeni, sirov, žestoki dramski potencijal kojeg sam želio izvući.

Uz uvodno poglavlje i epilog, novela ima 18 poglavlja. Svako od njih tretirali smo kao zasebno narativno ostrvo, epizodama smo dali naslove poput „Bogojavljenje”, „Antihrist”, „Psetarnik”, „Boljševički Hamlet”…

Devet glumaca je izvuklo po dva poglavlja koja su zatim obrađena u svim analitičkim aspektima i postavljeni kao autonomni performansi. Svaki je izvođač još izvukao dve Artaudove mistične vežbe.

Kiš je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” izneo istinu o kojoj u to vreme nije bilo poželjno govoriti i izazvao buru polemika. Koliko je ovo delo aktuelno danas i zašto?

Kiš je istorijske traume osmislio u fikciji. „Grobnica” je istorijski roman o razdoblju od kraja 19. do sredine 20. veka čijim ćemo čitanjem bolje razumeti kompleks pitanja oko Prvog svetskog rata, kontekst u kojem je izbila Oktobarska revolucija, prirodu Staljinovog i svih totalitarnih režima.

Istorija nam ovde služi u dvostrukom značenju, kao priča i kao istorija, ona je lek protiv bolesti sveta.

„Grobnica za Borisa Davidoviča” obrađuje likove koje su totalitarni režimi progutali. Sa koje vremenske distance predstava prati Kišove junake?

Svet u kojem živimo duboko je bolestan. Geopolitički toponimi iz „Grobnice za Borisa Davidoviča” prostori su današnje Ukrajine i bivšeg SSSR-a, koji se pokazuju kao istorijski neugasiva žarišta uvek istih sukoba.

Perverznu vezu između dogmatskog komunizma i njegovo pretapanje u nacionalizam osetili smo krvavo, a posledice nismo zalečili, one vise nad našim glavama i ostavili smo ih sramotno generacijama koje dolaze za nama.

Kiš je među poslednjim časnim ikonama iščezle zemlje, kritičar njezine lažne liberalnosti i najveći protivnik nacionalizama koji su je pokopali. Kišov moralni integritet deo je mog kulturnog nasleđa, na koje sam ponosan. Rad na „Grobnici” skroman je poklon velikom učitelju.

Kako ste izjavili, sa svojim autorskim timom, želite da pomerite granice čitanja Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča”. O čemu se zapravo radi?

Režija za mene nije transpozicija u novi medij poznatoga teksta, već i dijalog s umetničkim delom, u kojem čitam i Džojsa, Borhesa, Krležu, Korneja. Pasioniran sam čitalac Pazolinijevog „Manifesta za novo pozorište”, prezirem „brbljavi” tradicionalistički teatar, a nije mi bliska ni akademska avangarda. Pozorište je način borbe protiv masovne kulture i zaborava.

Najveći deo pripremnog rada sa glumcima investirali smo u čitanje, analizu i komparaciju tekstova. Današnjim gledaocima važno je približiti svet ideja, ali ponuditi i užitak u dešifrovanju teksta. U analizi „Grobnice” služili smo se klasičnim oruđima: Propom, Vitgenštajnom, Frojdom i serijom „Pravi detektiv”.

Važite za reditelja putnika. Koliko je za umetnike važna, neophodna razmena kulturne, odnosno pozorišne energije?

Da mi je neko pre 15 godina rekao da će mi se predstava igrati u Njujorku, činilo bi mi se nemogućim, a već su tri gostovale. Iduće godine režiraću Pazolinijevog „Pilada” u teatru La Mama sa američkim glumcima. Pre dve nedelje u Lisabonu sam imao premijeru Koltesovog „Zapadnog pristaništa” sa portugalskim glumcima. Prošle jeseni u Budimpešti „Roberta Cuka”.

Osećam neko „zvučno” uzbuđenje radeći sa glumcima čiji jezik ponekad ne razumem, već nadzirem fizičku transgresiju teksta u glumčevom telu. Zimus sam u Obali Slonovače radio sa afričkim izvođačima. Svoje uzore nalazim u teatru šezdesetih, koji je bio bitno internacionalistički. U svakoj sredini pokušavam teatar da upoznam kroz ljude.

Izvan proba pokušavam da vidim kako taj grad živi, volim različite arhitekture života. Menjanje lokacija, susreti s novim ljudima, čine od mene zreliju i kompleksniju osobu imunu na nacionalizam. Osećam se stanovnikom Zemlje. Moja himna je: Internacionala.

tačno.net
Autor/ica 1.8.2014. u 16:06