Hadžiluk u Mostaru

Bila je to ruka čoveka. Mostarca Slobodana Andrića. Koji je videvši kako strah vlada mojim licem žrtvovao gledanje olimpijaca u Riju, na televiziji. Da bi onda sam istrčao svoj ljudski maraton. Najtežu disciplinu u ovom vremenu neljudi. I zakitio se zlatnom olimpijskom medaljom. Taj trkač stao je ispred mog auta. Podigavši ruku trčao je ispred, pokazujući mi vrludavi put kroz uske mostarske sokake. Savlađivao krivine i uspone. Iz svoje metalne kapsule gledao sam njegove noge kako kračaju dok se penjao ka svom Araratu, da usidri moju Nojevu barku. Hvala ovom dobrom Mostarcu što me odveo do Bristola koji je sijao kao novogodišnja jelka u mraku moje panike.

U hotelskoj sobi, kad sam otvorio vrata terase, opet sam čuo glas neretvljanskih sirena. I dok sam grabio ka snu, onom što trza udove zbog umora, reka mi je besedila priču o napaćenom gradu. Mostaru, beočugu u svetom trojstvu gradova mučenika zajedno sa Sarajevom i Vukovarom. Zapovedala mi Neretva da iz pete izvučem svoje bedno srce. Daj ruku. Prihvati njihove okrvavljene. Isprepletaj tvoje prste sa njihovim. Izvuci ih na bezbedno mesto. Oteraj sa visova topove što  iz svojih falusnih cevi od ulica prave promenade smrti. Grčio sam se od straha. Terao slike sanjanog užasa. A šta je jedna takva noć krpo ljudska prema njihovih stotine i stotine grdio me tričavi ostatak moje ljudskosti. Terao me da u snu širom otvorim oči. Da gledam kako ranjeni puze preko mrtvih. Da se domognu padobrana sa hranom za jedan dan života što su izletali iz utroba metalnih ptica koje su potom uranjale u oblake. A dole na krvavoj zemlji puzali su ljudi, izmoždeni glađu i žeđu. Ostavljajući za sobom ruke i noge koje bi im kasnije, kao krpenim lutkama, prišivali uz torzo.

Ujutru, grad je pobeleo od mediteranskog sunca. Otrčao sam do parkinga da vidim bombu ispod auta. To je bio pozdrav sa kojim su me ispratili neki. Šta ćeš tamo ludače. Podmetnuće ti eksploziv, vratićeš se u mrtvačkom sanduku, govorili su mi oni koji su zajedno sa mnom u vreme ubijanja Bosne i Hercegovine uživali dnevnu dozu palanačkog  života – u se, na se i poda se, bila je religija njihovog života.  Auto je dremao na mestu na kom sam ga ostavio. Izašao sam na ulicu. Lepe žene okitile su bašte. Nehajno su zajahivale jednu nogu drugom. Muškarci  su ispijali kafe, pušili i debatovali. Gledao sam ih u oči. Da vidim u njihovim zenicama odsjaj moje kukavičke tajne. Strepeo da će za mnom uzviknuti: bedniče pazi kako gaziš, zaobiđi belege nevino poginulih. Saplitao sam se i dodirivao ramenima zidove kuća iz čijih porušenih prozora i vrata se čula detonacija i urlik artiljerije sa okolnih visova. Muzika smrti trajno snimljena u temeljima građevina.