Govoriti neizgovorivo

Izdvajamo

• Možemo se samo nadati da će se Salman Rushdie oporaviti od strašnog napada. I moramo insistirati na pravu da nastavimo da „govorimo neizgovorivo“ i dovodimo u pitanje granice koje postavljaju rasisti i verski bigoti. Sve manje od toga bila bi izdaja.

Povezani članci

• Umro veliki glumac Vanja Albahari
• Istoričari su psi tragači po krvi iz prošlosti…
• Član Predsjedništva Željko Komšić čestitao Štefici Galić: Priznanje za postignute novinarske rezultate i slobodu govora
• Sezone stagnacija
• Olimpijski muzej u Sarajevu evocira duh Olimpijade
• Darko Cvijetić: Mačići

Foto: news24.com

„Zadatak pesnika“, kaže jedan od likova u Satanskim stihovima Salmana Rushdiea, jeste da „daje imena stvarima koje se ne mogu imenovati, da otkriva laži, da pokreće rasprave, da oblikuje svet i ne dozvoljava mu da zaspi“. „Ako iz rana koje nanosi svojim stihovima poteku reke krvi“, dodaje narator, „to će mu biti hrana“.

Dok teško povređeni Rushdie leži u bolnici u Pensilvaniji, teško je oteti se zastrašujućem utisku da su to bile proročanske reči, jer bes izazvan njegovim romanom već je prolio reke krvi, a sada i krv samog autora.

U ovom slučaju šokirani smo ne samo zbog divljaštva samog čina, već i zato što se pred napad činilo da je Rushdie konačno trijumfovao nad zlom fatve. Smrtna presuda koju je objavio iranski ajatolah Homeini na Dan zaljubljenih 1989. godine prinudila je Rushdiea da gotovo celu deceniju provede skrivajući se. Fatva nikada nije povučena, ali činilo se da više ne predstavlja ozbiljnu pretnju, pa je Rushdie poslednje dve decenije vodio gotovo normalan život. Onda se dogodio napad u petak.

Motivi napada nisu sasvim jasni. Ipak, nemoguće je prevideti mračnu senku Homeinijeve smrtne presude u njegovoj pozadini.

Rushdiejev slučaj bio je prekretnica u britanskom političkom i kulturnom životu. Na površinu su isplivali problemi radikalnog islama i terorizma, pitanje granica slobode govora i granica tolerancije. Za mnoge je to bila prekretnica u načinu razmišljanja o ovim temama. Neprijateljstvo prema muslimanima od tada je u porastu. U isto vreme sve šire je prihvaćena predstava o moralnoj neprihvatljivosti vređanja drugih kultura ili religija u pluralističkim društvima.

Satanski stihovi, Rushdiejev četvrti roman, bio je istraživanje migrantskog iskustva isto koliko i priča o islamu, jednako žestok u osudama kako rasizma tako i religije. Ali teme kojima se Rushdie bavio ovde su manje važne od onoga za šta je njegov roman postao simbol. Osamdesete su decenija u kojoj je počeo proces raspadanja tradicionalnih političkih i moralnih granica, proces s kojim se i dan danas nosimo.

Rushdie je mapirao taj novi teren uspešno prenoseći osećaj izmeštenosti i dislociranosti koji je za njega bio izvor ushićenja. Dok se skrivao, zapisao je da su Satanski stihovi „ljubavna pesma posvećena našim polutanskim sopstvima“, delo koje „slavi hibridnost, mešanje, susretanje, transformacije koje proističu iz novih i neočekivanih spojeva ljudskih bića, kultura, ideja, politika, filmova, pesama“. Mnogi kritičari Satanskih stihova veruju da „mešanje s drugim kulturama neizbežno vodi do razvodnjavanja i propadanja sopstvene kulture. Ja ne mislim tako“.

Dok je Rushdie slavio rastakanje tradicionalnih granica, drugi su čeznuli za novim izvesnostima. Pre ovog slučaja, fundamentalistički islam nije bio rasprostranjen u muslimanskim zajednicama na zapadu, ali potom je brzo stekao uporište, nudeći izvesnost i čistotu za kojom su mnogi počinjali da čeznu.

Kampanja protiv Rushdiea bila je možda prvi veliki izliv besa izazvan prljanjem identitetskih simbola u trenutku kada su oni počeli da dobijaju novi značaj. Među Britancima muslimanskog porekla koji su odrastali 70-ih ili početkom 80-ih godina 20. veka mali je broj onih koji su pripadnost „muslimanskoj“ zajednici doživljavali kao svoj primarni identitet. Slučaj Rushdie otkrio je promenu u autopercepciji i početak nastajanja jednog osobeno muslimanskog identiteta.

Bitka koja se povela povodom Rushdievog romana snažno je delovala i na liberale, među kojima su mnogi i sami bili zbunjeni nestajanjem starih izvesnosti. Neki su čitav slučaj protumačili kao „sukob civilizacija“, posežući za jezikom identiteta da bi problematizovali prisustvo muslimana kao grupe koja se ne može prilagoditi zapadnim vrednostima, što je stav koji se proširio u poslednje tri decenije.

Neki drugi liberali zaključili su da slučaj Rushdie pokazuje da su potrebni dodatni mehanizmi kontrole javnog govora. U kontekstu današnjeg vremena vredi prisetiti se žestine reakcija koje su usledile posle fatve. Osim što je Rushdie bio prinuđen da se skriva, zabeleženo je nekoliko slučajeva podmetanja bombi u knjižare, čak i ubistava prevodilaca i izdavača.

Ipak, izdavačka kuća Penguin nije se dala pokolebati u rešenosti da objavi Satanske stihove. Direktor kuće Peter Mayer izjavio je da je u pitanju „mnogo više od sudbine jedne knjige“, jer od reakcije Penguina „zavisi budućnost slobode mišljenja, bez čega ne može biti izdavaštva kakvo poznajemo“.

Danas to zvuči kao stav iz nekih davno prošlih vremena. Veliki broj ljudi je uveren da je funkcionisanje pluralističkih društava moguće jedino ako njihovi pripadnici prihvate samocenzuru i postave granice „kritici najdubljih uverenja druge strane“, kako je to formulisao sociolog Tariq Modood.

Ja ne mislim tako. Upravo u pluralističkim društvima sloboda govora je posebno važna. U takvim društvima neizbežno je i ponekad neophodno povrediti osećanja druge strane. Neizbežno, zato što tamo gde ljudi duboko drže do suprotstavljenih uverenja sukobe nije moguće izbeći, pa je bolje otvoreno ih rešavati nego ih potiskivati u ime uzajamnog „poštovanja“.

To je i neophodno zato što svaki oblik društvenog progresa podrazumeva povređivanje nečijih najdubljih uverenja. „Tako se ne sme govoriti“, odgovaraju ljudi na pozicijama moći kada se ta moć dovede u pitanje. Pristajanjem na to da se određene stvari ne smeju govoriti zapravo prihvatamo da se određeni oblici moći ne smeju dovoditi u pitanje.

Ono što se opisuje kao „uvreda za zajednicu“ često je već predmet polemika koje se vode u toj zajednici. Otuda u raspravama o povredama ove vrste često učestvuju upravo umetnici iz manjinskih zajednica – ne samo Rushdie, već i Hanif Kureishi, Monica Ali, Gurpreet Kaur Bhatti, Sooreh Hera, MF Husain i mnogi drugi.

Rushdiejevi kritičari ne govore u ime muslimana ništa više nego što to čini sam Rushdie. Oni zastupaju različite struje mišljenja koje su unutar muslimanskih zajednica već postojale. Rushdie daje glas radikalnom, sekularnom raspoloženju koje je 80-ih godina bilo jasno vidljivo. Njegovi kritičari govore u ime nekih od najkonzervativnijih struja. Ograničavanjem prava na povredu najviše gube progresivni glasovi koje predstavnici konzervativnih struja žele da ućutkaju. Izazovi koje upućuju tradicionalnim normama prikazuju se i osporavaju kao „uvredljivi“.

Ljudska bića, primetio je Rushdie u eseju U dobroj veri iz 1990, „oblikuju svoju budućnost tako što raspravljaju, postavljaju pitanja i izgovaraju neizgovorivo; ne čine to klanjajući se bilo kojim bogovima ili ljudima“.

Možemo se samo nadati da će se Salman Rushdie oporaviti od strašnog napada. I moramo insistirati na pravu da nastavimo da „govorimo neizgovorivo“ i dovodimo u pitanje granice koje postavljaju rasisti i verski bigoti. Sve manje od toga bila bi izdaja.

The Guardian, 14.08.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 15.08.2022.