ENG
Fridrih Niče: Tako je govorio Zaratustra
Autor/ica
Povezani članci
Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«
– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.
2
Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«
3.
Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.
[…]
O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM
Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud čovek: »Općenje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema.« Jedan ide k bližnjem da bi našao sebe, drugi ide što bi se rado sam izgubio. Vaša rđava ljubav prema vama samima čini vam samoću tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vašu ljubav prema bližnjem; i čim vas je pet na okupu uvek neko šesti mora da umre. Ne volim ja ni vaše slave: ima vam tu odviše glumaca, a i gledaoci drže se često kao da su glumci. Ne učim vas bližnjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predosećaj za natčoveka. Učim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste sunđer ako hoćete da vas voli prepuno srce. Učim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, – prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao što u njemu može svet da se razvije, tako može i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz slučaja. Budućnost, i ono što je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voliš natčoveka kao uzrok sebe. Draga braćo, ne velim vam da volite bližnje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.
Tako je govorio Zaratustra.
[…]
O SLOBODNOJ SMRTI
Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! – To ja velim izlišnima. Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili kako se slave najlepše slave. Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika. I, iz poštovanja prema meni i prema nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa đa strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja! On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao! Ali još nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život. Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vaše duše.Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom. I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!
Tako je govorio Zaratustra.
[…]
O SVEŠTENICIMA
Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al’ i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –
Tako je govorio Zaratustra.
[…]
U ZEMLJI OBRAZOVANJA
Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –
Tako je govorio Zaratustra.
[…]
OZDRAVLJENIK
1.
Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – – ha! Pusti! Haha! – – Gad, gad, gad – – – teško meni!
2.
Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše.
[…]
O VIŠEM ČOVEKU
1.
Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki, čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od tržišta!
2.
Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi.
3.
Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogošta što mi uliva ljubav i nade. Što ste prezirali, o vi viši ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki poštovatelji. Što ste očajavali, to je umnogom pogledu za poštovanje. Jer vi ne htedoste učiti kako da se podajete, ne htedoste se učiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdržavanje i uzimanje u pamet i vrednoću i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. Što je god od roda ženskog, štogod vodi poreklo od roda služinačkog, i naročito ona mešavina – pűčina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom čovekova – o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i neće da stane: »kako se odražava čovek, najbolje, najduže najprijatnije?« I time – su oni danas gospodari. Te današnje gospodare prevladajte mi, o braćo moja, – te male ljude: oni su najveća opasnost za natčoveka! Savladajte mi, o vi viši ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k’o zrno peska sitne obziriće, sav taj komešaj mravinjački, to bedno samouživanje, tu »sreću najviše njih«! – A bolje je da očajavate nego da se pokorite. Zaista vam kažem, ja vas stoga volim što ne umete da živite danas, vi viši ljudi! Jer na taj način vi živite – ponajbolje!
4.
Da li imate hrabrosti, o braćo moja? Da li ste srčani? Ne hrabrosti pred svedocima, već pustinjačke i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne duše, mazge, slepci, pijani – nisu za mene srčani. Srca ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, – koji bakandžama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti.
5.
»Čovek je zao« – tako su govorili tešeći me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas još bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga čovekova. »čovek mora postati bolji i gori« – tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji. Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima.
6.
O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno, što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa čega sam ja patio.
7.
Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem: nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje. Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove!
8.
Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovači lažnog novca, i glumci: – dok ne postanu najzad lažni pred samima sobom, razroki, premazane crvotočine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izvešanim vrlinama, bleštavim lažnim delima. Budite u tome veoma pažljivi, vi viši ljudi! Ništa mi se naime ne čini danas dragocenije i ređe nego poštenje. Zar današnjica ne pripada pučini? A pučina ne zna šta je veliko šta malo, šta pravo, šta pošteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek laže.
9.
Imajte danas dosta nepoverenja, vi viši ljudi, vi srčani! vi srdačni i prostodušni! Pa držite u tajnosti razloge svoje! Jer današnjica pripada pučini. Ono u što je pučina nekad naučila da veruje bez razloga, ko bi još mogao to razlozima – oboriti? Na tržištu se ubeđuje rukama. Jer prema razlozima pučina je nepoverljiva. Ako tu slučajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: »kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani?« Čuvajte se i od naučnika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isušene oči, pred njima svaka ptica leži očerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lažu: ali nemoć za laganje ne znači još ni blizu što i ljubav za istinom! Čuvajte se! Nemanje groznice ne znači još ni bilizu što i saznanje! Ohlađenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da laže, ne zna šta je istina.
10.
Ako hoćete visoko da dospete, trebaju vam vaše rođene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tuđa leđa niti na tuđu glavu! Šta, ti si se popeo na ata? I jašeš brže-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigneš k cilju svome, kad skočiš sa ata svog: na rođenom visu svom, viši čoveče, – ti ćeš se spotaći?
11.
Vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Žena je trudna samo za svoje rođeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam koješta govore! Ko je to, vaš bližnji? Zar vi radite »za bližnjeg«, – valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga »za« vi stvaraoci baš vrlina vaša traži da ništa ne činite »za« i »zbog« i »stog«. Začepite uši svoje da ne čujete takve lažne male reči. To »za bližnjeg«, to je vrlina samo malih ljudi: među njima se čuje »jedan kao drugi« i »ruka ruku mije«. – oni nemaju ni prava ni snage za vašu samoživost! Usamoživosti vašoj, stvaraoci, leži smotrenost i proviđenje onih koji su trudni! Što niko još nije smotrio i provideo, plod: njega štiti i štedi i gaji svekolika ljubav vaša. Onde gde je svekolika ljubav vaša, kod deteta vašeg, tu je i svekolika vrlina vaša! Delo vaše, volja vaša je vaš »bližnji«: ne dajte da vas nagovore na lažne vrednosti!
12.
O vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je nečist. Pitajte žene: ne porađaju se one od zadovoljstva. Od bola kakoću kokoši i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogošta nečisto. To je zato što ste se morali porađati. Novo dete: o, koliko nove nečistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere dušu svoju!
13.
Ne budite vrli više nego što vam dopušta snaga vaša! I ne ištite ništa od sebe što nije verovatno da možete postići! Gazite u stope kojima je išla još vrlina otaca vaših! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaših? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u čemu su bili gresi otaca vaših, u tome ne treba vi da hoćete da budete sveci! Šta bi to bilo, kad bi onaj čiji su oci terali blud sa ženama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj tražio od sebe da ostane čedan? To bi bila ludost! Mnogo je već, zaista vam kažem, od takvoga, ako nema više od jedne ili dve ili tri žene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: »Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i svinje.
14.
Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami – promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je čovek promašen: tim bolje, samo napred!
15.
Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama – čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade.
16.
Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče: »Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi: inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka!
17.
Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi!
18.
Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji maše svima pticama, spreman na let smišljen, blaženo -lakomislen: – Zaratustra pretkazivač, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sâm ovenčao takvom krunom!
19.
Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: dubite i na glavi! Ima i u sreći tromih žvotinja sa glomaznim nogama odmalena. Čudno je gledati ih kako se muče, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sreće nego lud od nesreće, bolje je glamazno igrati nego ići bogalj. Naučite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, – i najgora stvar ima dobre noge za igranje: naučite dakle već jednom sami sebe, o vi viši ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se već jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja pučinskog! O, kako mi žalosni izgledaju danas ti pajaci pučine! A današnjica pripada pučini.
20.
Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih pećina svojih: hoće da igra kako sâm sebi zviždi, mora drhću i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj što daje krila magarcima, što muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve što je od danas, i za sve što je pučina, – – koji je dušman bodljikama i bockavim glavicama, i svima svelima listićima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po močvarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz pučine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oči svima zloslutnicima i sušićavima! O vi viši ljudi, vaše je najveće zlo: što svi vi niste naučili igrati kao što treba igrati – igrati preko sebe samih! Šta je stalo do toga što ste promašeni! Koliko ima još što se može domašiti! Naučite već jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaša, o vi dobri igrači, u vis sve više! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od ruža: vama, braćo moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi viši ljudi, naučite mi se – smejati!
( Fridrih Niče: Tako je govorio Zaratustra )
Autor/ica
