Etika zaštite okoline

Povezani članci

• Božica Jelušić: PRIPROSTOST
• Kada nema radosti
• Božica Jelušić: O STARCIMA I PRAVU NA LUDOST
• Muzej ratnog djetinjstva tužio ministra Kenana Alikadića za klevetu i objavio dokumente koji raskrinkavaju lažne tvrdnje o radu Muzeja
• Aleš Debeljak: Kriza i Slovenci
• O jelki i političkim idiotima

NACIONALNI PARK KAKADU na australijskoj sevemoj teritoriji sadrži divlje šume, baruštine i vodene tokove koji su osnova za bogatu raznolikost života; on sadrži vrste koje se ne nalaze ni najednom drugom mestu, uključujući neke kao što su ćubasti papagaj i kornjača sa svinjskim nosem, koje su ugrožene. Kakadu pruža estetska uživanja i prilike za istraživanja i rekreaciju. Mnogi misle kako je to mesto ogromne lepote i ekološkog značaja. Ono ima i duhovno značenje za Javonske aboridžine. Kakadu je takođe bogat u zlatu, platini, paladijumu i uranijumu, koji po mišljenju nekih treba da se iskopaju. Ako se to desi, onda će, tvrde ekolozi, biti smanjene estetske, rekreativne i istraživačke mogućnosti, lepota Kakadua će se umanjiti, vrste će nestati, ekološko bogatstvo će opasti, prirodnost mesta će biti upropašćena, a duhovne vrednosti Javonaca će biti uništene. Iskopavanje rude već traje u Kakadu oblasti, i postoji pritisak da se dozvoli nastavljanje sa njim. Da ti bi trebalo da se dozvoli dalje iskopavanje? Da li bi iskopavanje uopšte trebalo da se dozvoli? Kako tačno možemo da dođemo do odgovora na ova etička pitanja?

Empirijska ili činjenička evidencija svakako ima određenu ulogu. Naprimer, protivnici iskopavanja tvrde da će ono verovatno zagaditi reke, zatrovati divlji život, ugroziti vrste i razoriti
eko-sisteme. Suprostavijanje iskopavanju počiva na empirijskim tvrđenjima; to jest, tvrđenjima o onome što se, u stvari, dešava i što će se desiti. Mnoge pristalice iskopavanja osporavaju ova empirijska tvrđenja, a postoje neki koji misle daje, čak i ako su tvrđenja istinita, bolje nastaviti sa iskopavanjem. Utvrđivanje činjenica ne garantuje rešenje problema. Dokazi takvih činjenica jedino nešto znače, jedino imaju smisla na osnovu pozadine, a razlike u ovoj pozadini daju osnov za različite procene o tome šta treba činiti. Ovu pozadinu konstituišu stvari poput želja,sklonosti, ciljeva i principa, uključujući moralne principe. Neki ekolog bi mogao da poželi da utvrdi da li je iskopavanje pretnja za divlji život, zato što on ili ona želi zaštitu ovog života, ili još ozbiljnije, zato što on ili ona misli kako je moralno rđavo prouz- rokovati smrt ovog života. Pozadina za procenu ne mora da uklučuje moralne principe; neki ljudi bi mogli da budu amoralni.

Međutim, mnogi ljudi stvarno žele da se njihovi postupci i postupci drugih, uključujući korporacije i vlade, poklapaju sa moralnim principima. Za takve ljude rešenje Kakadu kontroverze zahteva pozivanje na principe koji nude moralno rukovođenje za naše postupanje prema divljoj prirodi i koji nas osposobljavaju da odgovorimo na pitanja, kao što su ova: Da li je važno, ako naši postupci izazovu uništenje nekih vrsta? Ima li značaja, ako naši postupci prouzrokuju smrt pojedinačnih životinja? Da li je važno, ako prouzrokujemo široku eroziju u Kakaduu? Da li bi imalo značaja, ako od Južne aligatorske reke napravimo vodeni tok lišen života? Da li je bolje da zaštitimo Kakadu ili da povećamo materijalno bogatstvo koje bi moglo da poboljša živote mnogih ljudi? Da lije uništenje vrsta prihvatljiva cena za povećanje mogućnosti zapošljavanja? Takvi skupovi principa, koji bi upravljali našim postupcima pre-
ma divljoj prirodi, konstituišu etiku okoline u najopštijem smislu. Postoji mnoštvo sukobljenih, delimično isprepletanih etika okoline.

Ljudi koji imaju moralnu svest o stvarima prirodne okoline, prihvataju etiku okoline koja se sastoji bar iz jednog, a obično i iz više principa. Razmotrimo gledišta ekologa, koji kažu da
uništenje vrsta kao rezultat ljudske aktivnosti predstavlja rđavu stvar, možda čak rđavu i bez obzira na uzrok. To bi mogao da bude osnovni princip za etiku prirodne oko Une. Ne predstavljajući ga eksplicitno kao takvo, neki ekolog bi mogao da bude opredeljen za shvatanje prema kome je uništenje vrsta rđavo po sebi sasvim nezavisno od posledica koje bi moglo da ima. Druga mogućnost je da taj princip nije po sebi suštinski, već da on počiva na pravilu koje nalaže staranje za ljudsku dobtrobit, a koje je povezano sa uverenjem da ljudi trpe štetu zbog uništavanja vrsta. Činjenje nekog etičkog angažmana eksplicitnim jeste prvi korak u njegovom podvrgavanju kritičkoj proceni ili opravdanju. Opravdanje je neophodno ako treba da presudimo između različitih etika okoline sa kojima se susrećemo. Nije dovoljno da se jedna ekološka politika poklapa sa principima ove ili one etike okoline, ona treba da se poklapa sa principima ispravne ili najbolje opravdane etike. Imamo dva pitanja: Kako bi mogla da se ostvari etika okoline? Kako bi se mogla opravdati pretpostavljena etika okoline?

1. Etika usmerena na ljude
Neki misle da ekološka politika treba da se procenjuje samo na osnovu svog uticaja na ljude. Ovo podrazumeva etiku okoline usmerenu na ljude. Iako klasični utilitaristi uključuju patnje životinja u svoje etičke proračune, varijanta utilitarizna koja nam nalaže da uvećavamo višak ljudske sreće nad ljudskom nesrećom, jeste primer etike usmerene na ljude. Ozbiljno prihvatanje ove etike obavezuje nas da izračunavamo različite posledice problema Kakadu po ljudsku sreću i nesreću. Mogli bismo da otkrijemo kako će iskopavanje rude smanjiti ekološko bogatstvo močvara i da će, ako se to dogodi, neki ljudi biti nesrećni! Na primer, neke bi moglo da potrese loše stanje pojedinih životinja, neki bi mogli da budu rastuženi nestajanjem vrsta, nekima bi, uključujući i pripadnike budućih naraštaja, mogla da nedostaje prilika za posebna rekreativna ili estetska uživanja, neki bi, naprotiv, mogli da budu pogođeni promenom klime, promenama vodotokova i tako dalje, neke bi moglo da psihološki povredi nasilno oduzimanje oblasti za koju su bili duhovno vezani. Ovi negativni efekti trebalo bi da se oduzmu od bilo kojeg povećavanja sreće, koje bi usledilo iz iskopavanja rude u Kakaduu. Na-ljude-usmerena etika mogla bi da dovede do suštinske saglasnosti sa ekolozima u pogledu politike. Ona bi zavisila od uticaja koji promena prirodne nokoline ima na ljudska bića. Ali odluka bi se donela samo na osnovu razmatranja ljudskog interesa. Dobar način da se ovo izrazi jeste da se kaže kako ova etika jedino ljude shvata kao moralno značajne. Nešto je moralno značajno, ako ulazi u etičku procenu na osnovu sopstvenog prava, nezavisno od svoje korisnosti kao sredstva za druge ciljeve. Razmotrimo kornjače sa svinjskim nosem. Prema etici usmerenoj na ljude, koja je upravo opisana, niti vrsta kao celina, niti njeni pojedinačni članovi nisu moramo značajni; samo je sreća i nesreća ljudi moralno značajna i ona bi mogla da bude pogođena onim što se dešava kornjačama.

2. Etika usmerena na životinje
Postoji shvatanje etike koje ne računa samo ljude kao moralno značajne već isto tako i životinje. Ono u svoj obim uključuje sve životinje. Mnoge stvari koje činimo u prirodnoj okolini loše deluju na ne-ljudska bića i to, nagoveštava se, mora da se uzme u obzir. Na primer, ako smatramo da će zagađenje cijanidom Južne aligatorske reke izazvati stradanje ne-ljudskih bića, onda je to moralni minus koji se mora uzeti u obzir, nezavisno od toga kako se stvari razvijaju po ljude. Primer nije nestvaran: razmotrimo efekat koji na ne-ljudska bića ima sečenje šuma, potapanje rečnih dolina, stvaranje kamenoloma u planinama, izgradnja naftovoda i tako dalje. Etika usmerena na životinje nalaže moralno uvažavanje pojedinačnih životinja, a ne samo vrsta: ono što se događa vrsti je samo od indirektnog značaja, u meri u kojoj pogađa pojedinačne životinje.
Iako etika usmerena na životinje računa sve životinje kao moralno značajne, ona ih, nužno, ne vrednuje podjednako. Koristan način da ovo izrazimo jeste da kažemo kako će etika usmerena na životinje pripisati različiti moralni značaj životinjama različitih vrsta. Jedan oblik koji bi ovo razlikovanje moglo da dobije uključuje proizvoljno, a mnogi bi rekli i neopravdano, odbacivanje interesa ne-ljudi samo zato što su to interesi ne-ljudi.

Kako će ovo da utiče na sudove o politici, zavisiće od stepena odbacivanja. Ono bi moglo da bude takvo da ljudske interese uvek stavlja iznad ne-ljudskih interesa, bez obzira na intezitet ili snagu interesa i bez obzira na broj o kome se radi. Ono bi moglo biti takvo, da dozvoli da jači ili brojniji interesi ne-!judi prevladaju nad slabijim i maloborojnijim interesima ljudi. Izbegavanje proizvoljnosti izgleda da zahteva da se prema jednakim interesima jednako postupa. To bi ostavilo prostor za razlikovanje koje bi moglo da se napravi na osnovu interesa koje nemaju sve životinje. Na primer, ljudi imaju sposobnost za razvoj teorijskog saznanja ili za racionalne autonomne aktivnosti, koje svakako nisu i sposobnosti kengura. Ove sposobnosti bi mogle da se podupru određenim interesima, koje kenguri ne mogu da imaju, jer nemaju ni pomenute sposobnosti. Takvi dodatni interesi bi mogli da odluku preokrenu u korist ljudi, a protiv kengura. Ovo je posebno verovatno, iako nije ograničeno samo na njih, u slučajevima u kojima se njihovi opšti interesi jednako tretiraju ili jednako štite: pozivanje na dodatni, jedinstveni interes deluje razorno. Zamislimo da neki važan medicinski prodor zavisi od zatvaranja bilo ljudi, bilo kengura. Držanje kengura zatvorenim u okviru jednog velikog prostora, u nameri da se oni ispituju, može da bude moralno poželjnije, pod uslovom da se ne ugrožavaju njihovi interesi; ako se prema njima ne postupa surovo, ako se hrane, ako su u stanju da se ponašaju u skladu sa svojom prirodom. Zatvaranje ljudi na isti način nije moralno prihvatljivo, jer postoji dodatni, ljudski interes. Ovaj način razlikovanja jednake interese tretira jednako, bez obzira na vrstu, a dozvoljava da pojedinačni interesi stvore prostor za stepenovanje moralnog značaja.

3. Etika usmerena na život
Klasa živih bića u sebe uključuje više od ljudi i životinja; ona uključuje biljke, alge, jednoćelijske organizme, možda viruse, a ponekad se sugeriše i eko-sisteme, pa čak i biosferu po sebi. Složenost etike usmerene na život zavisiće od toga kako odgovoriti na pitanje »staje život?« Ma kakav daje odgovor na ovo pitanje, on će sadržavati ideju samo-regu!ativnog sistema, koji stremi, iako ne nužno, ka određenim ciljevima. Staviše, to je ta odlika za koju se obično pretpostavlja da pruža moralni značaj živim stvorenjima. Etika usmerena na život sva živa bića računa kao moralno važna, iako ne podjednako. Stoga bi moglo biti bolje da se spase kornjača svinjskog nosa nego zimzeleni grm, iako su i jedno i drugo moralno značajni. Prvo bi, međutim, moglo da bude moralno značajnije, jer je to složenije živo biće. Ovde složenost deluje kao pojačanje: što je neko živo biće složenije, to je moralno značajnije. Ako uzmemo u obzir raznolikost prirode, moglo bi da bude moralno poželjnije da spasemo neku biljku pre nego kornjaču svinjskog nosa, jer jedino ta biljka može da ispuni svoju posebnu ekološku funkciju, dok se kornjača svinjskog nosa nalazi u funkciji koju mogu da ispune slične kornjače, različite vrste. Ovde je razlikovanje zasnovano na moralnoj proceni posledica nestajanja jedne biljke i nestajanja kornjače svinjskog nosa, a ne na unutrašnjim karakteristikama živih bića po sebi.
Etika usmerena na život zahteva da prilikom odlučivanja kako da delujemo, treba da u obzir uzmemo uticaj naših postupaka na svako živo biće koje ovi postupci pogađaju. Na primer,
ako se u Kakaduu nastavi sa iskopavanjima, to će uključiti sečenje drveća i uništavanje drugih biljaka. To će uzrokovati smrt nekih životinja i pogoršaće, ako ne i uništiti, eko-sisteme močvare. Ove i druge činjenice govore protiv iskopavanja i zajedno se moraju odmeriti prema dobrim stvarima koje će da proizvede nastavak iskopavanja. Pošto izgleda da dobre stvari uključuju samo materijalne koristi za neke ljude, onda bi bilo teško napraviti takvu konačnu procenu koja bi odobravala iskopavanje rude. Ovo ne znači da nikad nije moralno dozvoljivo da se obara drveće, poravnavaju dune, ubijaju životinje, menjaju eko-si-stemi i tako dalje. Da lije to dozvoljivo zavisi od posledica i od razlika u moralnom značenju, u okviru klase onoga što je moralno važno. Etika usmerena na život, uzgredno, mogla bi da dobije radikalnu formu: mogla bi da tvrdi kako ne samo što živa bića imaju moralno značenje, već da ona, takođe, imaju podjednako moralno značenje (videti Naes, 1979). Ovaj biotički egalitarizam, kada bi mogao da se opravda, mogao bi da stvarno oteža moralnu odbranu ljudskog mešanja u prirodno okruženje. On bi dozvoljavao samo kvantitativne sudove; na primer, da dva živa bića vrede više nego jedno. Najprihvatljivija etika usmerena na život dopuštala bi različiti moralni značaj u okviru klase živih bića, iako ljudi možda ne bi bili smatrani najznačajnijim. Očuvanje biosfere i velikih ekosistema moglo bi biti shvaćeno kao značajnije od očuvanja velikog broja ljudi.

4. Prava za stene?
Svaka do sada razmatrana etika procenjuje postupke preko razmatranja njihovih posledica po jedinke. Ono što razlikuje ove etike, jeste vrsta jedinki u njihovom vidokrugu. Staviše, one kasnije uključuju u sebe sve jedinke koje su uključivale ranije etike sa spiska. Moglo bi se dokazivati kako smo neizbežno upućeni na etiku usmerenu na život; da to nije ne-proizvoljan način da se zaustavi kretanje od etike u najužem do etike u najširem smislu. Zašto da ne napravimo još jedan korak u dokazivanju i ne-žive stvari, takođe, uračunamo u moralno značajne? Ovde ne pokušavamo da pripišemo mentalni život ili pogled na svet ne-živim bićima; to bi značilo ući u sasvim različitu raspravu. Tvrđenje jeste da ne-žive stvari koje kao i mnoga živa bića nemaju svest i kojima čak nedostaje i rudimentarna biološka organizacija, takođe imaju moralni značaj. Nazovimo ovo »etikom svega«.
Uzmimo, na primer, stene. Iskopavanje će uključiti i propadanje stena, poremećaj geološke strukture, kvarenje fosila i slično. Postoji li bilo šta rđavo u činjenju tih stvari? Ovde se na trenutak moramo potruditi da zaboravimo posledičnu štetu koja bi mogla da se nanese biljkama, životinjama i ekosistemima; moramo da se upitamo da li bi ove stvari bile rđave, razmotrene same po sebi. Drugi bi primer mogao da osvetli stvar. Zamislimo plan testiranja neke rakete preko njenog ispaljivanja na neko udaljeno nebesko telo, koje će tim činom biti uništeno. Da li bi ovo, uzeto po sebi, bilo rđavo? Na osnovu etike koja pripisuje »prava«, da tako kažemo, kamenju to bi bilo rđavo. Kad se sve uzme u obzir, moglo bi i da ne bude tako, ali u slučaju ove etike to bi moralo da se osudi. Isto kao i etika usmerena na život i ova etika može da se ostvari na više načina. Ona, takođe, može da dopušta više stupnjeva moralnog značaja i da pripiše relativno minimalni moralni značaj ne-živim stvarima. Ona takođe može da odrazi biološki egalitarizam i da poriče postojanje stupnjeva moralnog značenja, ili može da se nađe negde između.

5. Ekološki holizam
Ranije smo rekli da bilo koja etika koja bi mogla da nas rukovodi u našem postupanju prema prirodnoj okolini jeste, u najopštijem smislu, etika prirodnog okruženja. Pojam »etika okoline« ponekad ima užu upotrebu. On se ponekad upotrebljava da označi etiku koja kao moralno značajne računa i one jedinke koje nisu ljudska bića i koja pruža solidan osnov za moralne zahteve ekologa. Etika usmerena na život jeste ekološka etika u tom smislu, neka etika usmerena na životinje je to u manjoj meri. Međutim, neki ovaj pojam rezervišu za jednu specifičnu etiku, za ekološki holizam, verovatno zato što misle kako jedino takva etika pruža moralno zadovoljavajuću zaštitu za prirodno okruženje (videti Callicott, 1979). Ekološki holizam dve vrste stvari smatra moralno značajnim; biosferu kao celinu i velike eko-sisteme koji je konstituišu. Pojedinačne životinje, uključujući i ljude, isto kao i biljke, stene, molekuli itd., koji konstituišu ove velike sisteme, nisu moralno značajni; oni imaju značaj samo ukoliko doprinose održanju značajne celine kojoj pripadaju. Zašto bi trebalo da se brinemo zbog prouzrokovanja nestanka neke vrste? Trebalo bi da se brinemo ne zbog onoga što to znači za njene individualne članove ili čak i za vrstu kao celinu, već za to što ovo uništavanje ide protiv cilja održavanja biosfere ili eko-sistema. To je spoma tačka na osnovu koje ekološki holizam treba da se shvati kao strukturalno različit od drugih etika. One su usmerene na jedinke, a o »holizmu« se može misliti kako ima drukčije usmerenje. Međutim, moguće je shvatiti biosferu i ekosisteme kao jedinke, iako izuzetno složene. Ako je to tako, onda holizam pripada shvatanju prema kome one jedinke koje smo do sada smatrali kao moralno značajne, u stvari to nisu. Zapazimo da iako se principi ekološkog holizma razlikuju od principa drugih etika, ovo ne uključuje da se on od svih njih razlikuje po svojim praktičnim implikacijama. I etika usmerena na život i etika svega treba da verovatno prihvate slične ekološke politike, kao rezultat prirode mehanizama koji održavaju ekosisteme i biosferu. Takođe, moguće je kombinovati ekološki holizam sa bilo kojom drugom opisanom etikom. Ako se on, na primer, kombinuje sa etikom usmerenom na životinje, bićemo u obavezi da uzmemo u obzir i interese životinja i održanje biosfere. Tamo gde su oni u sukobu, na primer, u nekom neobičnom slučaju gde održavanje životinja zahteva pojednostavljivanje ekosistema, razmatraće se neka vrsta razmene ili će se tražiti odmeravanje ovih interesa.

II Opravdanje etike okoline
Nije toliko teško proceniti staje obavezujuće u tvrđenju da su ljudi moralno značajni. Najočiglednije, oni su značajni zato što imaju interese koji mogu da se unazade ili unaprede. Ovi su interesi zasnovani na sposobnostima koje ljudi imaju; na primer, sposobnost da iskusimo bol i uživanje, sposobnost za racionalni izbor, sposobnost za slobodno postupanje. Nešto manje očigledno, jeste da su oni značajni zbog osobina ili karakteristika koje poseduju, a koje nisu uzrok interesa nego su stvari vredne zbog sebe samih. Na primer, može se dokazivati kako sve što poseduje svojstvo jednog živog bića, jeste u toj meri i intrinsično vredno, što znači da postoji moralni razlog da se ono sačuva zbog sebe samog nezavisno od bilo koje upotrebe koju ono ima.
Ono što je obavezujuće u etici usmerenoj na ljude gura nas u pravcu etike usmerene na životinje, a moguće i dalje. Konsistencija sa izbegavanjem proizvoljnih moralnih odluka podstiče na zaokret od etike usmerene na ljude ka etici usmerenoj na životinje. Takođe, prilikom razmišljanja o ne-ljudimami možemo da zapazimo nove razloge za moralni značaj; na primer, ne-ljudi bi mogli da poseduju estetska svojstva kao što je lepota, za koja se može misliti da ih čine moralno značajnim. Ovo, takođe, jeste slučaj u kome su oni moralno značajni ne zato što imaju interese, već zato što poseduju neku osobinu koja ima unutrašnju vrednost.
Da li razlozi koje navodimo u prilog etike usmerene na životinje takođe dokazuju i etike usmerene na život? Ako se za biljke (i ekosisteme ili biosferu) može reči da imaju interese,
kao što je, na primer, interes za produžetak postojanja, onda možda i dokazuju. Pojam /nrereso se često objašnjava preko pojma stvari koje imaju sopstveno dobro, koje se može ugroziti
ili unarediti. Neki tvrde kako biljke imaju sopstveno dobro; na primer, da se dobro drveta unapređuje dovoljnom ishranom za njegovo napredovanje, a da se osujećuje kada se ono lišava
hranljivih sastojaka. Dobro biljke je određeno vrstom stvari koju ono predstavlja, tipom biološke organizacije za koju daje primer, onim što za nju znači biti uspešan član sopstvene vrste. Biljke poseduju dobro u tom smislu, ali ovo očigledno nije dovoljno za utemeljenje zahteva prema kome one imaju interese u nekom moralno relevantnom smislu. Biljke nemaju stanovište na osnovu koga stiču iskustvo o svetu. Za biljku nema značaja to što ona vene i propada kad nema vode; to bi imalo značaj za kengura. Iako biljke imaju prirodne ciljeve, one nemaju stav prema njima i napredovanje prema tim ciljevima nije nešto o čemu bi one mogle da imaju iskustvo. Slično može da se kaže i za biosferu i ekosisteme. To je ta razlika za koju neki misle da zaustavlja kretanje, pružajući jedno ne-proizvoljno merilo za odvajanje etike usmerene na životinje od etike usmerene na život.
Čak i ako se porekne kako biljke imaju interese, odatle ne sledi da one nisu moralno značajne. Podsetimo se da postoje nagovešteni razlozi koji nemaju veze sa interesima, a na osnovu kojih su i ljudska i ne-ljudska bića moralno značajna. Oni se odnose na osobinu daje nešto složeno živo biće i na osobinu daje ono lepo. Biljke mogu da poseduju ove osobine, a ako su životinje moralno značajne na osnovu njihovog posedovanja, onda su to takođe i biljke. Ključ kojim se brani etika usmerena na život, jeste u tvrđenju da su osobine na koje se pozivamo po sebi vredne.

Da li postoji nešto što bi moglo da se kaže u odbranu etike usmerene na život, a što nas gura u pravcu etike svega? Osobina daje nešto složeno živo biće ne može se pronaći kod stena itd., ali srodna osobina, naime da je nešto složen sistem, može se utvrditi kod skupova ne-živih stvari koje se nalaze u međusobnim odnosima. Ako je organizaciona složenost per se ono što nešto čini moralno vrednim, onda će neke ne-žive stvari biti moralno vredne; na primer, tela koja sačinjavaju solami sistem, geološki oblici na steni i snežnoj pahuljici. Relevantnost ove sugestije za slučaj Kakadu zavisi, između ostalih stvari, od toga da li se eko-sistemi računaju kao živa bića. Ako se ne računaju, onda postoje ne-živa bića koja ispoljavaju složenost i koja su, s obzirom na sugestiju, moralno značajna. Činjenica da su ona moralno značajna pružila bi etički razlog za suprotstavljanje iskopavanju rude. Ili bismo, opet, mogli da procenimo da je razlog zbog koga mislimo da su živa bića moralno značajna, u tome što ispoljavaju lepotu. U nekim slučajevima, lepota može da se manifestuje u opštijim, spoljašnjim osobinama, kao što je to slučaj kod tigrova, kitova, orhideja i zimzelenih biljaka. Uz to, lepota može da se manifestuje u specifičnim detaljima biološkog funkcionisanja stvari. Neke ne-žive stvari, kao što su obluci, dine, beživotni mesec i ledeni bregovi, mogu da budu lepe, tako da, ako je ispoljavanje lepote osnova za pripisivanje moralnog značaja živim bićima, onda su i bar neka ne-živa bića moralno značajna. Tvrđenje daje ispoljavanje lepote osnova za moralni značaj je sporno; međutim, njega neki snažno podržavaju, na primer Rolston, 1988. Oni koji se tome protive obično tvrde kako je uvažavanje lepote, a ne lepota sama, ono što je moralno značajno.
Tako je jedan način na koji se izvodi prelaz od jedne etike ka drugoj u tome da se pronađe determinanta moralne vrednosti u toj etici, pa da se pokaže kako stroga primena ove etike vodi ka drugoj vrsti etike. Drugi način jeste da se pokaže kako postoje nove, moralno relevantne odlike, koje je restriktivnija etika neopravdano zanemarila. Takva odlika mogla bi da bude svojstvo nečega da j e prirodni obj ekat; to jest, neki obj ekat koj i nij e proizvod ljudske tehnologije i kulture. Stene su prirodni objekti, pa bi prema ovom shvatanju bilo pogrešno, ako ne možda i rđavo, da se one unište. Postoje i druge moguće osobine: osobina ispoljavanja različitosti delova, osobina funkcionalne integracije delova, osobina ispoljavanja harmonije i osobina na osnovu koje je nešto samo-regulativni sistem. Ova poslednja grupa osobina, ako se ocene kao determinante moralne vrednosti, guraju nas u pravcu ekološkog holizma ili u pravcu složene etike. To je zato što su to osobine koje suštinski ispoljavaju ekosistemi i biosfera. Ako prihvatimo da su one determinante moralnog značenja, onda smo dobili dodatni razlog uz one razloge koje bismo mogli da izvedemo iz drugih etika, a koji se suprostavljaju politici rušenja ekosistema.

Kako da odlučimo da li moguće determinante moralnog značenja to stvarno i jesu? Razmotrimo prirodnost i ispoljavanje raznovrsnosti delova. Zamislimo da neki rudnik zahteva uništenje grupe drveća najednom stenovitom brežuljku, a i samog brdašca. Ekolozi ukazuju kako je ovo nenadoknadiv gubitak vrednosti. Rudarska kompanija obećava da će od sintetičke materije rekonstruisati brdašce, a drveće zameniti plastičnim modelima. Ovo parče veštačkog okruženja neće moći da se razlikuje, osim preko laboratorijske analize, od onoga stoje tamo prvobitno bilo. Utisak će biti isti, životinje neće biti zbog toga ugrožene, ekosistem neće biti uništen. Ni etika usmerena na ljude, ni etika usmerena na životinje neće ostaviti prostor za ekologističko uzvraćanje. Etika usmerena na život to čini u stepenu u kome je dozvoljeno negodovati zbog uništavanja živog drveća. Međutim, neki ne misle daje to jedini moralni promašaj u predlogu rudarske kompanije. Zar on nije takođe moralno sumnjiv, jer prirodno zamenjuje veštačkim? Zamislimo slučaj u kome je samo premešten brežuljak, na kome nema života, a umesto njega postavljeno je sintetičko stenje. Ni etika usmerena na život ne ostavlja mesta za pritužbe na ovo. Neki ljudi misle da čak i u modifikovanom slučaju, rudarska kompanija čini nešto što zaslužuje moralni minus. Ako se ostane pri ovoj misli, ona pruža osnovu za jednu varijantu etike svega koja u svoj obim uključuje sve prirodne stvari (videti Elliot u Van De Veer i Pierce, 1986, 142-50). Teško je biti potpuno siguran u pogledu izvora uverenja, ako ga imamo, da je prirodnost determinanta moralnog značenja. Moguće je da mislimo kako ima nešto sumnjivo u pogledu veštačkog brdašca, jer ne možemo da se odbranimo od pomisli da će se razlika otkriti, ili od uverenja da će to ugroziti interese životinja, ili da će to voditi uništenju ekosistema. Ako su ovo izvori našeg uverenja, onda nemamo osnova za shvatanje da je prirodnost determinanta moralnog značenja. Postoji i druga mogućnost na koju treba da budemo spremni. Prirodnost može da bude uslovljena determinanta; to jest, ona može da zahteva prisustvo neke druge osobine, na primer, sioženosti. Tako, nisu samo prirodne stvari one koje su moralno značajne, već su to stvari koje su istovremeno prirodne i složene.

Razmotrimo osobinu posedovanja različitosti delova. Da li je ona determinanta moralne značajnosti? Ovde bi mogli da uporedimo jednu oblast koja je pokrivena tropskim šumama sa
oblašću koja je od njih očišćena i koja se obrađuje. Staje vrednije po sebi? Ponovo moramo da se distanciramo od određenih misli; na primer, od misli daje krčenje šuma suprotno ljudskim dugoročnim interesima, misli da će životinje stradati za vreme krčenja ili od misli da će urođenici biti preseljeni. Pošto su to učinili, mnogi će kazati kako je tropska šuma vrednija. Zamislimo onda, dakle, da samo jedna od tih oblasti može da se spase od obimnog uništavanja. Mnogi bi kazali da, razmatrane same po sebi, tropske šume treba da se spasu. Sta više, jedan razlog koji će navesti jeste da tropska šuma ispoljava više raznovrsnosti; ona je izgrađena na složeniji, bogatiji način. Postoje drugi razlozi koji bi se takođe mogli navesti; da postoje estetske osobine koje tropske šume poseduju, a obrađene površine ne poseduju. Naša spremnost da pripišemo estetske osobine, kao stoje lepota, tropskoj šumi, može u mnogome da zavisi od toga da li je mi shvatamo kao ekološki sistem: shvatanje kako delovi zajednički rade na održavanju celine moglo bi da nam pomogne daje shvatimo kao nešto što je lepo. Uračunavanje ovih vrsta razloga među razloge za izbegavanje ekološkog pustošenja, pruža nam osnov za etiku prirodne okoline koja prevazilazi i etiku usmerenu na ljude i etiku usmrenu na životinje, a moguće i etiku usmerenu na život.
Čak i ako prihvatimo, na primer, da su ekosistemi Kakadua moralno značajni, kako da ovo izmerimo prema ljudskim (ili drugim) interesima? Prvi korak je da se upitamo da li postoje alternativni načini za zadovoljavanje ljudskih interesa. Često postoje. Staviše, modifikacija ekosistema je često suprotna dugoročnim ljudskim interesima. Ponekad će se pojaviti slučajevi istinskog konflikta, u kome različita moralna razmatranja vuku u različitim pravcima. Ovde moramo da pažljivo nabrojimo relevantna moralna razmatranja, da sebe upitamo koliko su ona važna i na osnovu toga formiramo svoj sud. Ne postoji odlučujući račun koji nam pomaže u ovim sudovima. Nije ispravno reći da ljudi uvek treba da dođu na prvo mesto, niti je ispravno reći daje očuvanje nekog ekosistema uvek važnije od zaštite nekog skupa ljudskih interesa. Ipak, postojaće slučajevi, kao što je Kakadu, gde je moralno prikladna politika dovoljno jasna.

Robert Eliot

Filozofski tekstovi