ENG
EDMUND HUSERL (Ideja fenomenologije i Kriza evropskih nauka)
Autor/ica
Povezani članci
IDEJA FENOMENOLOGIJE
Ako je dakle, kako iz ovog razmatranja postaje nesumnjivo, kritika saznanja neka nauka koja neprestano želi samo, i za sve vrste saznanja i forme saznanja, da rasvetljava, onda se ona ne može “koristiti nijednom prirodnom naukom”; ona ne treba da se nadovezuje na rezultate te nauke, na njena ustanovljena bića, jer ustanovljenja ostaju za nju sporna. Sve nauke su za nju samo “pojave nauka”. (…) Radi izbegavanja tog pomeranja i radi stalnog prisećanja smisla ispitivanja te mogućnosti, potrebno je, dakle, “fenomenološko redukovanje”. Ono pokazuje: sve što je transcedentno to ima indeks nuliteta, tj.njegova egzistencija, njegovo važenje, ne može se postaviti kao takvo, već u najboljem slučaju kao “pojava važenja”. Ja mogu raspolagati svim naukama samo kao pojavama, a ne kao sistemima važećih istina koje bih imao da upotrebljavam kao polazište u obliku premise, čak i u obliku hipoteza, kao čitava psihologija ili prirodna nauka, na primer. Međutim, istinski “smisao principa” je stalno iziskivanje da se ostane pri stvarima koje se ovde javljaju, a ne da se mešaju sa sasvim drugim problemima (…)
Ako izuzmemo metafizičke smerove kritike saznanja, ako se držimo samo čisto njenog zadatka, da objasni “suštinu i predmetnost saznanja”, onda je ona “fenomenologija saznanja i predmetnosti saznanja” i obrazuje prvi i osnovni deo fenomenologije uopšte. Fenomenologija: to označava jednu nauku, jednu vezu naučnih disciplina; ali fenomenologija istovremeno i pre svega označava metod i misaoni stav: specifični “filozofski misaoni stav”, specifični “filozofski metod”. (…) ” Na putu fenomenološke redukcije, svakom psihičkom doživljaju odgovara neki čisti fenomen, koji svoju imanentnu suštinu (uzeto pojadinačno) izlaže kao asolutnu delaznost”. Isključeno je, tj. suspendovano svako postavljanje neke ne imanentne stvarnosti, koja nije sadržana u fenomenu, mada je u njemu zamišljena, i istovremeno neke “ne date stvarnosti”.
KRIZA EVROPSKIH NAUKA
Kriza naših nauka kao takvih – može li se o tome ozbiljno govoriti? Nije li, kad je posredi takva priča, koja se danas svuda čuje, reč o preterivanju? Kriza jedne nauke ne znači ništa manje nego da je postala sporna njena stvarna naučnost; celokupan način na koji je ona odredila svoj zadatak i za koji je izgradila metodiku. To možda važi za filozofiju, kojoj danas preti da podlegne skepsi, iracionalizmu, misticizmu. Isto tako može važiti za psihologiju, u onoj meri u kojoj ona još ima filozofske pretenzije ne želeći da bude samo jedna među pozitivnim naukama. Ali, kako ozbiljno možemo govoriti upravo o krizi nauke uopšte, dakle i krizi pozitivnih nauka: među njima, o krizi čiste matematike, egzaktnih prirodnih nauka, kojima ipak ne prestajemo da se divimo kao uzorima stroge i u najvećoj meri uspešne naučnosti? Neosporno je da su se one, s obzirom na celokupni stil svoje sistematske teoretike i metodike, pokazale kao promenjljive. Tek nedavno su izbegle dogmatizovanje koje im je pretilo pod nazivom “klaična fizika”, i to kao tobožnje dovršenje njihovog, već vekovima, osvedočenog stila. Ali, zar pobedonosna borba protiv ideala klasične fizike, i isto tako spor oko istinskog, smislu primerenog oblika izgradnje čiste matematike koje i danas traje, znači da prethodne fizika i matematika još nisu bile naučne, ili da one, premda opterećene izvesnim nejasnoćama ili zatamnjenjima, nisu ipak na svom radnom polju postigle evidentne uvide? (…)
Puke činjeničke nauke stvaraju puke činjeničke ljude. Preokret javnog vrednovanja bio je neizbežan naročito posle rata, i on se, kao što znamo, kod mlade generacije, malo-pomalo pretvorio u neprijateljsko raspoloženje. Ova nauka nam u našoj životnoj ugroženosti- tako čujemo- nema šta da kaže. Ona principijalno isključuje upravo ona pitanja koja su od gorućeg značaja za čoveka, izručenog najsudbonosnijim prevratima u našim zlosrećnim vremenima: pitanja o smislu ili besmislenosti čitave ove ljudske egzistencije. Ne zahtevaju li ona u svojoj opštosti i nužnosti da svi ljudi to opšte takođe promišljaju i da na osnovu racionalnog uvida odgovaraju na njih? Ona se, konačno, tiču čoveka kao onog ko se slobodno odlučuje u svom ponašanju prema ljudskom i vanljudskom okolnom svetu, kao slobodnog u svojim mogućnostima da oblikuje sebe i svoj okolni svet. Šta nauka može da kaže o umnosti i neumnosti, a šta o nama, ljudima, kao subjektima ove slobode? Puka nauka o fizičkom telu ne može reći ništa, pošto ona apstrahuje od svega subjektivnog. S druge strane, što se duhovnih nauka tiče, koje u svim posebnim i opštim disciplinama ipak posmatraju čoveka u njegovoj duhovnoj egzistenciji, dakle u horizontu njegove istoričnosti, njegova stroga naučnost, kaže se, zahteva da istraživač brižljivo isključuje sva vrednosna stanovišta, sva pitanja o umnosti i neumnosti tematskog humaniteta i njihovih kulturnih tvorevina. Naučna, objektivna istina sastoji se isključivo u tome da utvrdi đšta svet, kako fizički tako i duhovni, stvarno jeste. Mogu li, međutim, svet i ljudka egzistencija u njemu usitinu imati smisla ako za nauke važi istinito samo ono što se na ovaj način objektivno može utvrditi, ako istorija nema ničemu drugom da poučava nego da se svi oblici duhovnog sveta, sve životne okolnosti u kojima su ljudi ikad nalazili oslonac, ideali, norme, formiraju i ponovo raspadaju kao nestalni talasi, da je oduvek tako bilo i da će tako biti, da se um iznova mora pretvarati u besmisao, dobročinstvo u muku? Možemo li se pomiriti s tim, možemo li živeti u onom svetu čije istorijsko događanje nije ništra drugo do neprekidan splet iluzornih poleta i gorkih razočaranja?
Autor/ica
){kind=link}