Dzon Lok: tvorac empirizma

Povezani članci

• KAKO JE POČEO RAT U MOM POTOKU
• BOGAČKA RAP-SODIJA
• “Druga strana nade” Akija Kaurismäkija otvara 23. Sarajevo Film Festival
• BINA MIRA 2013
• Marco Aurelio Rivelli – Autor knjige ”Nadbiskup genocida” o Alojziju Stepincu
• Sedamdeset godina teatarske baklje progresa

Dzon Lok predstavlja izraz duha građanske revolucije, on uspeva da takvo stanje duha prenese u filozofiju i društvenu teoriju čime ga Henter naziva ”Njutnom filozofije”. Podvrgnut ”torturi” sholastičke filozofije on obrazovanje stiče na Oksfordskom univerzitetu, u takvom duhovnom miljeu Lok uspeva da se upozna sa delima Bekona, Dekarta, Gasendija što će presudno uticati na njegov daljnji rad ali i na njegov život. Naime, napušta crkvene studije i pokazuje veliko interesovanje za prirodne nauke, u prvom redu za hemiju, fiziku, štaviše iako nije bio lekar medicine uspeo je da operiše grofa Šeftesberija. Taj događaj je prekretnica u životu Loka, on postaje lični prijatelj grofa, koji je u to vreme bio vođa Vigotske stranke.
U takvim prilikama možda bi se Lok opredelio za medicinu, tim pre jer je bio uspešan i umešan u toj oblasti, međutim njega je mučila ideja da reši ” problem verodostojnosti naše moći saznanja, kao osnove za rešavanje svih posebnih problema saznanja”. Nakon toga zbog svoje bolesti napušta Englesku i provodi četiri godine u Francuskoj. Zbog zavere grofa Šeftsberija, kao njegov lični prijatelj, napušta po drugi put matičnu državu i naseljava se u tada relativno liberalnoj Holandiji. U Holandiji rediguje svoje Eseje o ljudskom razumu , potom piše svoje Prvo pismo o toleranciji, a i niz pisama o vaspitanju upućenih svom prijatelju Klarku. Po povratku u Englesku cilj mu je bio da štampa svoje Eseje o ljudskom razumu, Dve rasprave o građanskom upravljanju. 1700god povlači se mučen bolešću i tamo umire 28 oktobra 1704 god.

U Poslanici čitaocu Lok predočava ideju kako je nastala zamisao o delu: ”Jednog trenutka pade mi na pamet da mi idemo pogrešnim putem i da bi, pre nego što uđemo u istraživanje o sličnim problemima, trebalo da ispitamo naše sopstvene sposobnosti i da vidimo koje predmete bi naš duh mogao da sazna. To je ono što sam ja predložio društvu, koje je to onda rado prihvati i odluči da takvo bude naše istraživanje.” Naravno, moram navesti da su se mislioci i pre Loka bavili problemom saznanja ali da su tek u vremenu Loka stvoreni uslovi da se problem saznanja ispostavi na takav način.
Njego Esej je podeljen na četiri dela u kojima je Lok raskrstio sa starim shvatanjima, pa je već u prvoj knjizi ”nastojao da raščisti sa shvatanjem da se ljudi rađaju sa urođenim idejama ili principima, jer to bi značilo priznati prirodnu nejednakost ljudi sa samim rođenjem, što bi pretpostavljalo odobravanje feudalnih odnosa među ljudima”. Lok je negirao postojanje urođenih principa kao gotovih kliše, pa po njegovom mišljenju u duhu nailazimo na ideje ili ”sve ono što duh opaža u samom sebi ili sve ono što je neposredni predmet misli”. Naravno ako bi bila istina da postoje urođene ideje i principi to znači da ih svi ljudi znaju od rođenja. Ako, s druge strane ideje i principi postoje u duhu a ne opažaju se, ”onda su ovi drugačiji od onih drugih ideja i principa koje nemaju poreklo u duhu, i nema osnova da se oni smatraju osnovnim u saznanju i izvesnim”.

Lok tvrdi da svo saznanje koje posedujemo proističe iz iskustva, zbog takvog stava mnogi autori Istorija filozofije Loka smatraju osnivačem empirizma.
Postoje dve vrste iskustva:
1. Spoljašnje iskustvo (kojima se opažaju spoljašnji, materijalni, predmeti a koje Lok naziva Osetima)
2. Unutrašnje iskustvo (kojima se opažaju unutrašnje radnje našeg duha a koje Lok naziva Refleksijama)
O tome Lok: ”Ta dva izvora, ponavljam, tj. Spoljašnje materijalne stvari kao objekti oseta, i unutrašnje radnje našeg duha kao objekti refleksije jesu, po mom mišljenju, jedini izvori iz kojih potiču sve naše ideje”.
Ideje se mogu podelitii na:
1. Proste ideje
2. Složene ideje
Proste ideje predhode složenim idejama, a sam duh je pasivan i prima utiske kao što ”neispisana tablica prima napisane znakove”. Dalje, proste ideje se dele na: 1. One koje duh prima preko jednog čula npr. Ideje toplog itd. I 2. One koje duh prima preko više čula npr ideje prostornosti itd. 3. One koje duh prima refleksijom npr htenje isl. I na kraju 4. One koje duh prima pomoću oseta i refleksija istovremeno.

Po Loku proste ideje dobijamo preko oseta, ali one neisu uvek i samo verne slike objektivnih predmeta. Složene ideje stvara sam duh, ispunjen predhdno prostim idejama. Duh to čini na sledeći način: ”od prostih ideja stvara složene slaganjem, upoređivanjem i apstrahovanjem. Tako, naprimer, složena ideja prijatelj jeste suma ideje čovek, ljubav, naklonost, radnja i dobro. Dakle, ideje su ”proizvod uma, ali za svoj osnov imaju sličnost stvari”. One nisu nova suštastva, već samo predstavnici izvesne sume stvari, a reči kojima ih um označava ne predstavljaju ništa objektivno.
Dalje, složene ideje se dele na:
1. Ideje modusa
2. Ideje supstancije
3. Ideje relacije
Od posebnog je značaja Lokova kritika ideje supstancije i on u tom kontekstu problem saznanja postavlja nezavisno od njegove primene u jednom filozofskom sistemu, kao predmet istraživanja bez obzira na pretpostavke o svetu i duši. Lok apostrofira da takva ideja nastaje: ”zapažajući da izvesne proste ideje idu zajedno, mi, znajući da one ne mogu da postoje odvojeno svaka za sebe, pretpostavljamo jedinstvenu osnovu, supstrat iz koga sve one opstoje i proizilaze i označavamo ga jednim imenom.Tako je ideja jedne supstancije ustvari pojam jednog potpuno nepoznatog predmeta predstavljenog kao nosioca izvesnih osobina i radjie. Ona zamenjuje našu nemogućnost da saznamo unutrašnju strukturu i pravu prirodu stvari zabludom da smo imenovanjem jedne pretpostavke o zajedničkom supstratu izvesne sume prostih ideja došli do tobožnjeg saznanja. ” Oseti nas, dakle, ubeđuju u realnost telesne, a refleksije u realnost misaone supstancije.

Četvrta, završna knjiga, Eseja započinje objašnjenjem problema prirode i granice saznanja, stupnjeva saznanja itd. U njoj Lok definiše saznanje kao ”percepciju saglasnosti ili nesaglasnosti koja postoji između naše dve ideje”.
U tom kontekstu postoje tri stupnja saznanja:
1. Intuitivno: ”ono u kome se saglasnost ili nesaglasnost ideja opaža neposredno duhom”.
2. Demonstrativno: ”do koga dolazimo intervencijom drugih ideja intuitivno očiglednih”
3. Senzitivno: ”koji opažamo pojedine predmete spoljašnjeg sveta i koje ne prevazilazi nivo obične verovatnosti i ne dostiže jasnost i razgovetnost”.
Intiutivnom saznanjunije potrebno nikakvo dokazivanje, dok po pitanju demonstartivnog saznanja zaključak treba da uzme u obzir ”sve karike dokaznog lanca, a, pošto pamćenje može da zaboravi koji član ovoga lanca, ono je podložno zabludi”. Zanimljivo je da je slično ovom saznanju moralno saznanj i saznanje Boga. Da bi se dokazalo postojanje boga moraju da se uzmu obzir uzroci i poredak u svetu, čujmo Loka: U svim delima stvaranja sveta tako su jasno vidljivi znaci izvanredne mudrosti i snage da nijedno razumno biće koje hoće ozbiljno da porazmisli o njima ne može mimoići otkriće božanstva.
Opseg saznanja može da bude jednak osegu ideja naglašavajući ”da treba uzeti u obzir da nemamo intuitivnog saznanja o svim odnosima naših ideja, da znamo uvek da nađemo posredne članove potrebne za demonstrativno saznanje i da se naše senzitivno saznanje odnosi samo na prisutne stvari”.
Razlikuju se četiri vrste saglasnosti ili nesaglasnosti ideja:
1. Identičnost (predstavlja formalni uslov saznanja)
2. Relacija (omogućava relacije koje su nužne i opšte)
3. Koegzistencija (otkriva nužne veze)
4. Realna koegzistencija (deli se na intuitivno, demonstarativno i senzibilno upoređivanje ideja”

Problem istine Lok je rešio na način na koji mnogi filozofi smatraju da je nepodesan. Naime definišući saznanje racionalistički on je ”morao da postavi pitanje saobraznosti idejama” Lok je to rešeio na sledeći način: ” proste ideje odgovaraju spoljašnjim stvarima, jer su njihovim dejstvom i nastale, dok se složene ideje modusa i relacija mogu nazvati realnim ako su dobro povezane, jer su, stvorene u duhu, sopstveni prototipovi, ali o složenim idejama supstancije se ne može govoriti da li su realne ili istinite, pošto mi ne znamo pravu konstituciju supstancija, te prema tome ne možemo ni da sudimo o njihovoj saglasnosti.”
U zadnjim poglavljima Eseja Lok govori o verovatnosti, najverovatnije je analizom stigao do saznanja ”da nam naše saznanje ne daje dovoljno osnova da odbacimo osećanje naše ogranišenosti i da ne prihvatimo veru u božanstvo i u moral propisan u Bibliji.”

Ka Filozofiji