Duško Trifunović: TAK NORMALJNO

Povezani članci

• Beogradska parada ponosa – Od ljubavi do mržnje
• Robovi predrasuda, robovi mržnje
• ALMIN KAPLAN: VIDJELA ŽABA GDJE SE KONJI KUJU, PA I ONA DIGLA NOGU
• Borivoje Adašević: Doba sumnje koje ne prolazi
• Darko Cvijetić: Obućar kod Grimmovih
• Federalni zastupnik i lider GS Nihad Čolpa: Zlotvore iz Zavoda Pazarić hitno uhapsiti

Foto: Flickr

Prvo je jedna od njih zatražila šibicu. Jedna od njih je bucmasta, jedna mršava, a jedna taman.

Izvolite, kažem, ali kako ti kažeš šibica, to je kod nas bezobrazna riječ. Šta sam rekao pitaju, i jesam li Čeh. A ja niti sam šta važno rekao, niti sam Čeh, ali razgovor je počeo. Ja Jugosloven, Bosa­nac, Sarajevo; ako su vas tome učili sećate se: tamo je počeo prvi svetski rat koji su i napredne snage Rusije iskoristile da preuzmu vlast i objave početak nove ere čovečanstva …

One prvi put slušaju jugoslovenske reči i ništa me nisu razumele i ja tako u dragocene svrhe tro­šim svoje dragocene reči.

Malo kasnije ja i ona što je taman, a koju ja već mirno zovem Vasilisa Prekrasna, tražimo zajed­ničke reči: čaj je čaj, kafa je kava — ista je kao čaj samo je prave od nečeg drugog, ruka je ruka, šetati je guljat… i mi s rukom u ruci guljamo. Lenjingrad je ogroman i lijep i gord na istoriju, ulice prave i sve idu prema Admiralitetu, kuće žute i plave, spo­menik do spomenika, a vetar snežni iz Finskog zaliva. Sunce izlazi posle pola deset, zalazi oko četiri, a u podne uspe da se podigne za dva prsta iznad horizonta… Ali sada je noć i mi guljamo.

Vasilisa Prekrasna ima malo preko dvadeset godina, a sve zna o Lenjingradu kao da ga je ona gradila sa Petrom Velikim, kao da je bila u obe petrogradske revolucije a kao da ga je ona lično branila u blokadi. Ja se samo divim koliko pameti ima u toj maloj ruci koju ona upire u istoriju, sa koliko sigurnosti ta mala ruka prosipa oko mene znane i neznane događaje iz života džinova ruske i svetske istorije koji su navraćali u njen Lenjingrad… Sa ovog balkona Lenjin je održao svoj prvi govor, na ovom spomeniku revolucionarima skicu teksta na­pisao je Lunačarski… Iza onih kuća poginuo je Puškin u dvoboju, u prošlom ratu je još jednom pucano u Puškina — u Carskom Selu gde je on išao u školu ima spomenik koji su Švabe »streljali« … Ovaj pasaž je opisan u Pikovoj Dami… Ovde napi­sana Braća Karamazovi, ovde bila kasarna u kojoj je Dostojevski u zadnji čas dobio pomilovanje. U ovom hotelu se ubio Jesenjin, a Isidora Dankan posle toga došla i stanovala baš u toj sobi … Ovom natpisu na zidu postavljena je spomen ploča jer je taj natpis za vreme blokade upozoravao građane da pređu na drugu stranu ulice gde je manja opasnost od artiljerije koja je pucala devet stotina dana na Lenjingrad…

Noć je i vetar iz Finskog zaliva minus petnaest sa naših odela odnosi suvi snežni prah kao da su mu potrebne baš te naše šećerne mrvice da bi za­sladio sto jedno ostrvo na kojima leži ovaj grad.

Da li bi mi još iko mogao tako lepo pričati o svemu ovom, pitam a pokušavam da pohvalim svoju Vasilisu Prekrasnu.

Tak normaljno! Mi volimo svoj grad. Ali sada ona poče da pita o Jugoslaviji i ja počeh da odgo­varam … kako mi stvarno imamo more i zove se Jadransko, da i kod nas pada sneg … tačno je čula: Tito je stvarno bio partizan sve četiri godine u šu­mi… četrdeset prve smo formirali armiju, a četrde­set treće državu — godinu ipo pre pada Berlina… imamo fabrike automobila, Crvena armija je uče­stvovala u oslobađanju Beograda… ne, Sarajevo su oslobodili partizani… da, da protiv Hitlera …da komunisti… demokratska zemlja… volimo Ru­siju, tak normaljno! nas i Rusa tristo miliona. Ona kao da prvi put proverava svoje malo znanje o nama i imam utisak da me sve razume, ali nemam utisak da mi baš sve veruje. Ali ja po njenim pitanjima otkrivam jedan podatak za sebe: ona kao i većina ovdašnjih ljudi misli uglavnom politički i antifaši­stički. Poslednje zlo koje je zadesilo ovaj veliki na­rod bio je fašizam, pa iako je on poodavno pao na kolena ostao je kao sinonim zla. Zlo ujedinjuje ljude i mislim da zato Vasilisa Prekrasna u tolikoj meri ističe svoj antifašizam. A politički misliti čini mi se da je ovde u velikoj vezi sa patriotizmom.

Ali ja nisam navikao na takve razgovore sa na­šim devojkama. To sam joj rekao. A o čemu vi tamo pričate? O poeziji? O izletima?

O izletima još nekako, o poeziji skoro nikako.

Počemu? pita ona. Zašto, prevodim ja, za što, ponavlja ona, jednostavno — većinu ne interesuje ni poezija ni politika… A zar vaši pesnici ne pišu o ženama? Kako da ne! A zar to vaše žene ne čitaju? Čitaju. Znači da vaše devojke ne razumiju vašu poe­ziju i politiku, a to dvoje žene moraju razumeti… Počemu? pitam sad ja. Zaito, odgovara sad ona, jer su žene majke i moraju znati kome rađaju decu. Umetnici daju duhovni ton naciji, a političari se brinu o dugotrajnosti mira… Još je nešto pričala dok sam ja hvatao vazduh minus petnaest iz Fin­skog zaliva.

A zar naše devojke ne misle isto kao ona, pita me. A pošto ja nikad nisam saznao kako misle naše devojke kad razgovaraju sa strancima, ćutim. Prvo ćutim, pa onda kažem: Ti, Vasilisa Prekrasna, nisi postala od obične ruske žabe, nego si kako mi se čini od nebeske zvezde.

Nije me razumela i ja ponavljam i ponavljam, i njoj se izgleda svidelo moje ponavljanje pa uporno ne razume. A kad bih ja tebe sad poljubio na ovom istorijskom mestu u ovaj kasni sat dok mi je zima u srcu, šta bi nam na primer onaj milicionar rekao?

Ako mu je dosadno, mogao bi doći da nas legitimiše; Ako je vaša zemlja stvarno socijalistička, onda neće biti problema, ali kad bi ti bio kapitalist i ovi prolaznici to znali, nikome ne bi bilo pravo što se ja družim s tobom…

Naša je zemlja stvarno socijalistička, ali ja ne volim kad je miliciji dosadno. Idemo!

I mi odosmo Nevskim prospektom, a vi nam zavidite.

1968.

Duško Trifunović, Knjiga za čitanje i pjevanje, Svjetlost, Sarajevo 1977.