IVAN KLAJN: DALEKO JE SKANDINAVIJA

Autor/ica 👤tačno.net 8.2.2015. u 21:07

Povezani članci

(Izlaganje na raspravi povodom 60-godišnjice Novosadskog dogovora,
u Kulturnom centru Novi Sad, 10.12.2014., a preuzimamo ga sa njihove službene stranice)

Kod nas je termin srpskohrvatski izazvao najviše otpora zbog svog prisustva u naslovu rečnika koji izdaje Institut za srpski jezik SANU. Na tu zamerku lako je odgovoriti da nijedna ozbiljna naučna ustanova ne bi posle 55 godina, kada je više od polovine tomova već objavljeno, menjala njegov naslov. Rečnik je takav kakav je planiran, građa u njemu je i iz srpskih i iz hrvatskih pisaca, treba ga privesti kraju, a ko želi nacionalno „čisti“ rečnik neka ga slobodno napravi, ako ima toliko novca i toliko leksikografskih kadrova.

Piše: Ivan Klajn

1. Kad se kaže Novosadski dogovor, odmah mi padne na pamet debela knjiga plavih korica koju su moji roditelji kupili 1960. godine, a koja još i danas stoji na mojoj polici za knjige. Reč je, naravno, o Pravopisu dveju Matica. Na početku su bili faksimili Novosadskog dogovora, s potpisima velikih književnika od Andrića do Krleže, od Veljka Petrovića do Branka Ćopića. Na naslovnoj strani bila je imenovana Pravopisna komisija od 11 najuglednijih lingvista toga doba, uz napomenu da su stilizaciju teksta dali Stevanović i Jonke, a rečnik uredili Aleksić, Vuković i Hraste. Mora se reći da su uradili dobar posao, posebno što se tiče rečnika: tako obiman pravopisni rečnik, sa akcentima i oblicima promene, dobro bi nam došao i danas.

Njihovo delo, ne samo zbog državne podrške, naišlo je na zasluženu pažnju u javnosti. Katkad i previše. Sportski novinari „Politike“ odjednom su, umesto o bokserima i košarkašima, počeli da pišu o „boksačima“ i „košaračima“. Našli su te reči u Pravopisnom rečniku, i pomislili da je odsad samo to pravilno. Neko im je ipak objasnio da su boksač i košarač uneti zbog slova č, da reč bokser nije zabranjena, a da košarač nema veze sa sportom, nego je to čovek koji plete košare, korpar.

Mi ostali lako smo prihvatili novi pravopis, navikli se da pišemo hemijski sa j i podsetiti sa d (ne više hemIski, poTsetiti, po Beliću). Nestrpljivo smo čekali da se ostvare i druge dve inicijative predviđene Novosadskim dogovorom – zajednički rečnik i zajednička terminologija. Već krajem šezdesetih godina, nažalost, ispostavilo se da Hrvati nisu spremni da to urade. Od planiranog šestotomnog rečnika dveju Matica objavili su samo dva toma, a potom odustali.

Javili su se tada Bosanci kao posrednik između dve strane i započeli poslove koji su zaista mnogo obećavali. Znajući kako se drži današnje Sarajevo, to zvuči gotovo nestvarno, ali u ono vreme atmosfera je bila sasvim drugačija. Nastala je tada takozvana „Elaboracija BiH“, na koju će se kasnije pozivati i novi pravopis Matice srpske. Godine 1972, iste one kada je u Londonu štampan „Hrvatski pravopis“ Babića, Finke i Moguša, u Sarajevu je objavljen „Pravopisni priručnik“ Markovića, Ajanovića i Diklića, koji se nadovezao na Pravopis iz 1960. i uneo značajne dopune, bez pokušaja da stvara novi „bosanski jezik“.[1] Organizovan je „Simpozijum o jezičkoj toleranciji“, savetovanja u Sarajevu, Trebinju i drugde. Pod vođstvom Mevlide Karadže Garić započet je rad na terminologiji, koji je nažalost ostao nedovršen. Od 1975. do 1979. u sarajevskom „Oslobođenju“ izlazila je vrlo dobra jezička rubrika u kojoj su sarađivali Milan Šipka, Svetozar Marković, Nenad Vuković, Miloš Okuka, Miloš Kovačević i drugi (ti članci su potom objavljeni u knjizi Naš jezik u praksi, 1979, u izdanju Instituta za jezik i književnost u Sarajevu). U Beogradu, CK SK Srbije zakazao je tokom 1979. dva savetovanja „o aktuelnim pitanjima srpskohrvatskog jezika“. Diskusije su objavljene iste godine u zasebnoj knjizi (v. SJAP 1979), ali nisu donele nikakve značajnije rezultate, jer su izlaganja bila prilično kratka i načelna, a među učesnicima bilo je više književnika i nastavnika književnosti nego lingvista.

U idućoj deceniji, ne znam tačno da li iz političkih razloga ili naprosto od zamora i inercije, aktivnosti su se znatno usporile. U Zagrebu je 1986. izašao hrvatski pravopis Anića i Silića, koji nije bio ekstreman kao „londonac“, ali je potvrdio tendenciju Hrvata da uspostave svoj sopstveni standard. U isto vreme, grupa srpskih lingvista s Pavlom Ivićem na čelu sastala se s kolegama iz Sarajeva i Nikšića, iz čega su proistekli „Prilozi Pravopisu“ (objavljeni 1989), s detaljnom razradom najvažnijih spornih pitanja iz oblasti velikog slova, spojenog i odvojenog pisanja i transkripcije stranih imena. Time je postavljen temelj za današnji Pravopis Matice srpske. Ne odustajući od napora da se očuva i obnovi zajednička norma, lingvisti iz SANU održali su krajem decenije nekoliko sastanaka s kolegama iz zagrebačke i sarajevske akademije, pod nazivom „Međuakademijski odbor za ortografiju i ortoepiju“. Sećam se kako mi je Mitar Pešikan pričao da su ti sastanci bili veoma mučni, zbog nespremnosti hrvatskih akademika na saradnju.

Ubrzo zatim, politička zbivanja su pokazala da Matica srpska mora sama da pravi svoj pravopis. Taj pravopis je izašao u Novom Sadu 1993. Nije ga mogao ugroziti „nikšićki“ pravopis petorice autora, objavljen iste godine, o kome je nedvosmislen sud dao Pavle Ivić, rekavši da „iza tog na brzu ruku sačinjenog priručnika nije stajao neki studiozan rad“ (v. Gačević 1998, 14). Otada pa do danas služimo se Matičinim pravopisom, u ponovljenim i popravljenim izdanjima za koja je u prvom redu zaslužan kolega Mato Pižurica.

Krajem 1997, pod rukovodstvom Pavla Ivića, osnovan je Odbor za standardizaciju srpskoga jezika pri SANU, u saradnji s akademijama u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, sa filološkim fakultetima i Maticom srpskom. Zahvaljujući prvenstveno ovom odboru, oslobodili smo se verovanja (poniklog još u vreme Vukovih i Daničićevih „ratova za srpski jezik i pravopis“, a raširenog i danas među laicima) da su pravopis i normativna lingvistika sinonimi. Dobili smo potom nekoliko značajnih i obimnih priručnika za fonologiju i gramatiku, veoma korisni Obratni rečnik Miroslava Nikolića, 2007. pojavio se Matičin jednotomnik, a ove godine započeo je rad i na novom izdanju šestotomnika. Pavle Ivić, na našu sveopštu žalost, poživeo je samo dve godine posle osnivanja Odbora. Za uspešan rad Odbora u prvim godinama najveću zaslugu imao je njegov sekretar, Branislav Brborić, vrstan sociolingvista, autor dveju velikih knjiga u kojima je iscrpno analizirao jezičko‑politička zbivanja u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Nažalost, ni Branka više nema od 2006, a bez njega delatnost Odbora pretežno je zamrla, kao što se zbiva i u mnogim drugim oblastima srpske kulture.

Gde smo sada? Kojim jezikom govorimo i kojim pismom pišemo, posle „jezičkog raskola“ i prelaska (ili lutanja) “s jezika na jezik“ (da parafraziram naslove Brankovih knjiga)? Šta nas čeka? Šta treba da preduzmemo? Na poslednja dva pitanja, zapravo, neću se ni usuditi da odgovorim. Video sam ljude pametnije od sebe kako su uzalud pokušali da budu proroci ili futurolozi, kako su davali dobre predloge i sugestije, ali je razvoj događaja te predloge učinio bespredmetnim. Ono do čega mi je najviše stalo, a što očekujem i od ovog savetovanja, to je da na današnje normativne dileme odgovorimo sa lingvističkih i sociolingvističkih, a ne političkih, politikantskih, birokratskih ili pseudoistorijskih stanovišta, niti subjektivnih osećanja. Takav strogo naučni stav u Hrvatskoj je formulisala Snježana Kordić u svojoj maestralnoj knjizi Jezik i nacionalizam, oslanjajući se na ogromnu literaturu iz celog sveta, a hrabro se suprotstavivši hrvatskom jezikoslovnom „establišmentu“. U Srbiji njenim gledištima je najbliži Ranko Bugarski. Njegov zadatak bio je nešto lakši, jer srpski lingvisti, u velikoj većini, ne zastupaju purizam, izolacionizam i preskriptivizam onako kako su to u Hrvatskoj činili Babić, Brozović, Katičić, Pranjković i gotovo svi ostali. Predrasude postoje i kod nas, ali dolaze uglavnom iz redova nestručnjaka.

Prva i glavna tiče se naziva jezika, što laici obično izjednačavaju s pojmom jezičkog identiteta. Pokušao da sam da uporedim stavove nekoliko naših najboljih lingvista o tom pitanju. Šipka 2006:69 kaže da „serbokroatistika nije izgubila svoj osnovni predmet izučavanja… I što se naziva jezika tiče, bolje oznake za naš jezik u genetskolingvističkom smislu nema od termina srpskohrvatski. Bar zasad. Stoga on može i mora, baš u smislu razlikovanja pojmova, da funkcioniše paralelno s terminima srpski, hrvatski i bošnjački… što su nazivi nacionalnih jezičkih standarda, pa i narodnih govora u onoj mjeri u kojoj se oni nacionalno razlikuju… Pod pojmom srpski, hrvatski i bošnjački mogu se podrazumijevati i razni tipovi književnih jezika koji pripadaju svakoj od tih nacija i nikako nisu zajednički.“ U istoj knjizi na str. 141, komentarišući predložene (kod Brozovića) glomazne zamene kao „srednjojužnoslavenski jezik“ i „standardna novoštokavština“, Šipka kaže: „U svim navedenim značenjima ranije je normalno funkcionisao naziv srpskohrvatski jezik. Osim ekstralingvističkih, nema drugih ozbiljnijih razloga da se taj naziv potpuno napusti.“ Kao što je i ranije u više prilika napominjao, Šipka ističe (str. 126) da dvočlani naziv ne znači da je to jezik samo Srba i Hrvata, nego da je načinjen od naziva dvaju graničnih elemenata, po modelu termina indoevropski.

Ovi stavovi sasvim su uporedivi s mišljenjem Ranka Bugarskog, koji kaže: „Standardni srpskohrvatski predstavlja jedan globalni lingvistički sistem čiji sociolingvistički podsistemi politički funkcionišu kao odeliti standardni jezici pod jednočlanim nacionalno-teritorijalnim imenima u novim državama na teritoriji toga jezika… Mogli bismo reći, uslovno, uprošćeno i slikovito, da je srpskohrvatski… jedan ‘lingvistički jezik’ u obličju triju ‘političkih jezika’“ (Bugarski 2001:16-17). Predrag Piper (2003:67), pošto je ukazao na „srazmerno malobrojne razlike između srpskog i hrvatskog (a sasvim beznačajne i veštačke kada je reč o bošnjačkom)“, kao i na izuzetno visok stepen međusobne razumljivosti, zaključuje da bi to „dosta davalo za pravo stavu onih lingvista koji misle da termin srpskohrvatski jezik // hrvatskosrpski jezik nije izgubio razlog postojanja“. Možda je najpotpuniji zaključak Snježane Kordić kad kaže (2010: 138) „da se radi o jednom jeziku čije norme variraju, a variranje normi je povezano s činjenicom da tim jezikom govori nekoliko nacija u nekoliko država… Budući da su varijacije neznatne naspram ogromne količine zajedničkih jezičkih jedinica, ne može se govoriti o nekoliko standardnih jezika nego o jednom. To potvrđuje i međusobna razumljivost.“

Drukčije mišljenje izneo je Brborić (u zborniku Gačević 1998:41): „Posle svega, nema nikakvog razloga da budemo skloni bilo kakvoj upotrebi složenice ‘srpskohrvatski jezik’, jer je ona u novim državnim i sociolingvističkim okolnostima postala radikalno netačna i lišena bilo kakvog smisla.“ To je donekle u suprotnosti sa Odlukom br. 11 Odbora za standardizaciju srpskog jezika (v. SJUNO 2006:107), koju je takođe sastavio Brborić u saradnji sa dr Slobodanom Remetićem, a gde se kaže: „Iza naziva srpski, hrvatski i bošnjački (jezik)… i dalje se ‘skriva’ jedan standardnojezički sistem, koji je, u prvoj polovini 19. veka, za potrebe ondašnjeg srpskog naroda… standardizovao Vuk Stefanović Karadžić.“ Zanimljivo je u knjizi Brborić 2000:154, 212, pogledati Brborićevu polemiku s Daliborom Brozovićem, povodom njegovog primera za navodnu suštinsku različitost srpskog i hrvatskog: Bela so za kuvanje je (jeste) jedinjenje natrijuma i hlora – Bijela (je) sol za kuhanje (jest) spoj natrija i klora. Brozović smatra da „između tih dvaju nizova činjenica nalazimo dubok ponor“. Brborić na to odgovara da ekavski izgovor naspram ijekavskog nikad ne može proizvesti značenjsku razliku, a da sve ostale navedene reči (osim jedinjenje i spoj, pri čemu ova druga reč postoji i u srpskom, samo ne s hemijskim značenjem) sadrže varijante istih morfema, što znači da nikakav „dubok ponor“ ne postoji.

Ivan Klajn, lingvist

S druge strane, mnogi veruju da je termin „srpskohrvatski jezik“ zaostatak iz socijalističke Jugoslavije. Partija jeste iz političkih razloga nametala takvu terminologiju, ali treba znati činjenice. Kao što napominje Kordić, „dvodijelnu oznaku [srpskohrvatski] prvi je upotrijebio 1824. Jakob Grim… od 1836. je Jernej Kopitar jednoznačno koristi kao naziv jezika. Pojavila se već 1854. i 1859. i u gramatikama zagrebačkih autora, dok se u gramatikama srpskih vrijeme još ‘nastavila tradicija srpskih gramatičara da svoj jezik nazivaju srpskim’ (Lencek 1976:49). To znači… da se dvodijelni naziv prvo koristio u zagrebačkim gramatikama a tek onda se proširio u gramatikama na stranim jezicima u inozemstvu: 1865. na njemačkom, 1867. na talijanskom, 1869. na francuskom, 1883. na engleskom itd.“ Ovo se potpuno slaže s već citiranom stavovima Bugarskog. Poznato je da su se na stranim univerzitetima, pod dejstvom naših raskola iz devedesetih godina, počele pojavljivati katedre za srpski, za hrvatski, čak i za bosanski jezik (hoće li ih biti i za „crnogorski“?), ali u naučnoj literaturi i dalje preovlađuju termini Serbo-Croatian, serbocroate, serbohorvatskiй itd.

Mislim da iz svega ovoga može izvući sledeći zaključak. Iz svetske slavistike ne možemo, niti treba, da izbacujemo naziv srpskohrvatski jezik[2]. Ni u Srbiji nema razloga da ga zabranjujemo ili proglašavamo zastarelim, dokle god je reč o stručnoj, terminološkoj upotrebi.[3] Srpskohrvatskim ne bismo nazivali jedino lokalne jezičke pojave, one koje su u jednoj od četiri države priznate kao standardne ali se u ostalim državama ne javljaju ili se ne osećaju kao svoje. Pritom bih se još jednom složio sa Bugarskim, koji na maločas citiranom mestu kaže: „Pri ovako postavljenim odnosima, pitanje koji će se od navedenih entiteta zvanično nazivati jezikom, a koji varijantom ili pak standardom ili normom načelno je od sekundarnog značaja i više je političko nego lingvističko.“

Sve ovo nipošto ne sprečava da se i srpski jezik upotrebljava kao naučni termin, jer, kao što smo videli, takva tradicija je već postojala od Vuka pa sve do Belića. Jednodelni termin se, naravno, uvek koristi u govornom jeziku, kao što i Hrvati svoj jezik uvek zovu hrvatski. Za jezik Bošnjaka moramo ostati pri nazivu bošnjački (a ne bosanski), kao što je zaključeno u odlukama Odbora br. 1 i 11 Odbora za standardizaciju (v. SJUNO 2006:61, 108). Pritom treba imati u vidu da je i to samo naziv varijante, nametnut iz etničkih i političkih, a ne stvarnih lingvističkih razloga. Polemišući sa Senahidom Halilovićem, koji je glavni osnov za izdvajanje bošnjačkog/bosanskog jezičkog standarda od srpskog i hrvatskog video u „značajnom leksičkom sloju porijeklom iz orijentalnih jezika, dakle riječima iz arapskog, perzijskog i turskog jezika“, Šipka (2006: 62) ironično pita hoće li se ponovo govoriti mezilhana umesto pošte, hoće li profesor postati muderis, hoće li Bošnjaci čitati Akšam džeride umesto Večernjih novina i tome slično.

O terminu „crnogorski jezik“ ne može se ozbiljno raspravljati, jer kao što svi znamo, to je čisto politička tvorevina, utemeljena na dijalekatskoj fonologiji, bez ikakvih standardnojezičkih svojstava.

2. Kao da nam nisu dovoljne muke oko identiteta, razgraničavanja i imenovanja jezika, opterećeni smo i dvoazbučnošću, kako se najčešće kaže, ili dvoalfabetnošću (što bi bio pogodniji termin, ali nije uobičajen), a možda je najbolje reći digrafija, kao što predlaže Piper 2003: 127. Jedini, bar među evropskim narodima, imamo dva pisma u istovremenoj upotrebi. To sam uvek smatrao za nepotrebnu komplikaciju, a ne za „naše bogatstvo“, kako je glasio zvanični stav u vreme „bratstva i jedinstva“. „Bogatstvo“ je možda prejak termin, ali o „prednosti“ su iskreno govorili i pojedini izvrsni lingvisti, otporni na političke pritiske, kao što je Mitar Pešikan („Dvoazbučnost nije nikakvo kulturno zlo, nego na našim prostorima čak i prednost i kulturna potreba“, v. SJAP 1979:16), ili Milan Šipka: „Poznavanje i upotreba dvaju pisama može se čak uzeti i kao prednost… To dvojstvo treba prihvatiti kao neminovnost i opterećenje koje ima i određenih prednosti, a to je prije svega otvorenost prema kulturama i Istoka i Zapada u cjelini, a prije svega prema kulturama slovenskih naroda, koji se služe ćiriličnim ili latiničnim pismom“ (Šipka 2006: 178, 189). Mada iz nešto drukčije političke perspektive, slično misli i Bugarski kad kaže (2006:139) „da je u višedecenijskom naporednom postojanju dvaju pisama u srpskom jeziku produktivnije videti izvor bogatstva nego problem koji se mora administrativnim putem eliminisati“, posle čega podseća na “vezu sa Srbima izvan Srbije kojima je ona [latinica] primarno pismo, kao i sa krupnim delom sveukupne srpske tradicije, književnosti i kulture ostvarenim na latinici“.[4]

Sve su to argumenti koji se teško daju osporiti, ali moram priznati da mi još ubedljivije deluju oni koji kažu „Da je dvoazbučnost dobra, valjda bi je imao još ko osim nas!“ Zamislite drvoseču koji je iz nekih razloga prisiljen da u svakom trenutku nosi dve sekire ili dve testere, po jednu u svakoj ruci. Sigurno bi mu to otežavalo rad, i sigurno bi se pitao „Šta će mi dve, kad obema radim isto?“

Nevolja je što, ako bismo hteli problem da rešimo isključivim opredeljvanjem za jedno od dva pisma, to bi mogla da bude samo latinica. Otkako sam tu činjenicu javno konstatovao, stavljen sam na crnu listu naših vatrenih branitelja ćirilice. Moguće je da se nisam jasno izrazio, ali nisam nikad tvrdio da je latinica bolja za srpski jezik, niti da je ćirilica zastarela. Latinica je, pre svega, danas u Srbiji u znatno široj upotrebi od ćirilice (kao što tvrde i sami „ćiriličari“, navodeći brojke od 80 i 90 procenata, naročito u uličnim natpisima), pa bi bilo nemoguće potpuno je iskoreniti ni iz javne ni iz privatne upotrebe. Uz to, latinica je univerzalnija, ne u nekom kulturnom, istorijskom ili civilizacijskom smislu, nego iz čisto praktičnih, „bukvarskih“ razloga. Postoji „osnovna“ latinica od 26 slova, bez dijakritičkih znakova, kakva se koristi u latinskom, engleskom i holandskom. Svi ostali latinički jezici, pa i naš, tim slovima dodaju dijakritičke znakove da bi označili svoje specifične foneme (pored toga što koriste digrame i trigrame, ali to nas u ovom slučaju ne zanima, jer ne utiče na ukupni inventar slova). U ćirilici ne postoji „osnovni“, zajednički fond, nego je svaka nacionalno specifična. U ruskoj ćirilici postoji devet slova kojih nema u srpskoj, a u srpskoj šest (Đ, J, LJ, NJ, Ć, DŽ) kojih nema u ruskoj. Tehnički problemi danas su znatno manji nego u vreme kada je trebalo birati između latiničke pisaće mašine, srpske ćiriličke (znatno manje dostupne u prodaji) i ruske ćiriličke, kakva je trebala samo slavistima. Ipak, ma koliko fontova imali na kompjuteru, ostaje činjenica koju je još davno u jednom radu konstatovala Ivana Antonić: tokom srednjoškolske nastave učenici se navikavaju na sve širu upotrebu latinice. Ona im je potrebna za danas nezaobilazni engleski, eventualno i za sve druge strane jezike koje imaju u programu (osim ruskog), za matematiku, za formule u hemiji i fizici, za naučne nazive u biologiji, a izvan škole sreću je svakodnevno na internetu, na imejlu, na društvenim mrežama, na većini televizija, u reklamama i oglasima. Pre ili kasnije mladi čovek se nađe u položaju onog našeg hipotetičnog drvoseče sa dve testere. On verovatno voli ćirilicu, želi da piše na njoj, ali je činjenica da se srpski može pisati i latinicom, a nijedna od maločas opisanih upotreba latinice nije mogućna na ćirilici. Ljudska je težnja da se napor minimizuje, pa ako pišete zadatak sa mnoštvom engleskih citata, latinskih naziva ili matematičkih formula, pre ili kasnije će vas zamoriti preskakanje s jednog pisma na drugi („code‑switching“, kako bi rekli lingvisti): piši sve latinicom i ne razmišljaj više o tome.

Nisu u pravu „ćiriličari“ kad govore o „hrvatskom pismu“ ili „gajevici“, niti kad ističu da narodi kao Bugari, Grci, Makedonci nikad ne bi odustali od svog izvornog pisma. Nijedan učenik, dok piše zadatak iz hemije, ne razmišlja o Hrvatskoj ni o Ljudevitu Gaju, jer latinicu svakodnevno vidi oko sebe, na ulicama srpskih gradova. Što se tiče Bugara i ostalih, oni nisu u iskušenju, jer za njihove jezike nikada niko nije ni smislio ni predložio latinicu kao alternativno pismo.

Ja ne verujem u teorije zavere, ali znam da i pojedinci i društvene grupe upadaju u klopku jer ne mogu da predvide neželjene posledice svojih postupaka. Beli kolonizatori koji su u 17. veku uvozili radnu snagu iz Afrike verovatno su bili svesni da porobljavati ljude nije ni moralno ni hrišćanski, ali nisu mogli znati da će zbog toga tri veka kasnije izbiti građanski rat, a još i u naše vreme rasni sukobi. Oni koji su u 19. veku sprovodili industrijsku revoluciju, posebno oni koji su pronašli automobil, sigurno nisu ni slutili da će to jednog dana dovesti do zagađenja, globalnog zagrevanja i klimatskih promena. U Srbiji je i pre Prvog svetskog rata, kao što pokazuje dobro znani (ma koliko nerealan) Skerlićev predlog, postojala ideja o uvođenju latinice. Posle ujedinjenja 1918. to se postepeno i ostvarilo. Naročito se tome posvetila takozvana „leva inteligencija“. Ne verujem da je postojala neka partijska direktiva u tom smislu (bar ne u vreme kad je komunizam bio na vlasti samo u ćiriličkoj Rusiji), ali se to činilo sasvim normalno u kraljevini sa „trojednim“ i „troimenim“ narodom. Srpski i hrvatski imaju istih 30 fonema, pa zašto onda ne pisati latinicom i u Srbiji? Niko pre Drugog svetskog rata, koliko mi je poznato, nije pomislio da bi ćirilica time mogla biti ugrožena, niti je iko postavio pitanje zašto i Hrvati bar malo ne pišu ćirilicom. Sve je više časopisa u Beogradu izlazilo na latinici, latiničke knjige su štampali izdavači kao što je „Nolit“, verovatno imajući u vidu da će im to olakšati prodaju kod hrvatskih čitalaca. Posle Drugog svetskog rata taj proces se nastavio, sve dok nije postalo jasno da ćirilica i u Srbiji postaje „manjinsko“ pismo.

U Matičinom Pravopisu iz 1993. (t. 6) govorilo se o sastavu i azbučnom redu „obe tradicionalne azbuke, ćirilice i latinice“. Takav ravnopravni tretman, verovatno pod uticajem protesta “branitelja ćirilice“, napušten je u novijem izdanju, pa se govori samo o ćirilici, a onda se (u t. 3) vrlo kratko navodi kako izgleda „latiničko pismo iz vremena srpsko‑hrvatskog jezičkog zajedništva, čiji se status utvrđuje Ustavom. zakonom i preporukama nadležnih… institucija“. Ja ne verujem da bi bilo kakva formulacija u Pravopisu, u jednom ili drugom smeru, mogla da bitno da utiče na status dvaju pisama u Srbiji. Ustav i zakoni mogu da regulišu službenu i javnu upotrebu pisma, ali javna upotreba, kao što znamo, ima teško odredljive granice, jer je reč o običajima i navikama ljudi. Jedinu stvarnu promenu mogla bi doneti zabrana latinice ili njeno izbacivanje iz osnovnoškolske nastave, a i jedno i drugo nespojivo je s građanskim slobodama. Jedino što nam ostaje jeste borba da očuvamo ćirilicu, da ne dozvolimo da njena upotreba postane, kako kaže Piper (2003:130), „minimalna i funkcionalno ograničena na pojedine uske sfere upotrebe, na primer, crkvena štampa, ukrasni natpisi, prigodni jubilarni tekstovi i sl.“. To je teška i nezahvalna borba, slična onoj za očuvanje kulturnog nasleđa, starih arhitektonskih ostvarenja, životne sredine, čistog vazduha i vode. Iza nje ne stoje nikakvi ekonomski interesi. Ipak je ona jedino što nam ostaje, jer, da još jednom citiram Pipera, „potpuni prelazak na latinicu značio bi prekid u srpskom nacionalnom i kulturnom identitetu s dalekosežnim negativnim posledicama“. Nekom „mondijalisti“ ove poslednje reči mogle bi zazvučati kao uobičajena patriotska fraza, ali nisu takve, jer ih Piper potkrepljuje detaljno navodeći u čemu su kulturne, simboličke i funkcionalne vrednosti ćirilice.

3. Mogli bismo se upitati ne postoji li neka zla sudbina usled koje se balkanski dogovori uspešno ostvaruju u početku, a onda skrenu s puta i gube smisao. Posle Bečkog književnog dogovora, znamo, skoro svi hrvatski lingvisti postali su „vukovci“, osnovana je JAZU, Đuro Daničić je došao u Zagreb i pokrenuo rečnik te akademije, objavljen je i Brozov Hrvatski pravopis na vukovskim osnovama. Po rečima Pavla Ivića (v. Gačević 1998, 12), „tako je, bez naročitog zauzimanja sa srpske strane, srpski i hrvatski pravopis postao praktično jedan, kao što su se i u gramatici i glasovima, takođe zahvaljujući naporima hrvatskih jezikoslovaca, uglavnom izjednačili književni jezici dvaju naroda.“ Tako je počelo, a znamo kako se završilo: „korienskim“ pravopisom, „Deklaracijom“, tuđmanovskim „novogovorom“, spaljivanjem ćiriličnih knjiga i razbijanjem ćiriličnih tabli.

Novosadski dogovor kao glavne rezultate ima Pravopis iz 1960, iz koga je proizišao i današnji Matičin pravopis, zatim Matičin šestotomnik i jednotomnik. Time je on opravdao svoje postojanje. Njegove zaključke u velikoj većini i danas smatramo ispravnim, ali da bi se ostvarivali u praksi, moraju se obnoviti. Da li je posle šezdeset godina moguć novi Novosadski dogovor i s kime? Iz Bosne, danas kad više nema Milana Šipke, teško da bismo našli ijednog lingvistu s kojim možemo razumno razgovarati. Iz Crne Gore, ako je reč o stručnjacima koji bi dobili saglasnost „milovske“ vlade, na tako nešto gotovo da ne treba računati. Politički i kulturni odnosi s Hrvatskom u poslednje vreme se poboljšavaju, ali – imajući u vidu i hajku na Snježanu Kordić – veliko je pitanje da li postoji nova generacija jezikoslovaca koji bi zauzimali umerenije stavove nego Babić i njegovi istomišljenici.

Treba se ipak nadati. U nadi mi pomaže sećanje na jedno predavanje koje je pokojni Ljubiša Rajić, pre mnogo godina, održao nama, kolegama s Filološkog fakulteta. Govoreći o normativnim priručnicima u Skandinaviji, rekao je da ih danski, norveški i švedski lingvisti pripremaju u međusobnoj saradnji. To su, naravno, tri posebna jezika, svaki važi u svojoj državi, ali su međusobno srodni, pa autori smatraju: hajde da ih uskladimo, da ne pravimo razlike tamo gde nisu neophodne. To čine u cilju boljeg sporazumevanja, i zato da bi kako jedni drugima tako i strancima olakšali učenje i upotrebu tih jezika. Sada kad se spremamo za ulazak u Evropu, hoće li se bar malo od tog skandinavskog duha preseliti u ove naše južne krajeve? Ko zna. Mi smo na putu bez putokaza i bez saobraćajne mape, na vidiku je svuda izmaglica, ne znamo ni kuda put vodi, ni da li smo blizu cilja. A Skandinavija je sigurno još daleko.

[1] Sećam se kako sam u pauzi savetovanja u Sarajevu čuo dve devojke, studentkinje ili asistentkinje prof. Ajanovića, kako smejući se kažu: „Po Mustafi, ne kaže se lopta nego hlopta“. Uprkos tome, Ajanović nije preterivao ni s turcizmima ni sa dodavanjem „h“, nego je poštovao suštinu rečnika iz Pravopisa dveju Matica.

[2] Obrnuta varijanta, hrvatskosrpski, može se zanemariti, jer je u Hrvatskoj ni ranije gotovo niko nije upotrebljavao, u Srbiji još manje, a navođena je jedino u cilju simetrije, kao znak ravnopravnosti.

[3] Nije naodmet ovde pomenuti slikovite analogije kojima Kordić (2010) ilustruje odnos između laičkog i stručnog govora. Po njenim rečima, „zadatak znanstvenika je da poboljša amaterske teorije običnog čovjeka, a ne da ih uzme zdravo za gotovo. (Ne bismo jako cijenili profesora meteorologije koji bi smatrao da je cilj njegove profesije sistematizirati korpus bapskih priča o prognozi vremena)“ (str. 116). „Narod može pauka zvati insektom, ali biolog to neće napraviti jer zna da pauk nije insekt“ (118). Kad Brozović piše da „lingvisti nemaju pravo utjecati na nazive koji se koriste u narodu kao što kemičar nema preavo zahtijevati od domaćice koja soli juhu da bude svjesna da je sol ustvari natrijev klorid iako je to, naravno, objektivno istina“, Kordićeva uzvraća da „ni narod nema pravo kemičaru zabraniti korištenje naziva natrijev klorid za sol, a do toga je kod nas došlo kad je riječ o nazivanju jezika“ (133).

[4] Sa ovom poslednjom tvrdnjom složio bi se i Miroslav Pantić, moj pokojni profesor, koji mi je govorio da se, s obzirom na dubrovačku književnost koja je bila njegova specijalnosz, ne može složiti s tvrdnjom da je ćirilica jedino srpsko pismo.

LITERATURA

Brborić 2000: Branislav Brborić, O jezičkom raskolu, CPL–Prometej, Beograd–Novi Sad

Brborić 2001: Branislav Brborić, S jezika na jezik, CPL–Prometej, Beograd–Novi Sad

Bugarski 2001: Ranko Bugarski, Lica jezika, Biblioteka HH vek, Beograd

Bugarski 2006: Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Biblioteka HH vek, Beograd

Gačević 1998: P. Ivić, M. Pešikan, M. Pižurica, B. Brborić, R. Gačević, D. Ćupić, E. Fekete, M. Dešić, J. Vuksanović, K novoj pismenosti, priredio Radojko Gačević, Naučna knjiga, Beograd

Kordić 2010: Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb

Piper 2003: Predrag Piper, Srpski između velikih i malih jezika, Beogradska knjiga, Beograd

PP 1989: Pavle Ivić, Jovan Jerković, Jovan Kašić, Branislav Ostojić, Asim Peco, Mitar Pešikan, Mato Pižurica, Živojin Stanojčić, Josip Baotić, Mevlida Karadža-Garić, Milan Šipka, Prilozi Pravopisu, Matica srpska, Novi Sad

SJAP 1979: Srpskohrvatski jezik – aktuelna pitanja, Rad, Beograd

SJUNO 2006: Srpski jezik u normativnom ogledalu. 50 odluka Odbora za standardizaciju srpskog jezika, priredili B. Brborić, R. Gačević, J. Vuksanović, Beogradska knjiga, Beograd

Šipka 2006: Milan Šipka, Jezik i politika, Beogradska knjiga, Beograd