Beleške o nacionalizmu

Povezani članci

• Poslednji apel za Grafički kolektiv: GALERIJA će nam se naći na ulici
• O Orwellovoj pobuni životinja
• NAGRADA MISAONIK KNJIŽEVNICI OLGI LALIĆ-KROWICKOJ
• STRANKINJA I TAKSISTA
• Božica Jelušić: SNJEŽAK PRŠI…
• Književni kutak

Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bica mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa »dobri« ili »losi«. (O nacijama, pa cak i neodredjenim entitetima, kao sto su katolicka crkva ili proletarijat, obicno se razmislja kao o jedinkama i cesto se za njih koristi »she«. Ocito apsurdne tvrdnje, kao »Nemacka je podmukla po prirodi«, mogu se naci u svakim novinama koje otvorite, a gotovo svi izricu lakomislene generalizacije o nacionalnom karakteru [Spanac je aristokrata po prirodi« ili »Svaki Englez je licemer«]. S vremena na vreme se shvata da su ove generalizacije neosnovane, ali obicaj i dalje opstaje, a cesto ih koriste i ljudi koji su poznati po svojim internacionalnim vidicima (kao Tolstoj ili Bernard So). Pod dva – sto je mnogo vaznije – mislim na sklonost da se covek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajuci je izvan dobra i zla, i ne priznavajuci nijednu drugu duznost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme brkati sa patriotizmom. Obe reci se obicno koriste u tako neodredjenom smislu da se svaka definicija moze osporiti, ali covek mora napraviti razliku izmedju njih posto su u pitanju dve razlicite i cak suprotstavljene ideje. Pod »patriotizmom« mislim na privrzenost odredjenom mestu i odredjenom nacinu zivota za koje covek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji zelja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturoloski. Nacionalizam je, s druge strane, neodvojiv od zelje za vlascu. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura sto vise moci i prestiza, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost.

Dokle god se to odnosi samo na ozloglasene i prepoznatljive nacionalisticke pokrete u Nemackoj, Japanu i drugim zemljama, sve je dovoljno ocigledno. Suoceni sa fenomenom kao sto je nacizam, koji mozemo posmatrati spolja, gotovo svi bismo o njemu rekli uglavnom iste stvari. No, ovde moram da ponovim ono sto sam vec rekao, to jest da koristim rec »nacionalizam« samo zato sto nemam bolju.
Nacionalizam, u prosirenom smislu u kojem ovu rec koristim, ukljucuje takve pokrete i tendencije kao sto su komunizam, politicki katolicizam, cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. On nuzno ne znaci privrzenost vladi ili zemlji, jos manje sopstvenoj zemlji, i cak nije ni, strogo uzevsi, nuzno da celine kojima se bavi uopste postoje. Ako nabrojimo samo nekoliko ociglednih primera – jevrejstvo, islam, hriscanstvo, proletarijat i bela rasa – videcemo da su sve to objekti strasnog izrazavanja nacionalistickih osecanja, ali njihovo postojanje moze se ozbiljno staviti pod znak pitanja, a ni za jedno od njih ne postoji definicija koja bi bila opsteprihvacena.

Takodje, treba jos jednom naglasiti da nacionalisticko osecanje moze da bude potpuno negativno. Postoje, na primer, trockisti koji su naprosto postali neprijatelji SSSR-a a da nisu razvili slicnu odanost ni prema jednoj drugoj celini. Kada se shvati sta to implicira, priroda onog sto podrazumevam pod nacionalizmom postaje mnogo jasnija.

Nadmetanje i prestiž

Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestizu. On moze da bude pozitivan ili negativan nacionalista – to jest, moze da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja – ali u svakom slucaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i ponizenjima. On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moci, a svaki dogadjaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omrazeni rival u opadanju i slabljenju. No, na kraju, vazno je da se nacionalizam ne pobrka s obicnim idealizovanjem uspeha. Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjacu stranu. Naprotiv, izabravsi svoju stranu, on ubedjuje sebe da je ona najjaca i u stanju je da se drzi svog ubedjenja cak i kada su cinjenice potpuno protiv njega. Nacionalizam je glad za vlascu ojacana samoobmanom. Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takodje – posto je svestan da sluzi necemu sto je vece od njega – nepokolebljivo siguran da je u pravu.

Sada, kada sam dao ovu poduzu definiciju, mislim da se moze priznati da je stanje svesti o kojem govorim rasprostranjeno medju engleskom inteligencijom vise nego medju narodom. Za one koji su duboko vezani za savremenu politiku, izvesne teme postale su toliko zatrovane razmisljanjima o prestizu da im je istinski racionalan pristup postao gotovo nemoguc. Od stotina primera koji se mogu izabrati, uzmimo ovo pitanje: koji je od tri velika saveznika, SSSR, Britanija i SAD, najvise doprineo porazu Nemacke? Teoretski bi bilo moguce dati razlozan i mozda cak konacan odgovor na ovo pitanje. U praksi se, medjutim, ne mogu napraviti nuzne procene, jer svako ko bi eventualno lupao glavu takvim pitanjem neizbezno bi ga video u terminima takmicarskog prestiza. On bi dakle krenuo odlucivsi se u korist Rusije, Britanije ili Amerike, zavisno od slucaja, a tek posle bi poceo da trazi argumente koji bi potvrdili njegov stav. A tu postoji i ceo niz srodnih pitanja na koja mozete dobiti posten odgovor samo od nekog ko je indiferentan prema celoj stvari o kojoj je rec i cije je misljenje o tome verovatno ionako beskorisno. Otuda, delom, u nase vreme, upadljivi promasaji u politickim i vojnim prognozama. Zanimljivo je ako se setimo kako se od svih »eksperata«, svih skola, nije nasao nijedan koji je bio u stanju da prognozira jedan tako verovatan dogadjaj kao sto je rusko-nemacki pakt 1939. (Prilican broj pisaca koji su naginjali konzervativizmu, kao Piter Druker, predvideli su sporazum izmedju Nemacke i Rusije, ali oni su ocekivali stvarni savez ili ujedinjenje koje bi bilo trajno. Nijedan marksist niti levicarski pisac, bez obzira na boju, nije bio ni blizu toga da predvidi ovaj pakt.) A kada je obelodanjena vest o paktu, davana su najfantasticnija i potpuno razlicita objasnjenja i cula se predvidjanja koja su se gotovo odmah pokazivala pogresnim posto su se zasnivala u gotovo svakom slucaju ne na proucavanju verovatnosti nego na zelji da se SSSR predstavi kao dobar ili los, jak ili slab. Politicki ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu preziveti gotovo svaku pogresku, jer njihovi odaniji sledbenici ne traze od njih procenu cinjenica nego podsticanje nacionalisticke lojalnosti. (Vojni komentatori popularnih listova mogu se uglavnom klasifikovati kao orijentisani proruski ili antiruski, proreakcionarno ili antireakcionarno. Takve greske, kao sto je ubedjenje da je linija Mazino neprobojna ili predvidjanje da ce Rusija za tri meseca poraziti Nemacku, nisu uzdrmale njihov ugled, jer oni uvek govore ono sto njihova licna publika zeli da cuje. Dva vojna kriticara koji su najomiljeniji medju inteligencijom su kapetan Lidel Hart i general-major Fuler, od kojih prvi uci da je odbrana jaca od napada, a drugi da je napad jaci od odbrane. Ova kontradikcija nije sprecila tu istu publiku da obojicu prihvati kao autoritete. Skriveni razlog za njihovu popularnost u levicarskim krugovima je sto se obojica razilaze sa Ministarstvom rata.) Estetski sudovi, posebno literarni, cesto su iskrivljeni na isti nacin kao i politicki. Nekom indijskom nacionalisti bi bilo tesko da uziva u Kiplingu, isto kao i konzervativcu da vidi vrednost Majakovskog, a uvek postoji iskusenje da se svaka knjiga sa cijom se tezom neko ne slaze, proglasi za losu knjigu sa literarne tacke gledista. Osobe jakih nacionalistickih pogleda cesto izvode ovaj hokus-pokus a da nisu ni svesne svog nepostenja.

U Engleskoj je, ako se jednostavno uzme u obzir broj ljudi koji ga ispoljavaju, verovatno dominantan oblik nacionalizma staromodni britanski militarizam. Sigurno je da je on jos uvek rasprostranjen i to daleko vise nego sto bi vecina posmatraca pre desetak godina to mogla i da predvidi. Medjutim, u ovom eseju bavim se uglavnom reakcijama inteligencije, medju kojom je militarizam, pa cak i patriotizam stare vrste, gotovo mrtav, iako izgleda da je sada oziveo medju njenim manjim delom. Nije ni potrebno reci da je medju inteligencijom dominantan oblik nacionalizma komunizam – pri cemu ovu rec koristim u veoma slobodnom smislu, tako da ona ne obuhvata samo clanove komunisticke partije nego i »simpatizere« i uopste rusofile.

Komunist je, u smislu koji ovde koristim, onaj koji na SSSR gleda kao na svoju otadzbinu i oseca kao svoju duznost da opravda rusku politiku i po svaku cenu zagovara ruske interese. Ocigledno da je danasnja Engleska prepuna takvih ljudi, a njihov direktan i indirektan uticaj veoma je veliki. Ali, u zamahu su takodje i drugi oblici nacionalizma, pa se upravo zapazanjem dodirnih tacaka izmedju razlicitih i cak naizgled suprotnih struja misljenja moze o njima dobiti najbolja slika.

Pre deset ili dvadeset godina, oblik nacionalizma koji je bio najblizi danasnjem komunizmu bio je politicki katolicizam. Njegov najizrazitiji predstavnik – iako je mozda pre bio ekstreman nego tipican slucaj – bio je G. K. Cesterton. Cesterton je bio pisac znacajnog talenta, koji je odabrao da ugusi i svoju osecajnost i svoje intelektualno postenje da bi ih stavio u sluzbu rimokatolicke propagande. Poslednjih dvadesetak godina zivota, njegovo celokupno stvaralastvo bilo je u stvari beskrajno ponavljanje iste stvari izvestacenom mudroscu tako jednostavnom i zamornom kao sto je: »Velika je Dijana Efeska«. Svaka knjiga koju je napisao, svaki paragraf, svaka recenica, svaki dogadjaj u svakoj prici, svaki delic dijaloga, morao je van svake moguce greske demonstrirati superiornost katolika nad protestantom ili nevernikom. Ali, Cesterton se nije zadovoljio da o ovoj superiornosti misli samo kao o intelektualnoj ili duhovnoj: ona se morala preobratiti u termine nacionalnog prestiza i vojne sile, koja je za sobom povlacila ignorantsku idealizaciju latinskih zemalja, posebno Francuske. Cesterton nije dugo ziveo u Francuskoj i njegova slika o njoj – kao zemlji katolickih seljaka koji neprekidno pevaju Marseljezu nad casom crnog vina – imala je otprilike toliko veze sa stvarnoscu koliko i Cu Cin Cou sa svakodnevnim zivotom u Bagdadu. A sa ovim je islo ne samo enormno precenjivanje francuske vojne sile (i pre i posle 1914–1918. smatrao je da je Francuska jaca od Nemacke), nego glupa i vulgarna glorifikacija pravog rata. Cestertonove ratne pesme, kao Lepanto ili Balada o Svetoj Barbari, cine da se Juris lake brigade cita kao pacifisticki traktat: one su mozda najdrecaviji bombasti stihovi koji se mogu naci u nasem jeziku. Interesantno je da bi, da je ove romanticne besmislice koje je stalno pisao o Francuskoj i francuskoj vojsci pisao neko drugi o Britaniji i britanskoj vojsci, on bi bio prvi koji bi to izvrgao ruglu. U domacoj politici bio je malo-Englez, istinski mrzeci militarizam i imperijalizam i, prema svom shvatanju, iskren prijatelj demokratije. Pa ipak, kad je pogled upirao van zemlje, na medjunarodnu ravan, zaboravljao je na svoje principe a da to cak nije ni primecivao. Tako ga njegovo gotovo misticno verovanje u vrline demokratije nije sprecilo da se divi Musoliniju. Musolini je unistio ustavnu vladu i slobodu stampe za koju se Cesterton tako zestoko borio kod kuce, ali je Musolini bio Italijan i napravio je Italiju jakom, a to je bilo presudno. Cesterton nije nikada rekao nijednu rec protiv imperijalizma i osvajanja obojenih rasa kada su to praktikovali Italijani i Francuzi. Njegovo shvatanje stvarnosti, njegov literarni ukus, pa cak u izvesnom stepenu njegovo moralno osecanje, poremetili bi se onog casa kada bi se umesala njegova nacionalisticka lojalnost.

Karakteristike

Ocigledno da postoje znatne slicnosti izmedju politickog katolicizma, kako ga je tumacio Cesterton, i komunizma. One ne samo da postoje izmedju njih nego i izmedju njih i, na primer, skotskog nacionalizma, cionizma, antisemitizma ili trockizma. Bilo bi suvise pojednostavljeno kada bismo rekli da su svi oblici nacionalizma isti, cak i po njihovoj mentalnoj atmosferi, ali postoje izvesne dodirne tacke koje su prisutne u svim slucajevima. Sledece karakteristike cine osnovu nacionalisticke misli:

Opsesija. Svaki nacionalista, gotovo uvek, misli, govori ili pise o superiornosti njegove sopstvene celine moci. Za svakog nacionalistu je tesko, ako ne i nemoguce, da ne otkrije svoju privrzenost stvari. I najmanja kleveta te njegove strane, ili bilo kakav nagovestaj pohvale rivalskoj organizaciji, ispunjava ga nemirom kojeg se moze osloboditi samo ako uzvrati ostrom merom. Ako je odabrana strana stvarna zemlja, kao Irska ili Indija, on ce uglavnom tvrditi da je ona superiorna ne samo po vojnoj snazi i politickoj moralnosti, nego i u umetnosti, knjizevnosti, sportu, po strukturi jezika, fizickoj lepoti stanovnika, a mozda cak i klimi, pejzazu i kuhinji. On ce pokazati veliku osetljivost kada se radi o stvarima kao sto su propisno vesanje zastave, velicina oznake drzave i red navodjenja imena zemalja. (Neki Amerikanci su izrazili nezadovoljstvo jer je »anglo-americki« kombinacija ove dve reci. Predlozena je zamena »americko-britanski«.) Nomenklatura igra vrlo vaznu ulogu u razmisljanju nacionaliste. Zemlje koje su se izborile za svoju nezavisnost ili prosle kroz nacionalnu revoluciju obicno promene svoje ime, a svaka zemlja ili druga celina koja izaziva snazna osecanja verovatno ce imati nekoliko imena, svako sa razlicitom implikacijom. Dve strane u spanskom gradjanskom ratu imale su devet do deset naziva, kojima se izrazavao razlicit stepen ljubavi i mrznje. Neki od ovih naziva (npr. »patriote« za pristalice Franka ili »lojalisti« za vladine pristalice) otvoreno su ukazivali na odgovor, a nije postojalo nijedno ime oko kojeg bi se dve rivalske frakcije mogle saglasiti da ga zajednicki koriste. Svi nacionalisti smatraju za svoju duznost da sire sopstveni jezik na ustrb rivalskih jezika, a na engleskom govornom podrucju ova se borba ponovo pojavila u suprotnim oblicima, kao borba izmedju dijalekata. Anglofobicni Amerikanci odbice da koriste frazu na slengu ako znaju da je britanskog porekla, a iza sukoba izmedju latinizacije i germanizacije cesto se kriju nacionalisticki motivi.

Skotski nacionalisti insistiraju na superiornosti Skotske nizije, a socijalisti ciji se nacionalizam iskazuje u obliku klasne mrznje drze tirade protiv akcenta BBC-ja. Moguce je nabrojati niz primera. Razmisljanje nacionaliste cesto daje utisak da je obojeno verom u simpaticnu magiju – verom koja verovatno proizlazi iz rasprostranjenog obicaja spaljivanja politickih neprijatelja u liku lutki ili koriscenju njihovih slika kao meta u streljanama.
Nepostojanost. Intenzitet nacionalisticke lojalnosti ne sprecava da se ona prenosi. Za pocetak se, kao sto sam vec istakao, ona moze i cesto se vezuje za neku drugu zemlju. Veoma cesto se pokaze da velike nacionalne vodje ili osnivaci nacionalnih pokreta nisu pripadali zemlji koju su glorifikovali. Ponekad su potpuni stranci, a cesce dolaze iz perifernih podrucja gde je nacionalnost pod znakom sumnje. Primeri su Staljin, Hitler, Napoleon, De Valera, Dizraeli, Poenkare, Biverbruk. Pangermanski pokret bio je delom tvorevina jednog Engleza, Hjustona Cemberlena. Poslednjih pedeset do sto godina, preneti nacionalizam bio je uobicajen fenomen medju knjizevnim intelektualcima. Kod Lafkadija Herna on se preneo na Japan, kod Karlajla i mnogih njegovih savremenika na Nemacku, a u nasem vremenu to je obicno Rusija. Medjutim, posebno je interesantna cinjenica da je isto tako moguce i re-prenosenje. Zemlja ili neka druga celina koja je godinama bila predmet divljenja moze se iznenada omrznuti, a neki drugi objekat ljubavi moze gotovo odmah zauzeti njeno mesto. U prvoj verziji Osnova istorije H. G. Velsa, kao i u drugim njegovim delima iz tog vremena, nalazimo pohvale Sjedinjenim Drzavama koje su gotovo isto tako preterane kao sto su to danas komunisticke pohvale Rusiji; pa ipak, za nekoliko godina, ovo nekriticno divljenje pretvorilo se u neprijateljstvo. Tvrdokorni komunista koji se za nekoliko nedelja, ili cak nekoliko dana, pretvara u isto tako tvrdokornog trockistu nije nista neobicno. U kontinentalnoj Evropi fasisticki pokreti uglavnom se regrutuju iz redova komunista, a u roku od nekoliko godina moglo bi isto tako doci do obrnutog procesa. Ono sto ostaje nepromenljivo kod nacionaliste to je njegovo sopstveno stanje svesti: objekat njegovih osecanja je promenljiv i moze biti imaginaran. Ali za intelektualca prenosenje ima znacajnu funkciju koju sam vec kratko pomenuo kod Cestertona. Ono mu omogucuje da bude mnogo nacionalistickiji – vulgarniji, gluplji, zlobniji, neposteniji – nego sto bi ikada mogao biti u ime svoje domovine ili bilo koje strane o kojoj poseduje istinsko znanje. Kada covek vidi kakve su ulizivacke ili razmetljive kojestarije o Staljinu, Crvenoj armiji itd. napisali sasvim inteligentni i razboriti ljudi, shvati da je to jedino bilo moguce zato sto je doslo do neke vrste iscasenja. U drustvima kao sto je nase nije obicaj da neko ko se moze nazvati intelektualcem oseca duboku vezanost za sopstvenu zemlju. Javno mnenje – to jest onaj deo javnog mnenja kojeg je on kao intelektualac svestan – nece mu dozvoliti da je ispolji. Vecina ljudi koja ga okruzuje je skepticna i nije tome sklona, pa on moze zauzeti isti stav bilo imitiranjem ili iz cistog kukavicluka: u tom slucaju odbacice oblik nacionalizma koji mu je najblizi, a da se nece nimalo pribliziti istinskom internacionalistickom stavu. On jos uvek oseca potrebu za Otadzbinom i prirodno je da je potrazi negde napolju. Kada je nadje, moze se neograniceno valjati u potpuno istim osecanjima za koja je verovao da ih se oslobodio. Bog, Kralj, Imperija, Junion Dzek – svi zbaceni idoli mogu se ponovo pojaviti pod razlicitim imenima i, posto se formalno ne priznaju za takve, mogu se obozavati mirne savesti. Preneti nacionalizam je, poput zrtvenog jarca, nacin da se postigne spasenje a da se ne promeni ponasanje.
________________________________________
Bilo bi suvise pojednostavljeno kada bismo rekli da su svi oblici nacionalizma isti, cak i po njihovoj mentalnoj atmosferi, ali postoje izvesne dodirne tacke koje su prisutne u svim slucajevima
________________________________________

Ravnodusnost prema stvarnosti. Svi nacionalisti imaju moc da ne vide slicnost izmedju istovrsnih cinjenica. Britanski torijevac branice samoopredeljenje u Evropi a protivice mu se u Indiji i u tome nece videti nedoslednost. Postupci se smatraju dobrim ili losim ne prema njihovim sopstvenim osobinama, nego prema onom ko ih radi, a gotovo da nema vrste nasilja – mucenja, uzimanja talaca, prisilnog rada, masovnih deportacija, zatvaranja bez sudjenja, falsifikovanja, ubistava, bombardovanja civila – koji ne menjaju svoju moralnu boju kada ih vrsi »nasa« strana. Liberalni News Chronicle je objavio, kao primer necuvenog varvarstva, fotografije Rusa koje su obesili Nemci, a posle godinu ili dve objavio je sa primetnim odobravanjem gotovo potpuno iste fotografije Nemaca koje su obesili Rusi. (Njuz hronikl je savetovao svojim citaocima da pogledaju filmske novosti u kojima se prikazuje cela egzekucija, sa snimcima u gro-planu. Star je s ocitim odobravanjem objavio fotografije gotovo nagih kolaboristkinja na koje je nahuskana pariska svetina. Ove fotografije upadljivo su slicne nacistickim fotografijama Jevreja na koje je nahuskana berlinska svetina.) Isto je s istorijskim dogadjajima. Istorija se uci vecinom u nacionalistickim terminima, a stvari kao inkvizicija, mucenja u Zvezdanoj sobi,8 poduhvati engleskih gusara (ser Frensis Drejk je, na primer, bio sklon da dere kozu sa zivih spanskih zarobljenika), Vladavina terora, heroji Pobune9 koji su iz pusaka poubijali na stotine indijanaca ili Kromvelovi vojnici koji su sekli lica irskih zena brijacima, postaju moralno neutralne pa cak i vredne hvale, kada se smatra da su uradjene za »pravu« stvar. Ako se osvrnemo na poslednju cetvrt ovog veka otkricemo da gotovo da nije bilo godine kada iz nekog dela sveta nisu stizale vesti o zlocinima; pa ipak, ne postoji ni jedan jedini slucaj da je engleska inteligencija u celini poverovala i osudila takve zlocine – ni u Spaniji, ni u Rusiji, Kini, Madjarskoj, Meksiku, Amritsaru, Ismiru. Da li takva dela zasluzuju osudu, pa cak i da li su se dogodila, uvek se odlucivalo prema politickom stavu.

Nacionalista ne samo da ne osudjuje zlocine koje je pocinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih cak ni ne cuje. Gotovo sest godina engleski obozavaoci Hitlera uspevali su da ne cuju za postojanje Dahaua i Buhenwalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemackih koncentracionih logora cesto uopste nisu bili svesni, ili samo vrlo neodredjeno svesni, da koncentracioni logori postoje takodje i u Rusiji. Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione zivota, u stvari su prosle nezapazeno kod vecine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu nista culi o ubijanju nemackih i poljskih Jevreja tokom rata. Njihov sopstveni antisemitizam ucinio je da se ovaj ogroman zlocin odbije od njihove svesti. U nacionalistickoj filozofiji postoje cinjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Moze se dogoditi da je poznata cinjenica toliko nepodnosljiva da se obicno gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da udje u logicki proces razmisljanja ili, s druge strane, ona moze uci u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao cinjenica, cak ni u sopstvenoj svesti.

Svakog nacionalistu proganja ubedjenje da se proslost moze izmeniti. On provodi deo svog vremena u svetu maste gde se stvari desavaju onako kako je trebalo da se dese – u kojoj je, na primer, spanska armada bila uspesna a ruska revolucija ugusena 1918. – i prenece delice ovog sveta u istorijske udzbenike kad god je to moguce. Veliki deo propagandistickog pisanja u nase vreme svodi se na ciste izmisljotine. Materijalne cinjenice se zataskavaju, datumi menjaju, citati izvlace iz konteksta i krivotvore tako da im se menja znacenje. Izostavljaju se primeri koji, kako se smatra, nisu smeli da se dogode i na kraju se negiraju. (Primer je rusko-nemacki pakt koji je sto je brze moguce izbrisan iz secanja javnosti. Ruski dopisnik mi je rekao da se pakt vec ne pominje u ruskim godisnjacima u kojima se daju pregledi nedavnih politickih dogadjaja.) Godine 1927. Cang Kaj Sek je skuvao na stotine zivih komunista, pa ipak je za deset godina postao jedan od heroja levice. Prestrojavanje svetske politike dovelo ga je u antifasisticki blok, pa se smatralo da se kuvanje komunista »ne racuna« ili se, mozda, nije ni dogodilo. Primarni cilj propagande je, naravno, da utice na javno mnenje, ali oni koji prepravljaju istoriju verovatno delicem svoje svesti veruju da u stvari potiskuju cinjenice u proslost. Kada covek razmotri detaljno razradjene falsifikate uradjene da bi se pokazalo da Trocki nije odigrao znacajnu ulogu u ruskom gradjanskom ratu, tesko je verovati da su ljudi koji su za to odgovorni samo lagali. Verovatnije je da su mislili da je njihova verzija ono sto se dogodilo u Bozjim ocima i da je opravdano da se u skladu s tim prerade istorijski zapisi.

Ravnodusnost prema objektivnoj istini podstice zatvaranje jednog dela sveta od drugog, sto cini da je sve teze i teze otkriti sta se u stvari dogadja. Cesto moze postojati istinska sumnja u najstrasnija desavanja. Na primer, nemoguce je izracunati u granicama miliona, mozda cak i desetina miliona, broj smrti uzrokovanih ratom. Nesrece o kojima se stalno izvestavalo – bitke, masakri, glad, revolucije – teze da kod prosecnog coveka izazovu osecanje nerealnosti. Covek nema nacina da proveri cinjenice, niti cak moze biti potpuno siguran da su se one dogodile, a uvek dobija potpuno drugacije interpretacije iz razlicitih izvora. Sta je bilo tacno a sta pogresno u varsavskom ustanku u avgustu 1944? Da li su zaista postojale nemacke gasne peci u Poljskoj? Ko je pravi krivac za glad u Bengalu? Verovatno je istinu nemoguce otkriti, ali cinjenice ce biti tako neposteno prikazane u gotovo svim listovima da se obicnom citaocu moze oprostiti sto ili proguta lazi ili ne moze da formira misljenje. Opsta neizvesnost oko toga sta se stvarno dogadja dovodi do toga da sumanuta verovanja lakse hvataju koren. Posto se nista ne moze sasvim dokazati ili opovrgnuti, bezocno se moze negirati i najociglednija cinjenica. Stavise, iako beskonacno mozga o moci, pobedi, porazu, odmazdi, nacionalista je cesto na neki nacin nezainteresovan za ono sto se dogadja u stvarnom svetu. Ono sto on zeli je da oseca da njegovoj sopstvenoj strani ide bolje nego nekoj drugoj grupi, a to moze lakse uraditi ako se sa protivnikom obracuna, nego da ispituje cinjenice da bi video da li ga one podrzavaju. Sva nacionalisticka kontroverza je na nivou debatnog drustva. Ona je gotovo potpuno bez snage dokaza, posto svaki ucesnik apsolutno veruje da je on izvojevao pobedu. Neki nacionalisti nisu daleko od sizofrenije i zive sasvim srecno u snovima o moci i pobedi, koji nemaju nikakve veze sa fizickim svetom. […]

Tendencije

U klasifikaciji koju sam gore pokusao da napravim izgledace da sam cesto preterivao, pojednostavljivao, pravio neumesne pretpostavke i iz svog razmatranja izostavljao postojanje obicnih casnih motiva. To je bilo neizbezno, jer u ovom eseju pokusavam da izolujem i identifikujem tendencije koje postoje u nasoj svesti i iskrivljuju nasa razmisljanja, a da se nuzno ne pojave u cistom obliku ili su stalne. Sada je vazno da ispravim i suvise pojednostavljenu sliku koju sam morao da napravim. Za pocetak, covek ima prava da pretpostavi da je svaka osoba, ili cak svaki intelektualac, zarazen nacionalizmom. Drugo, nacionalizam moze biti povremen i ogranicen. Inteligentna osoba moze da delimicno podlegne ubedjenju koje ga privlaci a za koje zna da je apsurdno, i moze da ga drzi i dalje iz svoje svesti dugo vremena, da bi mu se ono vratilo u trenucima gneva ili sentimentalnosti, ili kada je sigurna da se ne radi o nekom vaznom pitanju. Trece, nacionalisticki kredo moze se prihvatiti u dobroj veri iz nenacionalistickih motiva. Cetvrto, nekoliko vrsta nacionalizama, cak i vrste koje se medjusobno iskljucuju, mogu istovremeno postojati u jednoj te istoj osobi. Sve vreme govorim »nacionalista radi ovo« ili »nacionalista radi ono« koristeci za ilustraciju ekstremne primere, ocito jedva normalan tip nacionaliste koji nema neutralnih zona u svojoj svesti i interesa za bilo sta sem borbe za vlast. U stvari, takvi ljudi su prilicno cesta pojava, ali nisu vredni da se njima covek bavi. U stvarnom zivotu, lord Elton, D. N. Prit, ledi Hjuston, Ezra Paund, lord Vansitart, otac Kolin i svi ostali iz njihove zalosne klike, ljudi su protiv kojih se mora boriti, ali gotovo da nije potrebno ukazivati na njihove intelektualne nedostatke. Monomanija nije interesantna, a cinjenica da nijedan iz redova uskogrudih nacionalista ne moze da napise knjigu, koja bi bila vredna citanja posle nekoliko godina, ima izvestan dezodorirajuci efekat. Ali, kada covek i prizna da nacionalizam nije svugde trijumfovao, da jos uvek postoje ljudi cije rasudjivanje ne podleze njihovim zeljama, ostaje cinjenica da je nacionalisticki nacin misljenja opsterasiren, cak toliko da razni veliki i akutni problemi – Indija, Poljska, Palestina, spanski gradjanski rat, moskovska sudjenja, americki Crnci, rusko-nemacki pakt i sta jos ne – ne mogu biti, ili barem nikada nisu bili, razmatrani na razumnom nivou. Razni Eltonsi, Pritsi i Kolinsi, svako od njih samo ogromna usta koja uvek iznova trube istu laz, ocigledno su ekstremni slucajevi, ali se zavaravamo ako ne shvatimo da im svi mi, u nekim nepromisljenim trenucima, mozemo biti nalik. Neka se dirne u nerv, stane na jedan ili drugi zulj – a to moze da bude zulj za koji se do tada nije slutilo da postoji – i najsirokogrudnija i najprijatnija osoba iznenada moze da se pretvori u zestokog stranackog sledbenika, spremnog da se »obracuna« sa svojim protivnikom i da mu pri tom bude svejedno koliko ce lazi izreci ili koliko ce logickih gresaka napraviti. Kada je Lojd Dzordz, koji je bio protivnik Burskog rata, u Donjem domu izneo podatak da se u britanskim kominikeima, ako se uzmu svi zajedno, tvrdi da je ubijeno vise Bura nego sto ih ima cela burska nacija, zabelezeno je da je Artur Balfur ustao na noge i doviknuo: »Nitkove!« Malo je ljudi koji su otporni na greske ovakve vrste. Crnac na kojeg se otrese belkinja, Englez koji cuje kako neki Amerikanac ignorantski kritikuje Englesku, katolicki apologeta kome se pomene spanska armada, reagovace svi na uglavnom isti nacin. Samo jedan dodir u nerv nacionalizma i intelektualna suzdrzanost moze u trenu da iscezne, proslost se promeni, a najocitije cinjenice negiraju.
________________________________________
Nacionalista ne samo da ne osudjuje zlocine koje je pocinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih cak ni ne cuje
________________________________________

Ako se u necijoj svesti krije bilo kakva nacionalisticka privrzenost ili mrznja, izvesne cinjenice se ne mogu prihvatiti, iako se na neki nacin zna da su one istinite. Navodim samo nekoliko primera. Poredjacu pet tipova nacionalista i uz svakog staviti cinjenicu za koju je tom tipu nacionaliste nemoguce da je prihvati, cak ni u njegovim najiskrivljenijim mislima.
Britanski torijevac: Britanija je izasla iz rata sa smanjenom moci i prestizom.
Komunista: Da nije bilo pomoci Britanije i Amerike, Nemacka bi pobedila Rusiju.
Irski nacionalista: Irska moze da ostane nezavisna samo zbog britanske zastite.
Trockist: Ruske narodne mase prihvatile su Staljinov rezim.
Pacifist: Oni koji se »odricu« nasilja mogu to raditi zato sto drugi vrse nasilje umesto njih.
Sve su ovo cinjenice potpuno ocigledne ako se posmatraju bez emocija, ali vrsti osobe koja se navodi uz svaki od ovih primera one su toliko nepodnosljive da se moraju negirati, a kada se negiraju umesto njih se moraju konstruisati lazne teorije. Vracam se na zapanjujuci promasaj vojne prognoze u ratu. Mislim da se moze reci da je inteligencija vise gresila u prognozi tokom rata od obicnih ljudi i da je gresila upravo zato sto je bila poneta osecanjima stranackog pripadnistva. Prosecan intelektualac levice, na primer, verovao je 1940. da je rat izgubljen, 1942. da ce Nemci sigurno pregaziti Egipat, da Japanci nikada nece biti proterani iz zemalja koje su osvojili i da anglo-americko bombardovanje nema nikakvo dejstvo na Nemacku. On je mogao da u ovo veruje jer mu je njegova mrznja prema britanskoj vladajucoj klasi zabranjivala da prizna da britanski planovi mogu uspeti. Ne postoji granica za budalastine koje se mogu progutati ako je neko pod uticajem osecanja ovakve vrste. Cuo sam, na primer, kako se u poverenju tvrdi da su americke trupe dosle u Evropu ne da bi se borile protiv Nemaca, nego da bi ugusile englesku revoluciju. Covek mora da pripada inteligenciji da bi poverovao u ovakve stvari: nijedan obican covek ne bi mogao da bude tolika budala. Kada je Hitler napao Rusiju, zvanicnici Ministarstva informacija izdali su »kao smernicu« upozorenje da se moze ocekivati da ce Rusija pasti za sest nedelja. S druge strane, komunisti su svaku fazu rata dozivljavali kao rusku pobedu, cak i kada su Rusi bili odbaceni gotovo do Kaspijskog mora i kada ih je zarobljeno nekoliko miliona. Nema potrebe da se nabrajaju primeri. Poenta je u tome da se osecanje za realnost iskrivljuje cim su u pitanju strah, mrznja, surevnjivost i obozavanje moci. I, kako sam vec istakao, takodje se iskrivljuje osecanje za dobro i zlo. Ne postoji zlocin, apsolutno ni jedan jedini, koji se ne moze oprostiti kada ga pocini »nasa« strana. Cak i kad se ne negira da se zlocin dogodio, cak i kada se zna da je to upravo isti zlocin kakav je osudjen u nekom drugom slucaju, cak i kada se prizna da je on, u intelektualnom smislu, bez opravdanja – jos uvek se ne oseca da je nepravedan. Radi se o lojalnosti, a samilost tada prestaje da funkcionise.

Razlog za rast i sirenje nacionalizma i suvise je veliko pitanje da bih ga ovde pokrenuo. Dovoljno je reci da je nacionalizam, u formama u kojima se pojavljuje medju engleskim intelektualcima, iskrivljen odraz uzasnih bitki koje se zaista vode u spoljnom svetu i da su njegove najporazavajuce gluposti postale moguce nestankom patriotizma i religiozne vere. Ako covek nastavi da sledi ovaj tok misli pada u opasnost da se nadje u klasi konzervativizma ili politickog kvijetizma. Na primer, moze se naizgled prihvatljivo tvrditi – a cak je verovatno i tacno – da je patriotizam cepivo protiv nacionalizma, da je monarhija odbrana od diktature, a da je organizovana religija zastita od praznoverja. Ili se moze tvrditi da nema nepristrasnog stava, da sva kreda i zastupanja neke stvari ukljucuju iste lazi, budalastine i varvarstva; i to se cesto istice kao razlog za potpuno iskljucenje iz politike. Ne prihvatam ovaj argument, ako ni zbog cega drugog a ono zato sto, u savremenom svetu, niko ko se moze nazvati intelektualcem ne moze ostati van politike u smislu da ga ona ne interesuje. Mislim da se covek mora angazovati u politici – koristim rec u sirem smislu – i da covek mora necemu da daje prvenstvo: to jest, mora da prepozna da je zastupanje neke stvari objektivno bolje od zastupanja neke druge, cak i ako se one propagiraju na jednako los nacin. Sto se tice nacionalistickih ljubavi i mrznje o kojima sam govorio, one su sastavni deo vecine nas, voleli mi to ili ne. Da li je moguce osloboditi ih se ili ne, ne znam, ali verujem da je moguce boriti se protiv njih i da je to u sustini moralni napor. To je pre svega pitanje toga da covek otkrije ono sto stvarno jeste, kakva su njegova stvarna osecanja i da tada uzme u obzir i da kod njega postoji neizbezna pristrasnost. Ako mrzite Rusiju i strahujete od nje, ako zavidite Americi na bogatstvu i moci, ako prezirete Jevreje, ako imate osecanje inferiornosti u odnosu na britansku vladajucu klasu, ne mozete se svih tih osecanja osloboditi tako sto cete jednostavno misliti o tome. Ali, barem mozete priznati da ih imate i spreciti da one zagade vase mentalne procese. Emotivne potrebe koje se ne mogu izbeci i koje su mozda cak i potrebne za politicku akciju, morale bi postojati istovremeno sa prihvatanjem stvarnosti. Ali to, ponavljam, zahteva moralni napor, a savremena engleska literatura, onoliko koliko je uopste svesna glavnih pitanja naseg vremena, pokazuje koliko malo nas je spremno da ga napravi.

Notes on Nationalism prvi put su objavljene u oktobru 1945. u casopisu Polemic.

KA FILOZOFIJI