ALISI IZ ZEMLJE ČUDA

Povezani članci

• Promocija knjige Đurđice Čilić “Fafarikul” u Sarajevu
• Đavo u školskoj klupi, Srbi u lancima
• Kampanja “Popismonitor” : Popisni rezultati su dovedeni u pitanje, prikupljeno više od 600 žalbi
• Izložba umjetničke fotografije
• Most RSE: Da li je moguć kompromis o severu Kosova
• Razgradnja BiH kao države više nikom ozbiljnu nije upitna

Foto: Flickr

Draga moja Alisa,

Pišem ti ovo pismo zaklonjena u mraku svoje nemogućnosti artikulacije. Upoznala sam te slučajno, a slučaj, taj komedijant što je rekao jedan poznati pisac, može ostaviti dublje tragove od onoga što planiramo, svesno ili nekad polusvesno.

Da, sećam se kako smo se upoznale. Nisam znala ko si, gde si, „čija si“. Preko zajedničkog nam prijatelja koji je uvek tu, u našim srcima, pa i kad luta u potrazi za umetnošću između okena. Smejala si se veselo, onako čisto i od srca. Udahnula si mi osećaj nekog izgubljenog življenja. Pokazala sam ti neki tekst na portalu koji je objavljen. Rekla si mi da je odličan i da treba da pišem. Zato i sad pišem, jer si mi ti rekla da treba da pišem, iako se dugo osećam prazno. Praznina je dugo usađena u meni, ali si je ti ispunjavala.

Naši mailovi, poruke, viđenja kad stignemo od posla i porodničnih obaveza su za mene bila nešto posebno. Neki osećaj razumevanja i pored kratkog poznanstva. No, iako su naši susreti bili retki i „progutani“ od sistema, mi smo im nekako vešto izmicale. Radile smo zajedno kad je bilo prilike. Slala sam ti fotografije sa puta i ti si mi iste sekunde odgovarala onako veselo, nepatvoreno… Pa je neki moj put vani delovao značajnije, nego što to zaista i jeste bio. Sećam se A-dama, to grada koji kao da mi je bio nadohvat ruke ali kojeg nisam mogla do kraja skužiti zbog kratkoće tzv. naučnog boravka. Noć kasno pada u A-damu, u 22h se još vidi, proganjala me nesanica ali ti si bila tu, da je prebrodim.

Pričale smo i o deci, a ja sam ti rekla da je moj Luka dete sa autizmom. Tuga me je obuzimala, ali ju je tvoje toplo srce ublažavalo. Pričala si mi o Mahiru, kako te uveseljava i kako je divan dečak. Tvog sina više nema, a mog Luke takođe nema ali na drugi način. On je „izbrisan“ u društvu, sistemu koje nema sluha za dete kao što je moje.

Dugo sam imala noćne more… Kako ga zlostavljaju, muče, kad mene nestane sa ovozemaljskog sveta. Kako zbijaju šale na njegov račun, kako ga siluju pedofili i kako je jadan i nezaštićen u nekoj ustanovi. Budila sam se u znoju, raspeta između svojih želja, ambicija, samopercepcija, vlastite nemoći.

Tebi se desilo ono što ja i dalje sanjam da će se sutra desiti mom Luki. Ali se i dalje nadam da neće. Jer tu je moja Alisa iz zemlje čuda… Kojoj pišem s nadom da će joj se osmeh vratiti na njeno nežno lice i da će nastaviti sa borbom u koju je hrabro krenula koja će stvoriti zdrav prostor za svu našu decu, u bogatstvu njihove različitosti.

Tvoje osećaje mogu samo da naslutim. Ali se meni desilo čudo. Ovo je na žalost, jedan od lepših raspusta u mom životu, a tebi najtužniji… Lukas je sretan, više priča mada i dalje brka vremena, padeže i lične zamenice, raduje se kad ustane i vidi da je njegova mama tu. Pominje tetu, sestru, hoće na put…

Naučno kritiziram, ali se pitam šta je nauka u BiH, upakovana u različite kvaziideologije. Pišemo slova, crtamo, plešemo, šetamo. Valjda je i to neka nauka. Ili pouka. A Mahir, upozorenje za sve nas, ali i nada u neka možda drugačija vremena gde će se ceniti ljudska srdačnost, plemenitost, različitost, rad, a ne biti nam zajedničko prokletstvo.

Zlatiborka Popov Momčinović