Ja im naprosto pripadam

Povezani članci

• LOŠI DANI ZA JOHNA I MENE
• NELLY SACHS: POEZIJA
• Kultna pjesnička Tribina Jutro poezije (3/3)
• I NA NEBESIMA VOLJEĆE TEBE MOJ BALAŠEVIĆU
• Alois Schild: MISDATED STORMS OF STEEL / Pogrešno datirane oluje od čelika
• ZAGREBAČKA PROMOCIJA KNJIGE “HUMANIZAM ZA DJECU”

Prikaz knjige Hane Arent „The Jewish Writings/Jevrejski spisi“, SchockenBooks, 2007.

„Znate da levica misli da sam konzervativna“, rekla je jednom Hana Arent, „a konzervativci misle da sam levičarka ili osobenjakinja ili ko zna šta. Moram da kažem da me to nimalo ne sekira. Ali ne mislim da se na taj način mogu rasvetliti stvarna pitanja ovog veka.“ Jevrejski spisi neće nam pomoći da odgovorimo na pitanje o njenom političkom opredeljenju. U tim člancima, esejima i nedovršenim tekstovima ona nastoji da istakne političke paradokse nacionalne države. Ako nacionalna država štiti prava građana, ona je svakako neophodna; ali ako se oslanja na nacionalizam i neizostavno proizvodi ogroman broj apatrida, jasno je da joj se treba suprotstaviti. A ako joj se suprotstavimo, šta će – i da li će išta – služiti kao alternativa?

Arent govori o raznim načinima pripadanja i koncepcijama „političke zajednice“ koje se ne mogu svesti na ideju nacionalne države. U ranim tekstovima ona čak formuliše ideju o „naciji“ koja je odvojena kako od državnosti, tako i od teritorije. Nacija za nju zadržava svoje mesto, mada joj ona pridaje manji značaj između sredine tridesetih i početka šezdesetih godina prošlog veka; u svakom slučaju, politička zajednica koju ona neko vreme zamišlja nije isto što i nacionalna država: to je federacija koja istovremeno otklanja i zahteve za nacionalnom suverenošću i ontologiju individualizma. U svojoj kritici fašizma, kao i u svom skepticizmu prema cionističkim idejama, ona se jasno suprotstavlja tim veoma različitim oblicima nacionalne države kojima je zajedničko to što počivaju na nacionalizmu i stvaraju masovno apatridstvo i apsolutno siromaštvo. Paradoksalno, i verovatno pronicljivo, Arent kasnije prenosi pojmovni okvir u kom je kritikovala fašizam u svoju kritiku cionizma, mada nikad nije – i nikad ne bi – izjednačila te dve ideologije.

Ona je to sasvim jasno rekla u Izvorima totalitarizma, knjizi objavljenoj 1951. Apatridstvo za nju nije bilo jevrejski problem, već problem koji se redovno ponavlja u nacionalnoj državi 20. veka. Ono što se jevrejskom narodu dogodilo pod Hitlerom ne treba shvatiti kao nešto izuzetno već kao primer načina na koji se postupa prema manjinskom stanovništvu; dakle, „svođenje nemačkih Jevreja na nepriznatu manjinu u Nemačkoj“, potonji progon Jevreja iz zemlje kao „bezdržavnog naroda“i na kraju njihovo „vraćanje sa svih strana i otpremanje u logore za istrebljenje, bilo je elokventna demonstracija ostatku sveta kako treba stvarno ʼeliminisatiʼ sve probleme u vezi s manjinama i apatridima“. Tako se posle rata pokazalo, nastavlja Arent, da je jevrejsko pitanje, koje je smatrano jedinim nerešivim, zapravo rešeno – zahvaljujući osvojenoj i kolonizovanoj teritoriji – ali time nije rešen problem manjina i apatrida. Naprotiv, kao i gotovo svi drugi događaji 20. veka, rešenje jevrejskog pitanja samo je proizvelo nove kategorije izbeglica i time povećalo broj apatrida i obespravljenih za još 700.000 do 800.000 ljudi. Ono što se dogodilo u Palestini, na manjoj teritoriji i što je pogodilo stotine hiljada ljudi, kasnije se u većim razmerama dogodilo u Indiji, sa milionima.

Možda su ti njeni stavovi, zajedno s kritikom cionizma 1944. i 1948. godine, izazvali oštre prekore Geršoma Šolema u prepisci s Arent 1963, posle objavljivanja Ajhmana u Jerusalimu. Šolem ju je nazvao „bezdušnom“ zato što se hladne glave usredsredila na Ajhmanovo razumevanje samog sebe kao funkcionera. Njen tekst je bio kontroverzan iz više razloga. Neki su smatrali da je pogrešno opisala istoriju jevrejskog otpora fašizmu i nepravično stavila u prvi plan kolaborativnu politiku jevrejskih saveta, a neki su od nje tražili da Ajhmana označi kao simbol zla i da ga tako i analizira. Štaviše, u svom opisu suđenja Ajhmanu, ona je nastojala da spekulacije o njegovim psihološkim motivima odbaci kao nevažne za sudski proces. Mada se slagala s izraelskim sudom da je Ajhman kriv i da zaslužuje smrtnu kaznu, nije se slagala s procedurom i osnovama na kojima je zasnovana presuda. Neki su prigovarali njenoj javnoj kritici suda, tvrdeći da nije izabrala dobar trenutak za kritiku izraelskih političkih institucija ili da je takva kritika neukusna. To što je ona smatrala da je Ajhman karijerista, da je zbunjen i začudo „ushićen“ dok se navode njegova nedela, nije zadovoljilo one koji su nastojali da njegove motive i strategiju Konačnog rešenja predstave kao vrhunac vekovnog antisemitizma. Arent je odbijala sva ta tumačenja (kao i druge psihološke konstrukte poput „kolektivne krivice“) i tvrdila, prvo, da se „kod Ajhmana ne može naći nikakva demonska ili dijabolična dubina“ i da, ako je on u tom smislu „banalan“, to ne znači da je „običan“; i drugo, da su opisi njegovih postupaka na osnovu „dubljih objašnjenja“ sporni, ali da je „nesporno to da se na njima ne bi mogao zasnovati nijedan sudski postupak“.

Šolem je nastavio da joj pripisuje sumnjive lične motive: „U jevrejskoj tradiciji postoji jedan pojam koji je teško definisati iako je dovoljno konkretan i koji nam je poznat kao Ahabath Israel: ʼLjubav prema jevrejskom naroduʼ. U tebi, draga Hana, kao i u mnogim drugim intelektualcima koji su potekli iz nemačke levice, nalazim malo tragova tog osećanja.“ Pošto ospori da potiče iz nemačke levice (a ona zaista nije bila marksista), Arent odgovara:

„Sasvim ste u pravu – ne pokreće me takva ʼljubavʼ, i to iz dva razloga: nikad u životu nisam ʼvolelaʼ nijedan narod ili kolektiv – ni nemački narod, ni francuski, ni američki, ni radničku klasu niti išta slično. Zaista volim ʼsamoʼ svoje prijatelje i jedina vrsta ljubavi koju poznajem i u koju verujem je ljubav prema osobama. Drugo, pošto sam i sama Jevrejka, ta ʼljubav prema Jevrejimaʼ bi mi izgledala kao nešto prilično sumnjivo. Ne mogu da volim sebe niti išta što je sastojak moje osobe. Da bih ovo razjasnila, dopusti mi da ti ispričam kakav sam razgovor vodila s jednom istaknutom političkom ličnošću; ona je branila – po mom mišljenju katastrofalno – nerazdvajanje religije i države u Izraelu. Više se ne sećam tačno njenih reči, ali njihov smisao je otprilike ovo: ʼShvatićete da ja, kao socijalistkinja, naravno, ne verujem u Boga.ʼ Taj iskaz je za mene bio šokantan i pošto sam bila suviše šokirana, nisam na vreme odgovorila. A mogla sam da odgovorim: veličina ovog naroda je nekad bila u tome što je verovao u Boga, i što je u Njega verovao na takav način da je njegova vera i ljubav prema Njemu bila veća od njegovog straha. A sad taj narod veruje samo u sebe? Kakvo dobro iz toga može proizaći? E pa u tom smislu ja ne ʼvolimʼ Jevreje i ne ʼverujemʼ u njih. Ja im prosto pripadam, to je činjenica koja je s one strane osporavanja i dokazivanja.“

I ton i suština tog argumenta nameću pitanja o njenom razumevanju pripadanja jevrejstvu. Šta je Arent htela da kaže time da je njeno jevrejstvo činjenica koja je s one strane osporavanja i dokazivanja? Da li je time rekla da je samo nominalno Jevrejka zahvaljujući genetskom nasleđu ili istorijskoj baštini ili nekoj mešavini to dvoje? Ili je rekla da je sociološki u položaju Jevrejke? Kad je Šolem nazove „kćerkom našeg naroda“, ona se izmiče od tog pripisivanja srodstva, ali priznaje pripadnost: „Nikad nisam pretendovala da sam išta drugo ili da sam nešto različito od onog što jesam, nisam čak bila ni u iskušenju da to učinim. To bi bilo kao kad bih rekla da sam muškarac, a ne žena – dakle, neka vrsta ludila.“ Ona nastavlja i kaže da je „biti Jevrejka“ jedna „nesporna činjenica mog života“, a onda dodaje: „Postoji nešto kao osnovna zahvalnost za sve što je takvo kakvo jeste; što je dato a ne napravljeno; što je physei a ne nomo.“

Biti žena i biti Jevrejka se svrstavaju u physei, što znači da su to prirodno nastale osobine, a ne deo kulturnog poretka. Ali tu Arent zapravo ne odgovara na pitanje da li su takve kategorije date ili napravljene; teško bi se moglo reći da ta dvosmislenost čini njenu poziciju „nekom vrstom ludila“. Zar ne postoji napravljena datost, koja komplikuje razliku između physei i nomo? Arent se predstavlja kao Jevrejka koja može i hoće da stane na različita politička stanovništva bez obzira na to da li ona odgovaraju nečijoj ideji o tome koja stanovišta Jevrejin treba da prihvati ili šta bi Jevrejin trebalo da bude. Šta god za nju značio taj način pripadanja, on ne povlači saobražavanje nacionalističkim političkim gledištima. Štaviše, teško je tumačiti njen odgovor Šolemu kao bilo šta drugo do kao napor da se osmisli ili na poseban način konstruiše physei koji je ona. A pošto je 30-ih godina 20. veka ona bila poklonica ideje da je jevrejski narod „nacija“ i čak odbacivala one Jevreje koji su se distancirali od te ideje, moramo se zapitati: šta se dogodilo s njenim gledištima o naciji i načinima kulturnog pripadanja između 30-ih i sredine 60-ih godina prošlog veka?

U Jevrejskim spisima Arent se hvata u koštac s pitanjem šta znači biti Jevrejin bez snažne religijske vere, i zašto bi bilo važno praviti razliku, kao što to ona čini, između svetovnog i asimilovanog Jevrejina. Ona, najzad, sebe označava kao Jevrejku, što predstavlja neuspeh asimilacije (čiji je zadatak potpuno gubljenje te oznake). U jednom nezavršenom tekstu nastalom oko 1939. Arent tvrdi da cionizam i asimilacija potiču iz zajedničkog dogmatizma. Asimilacionisti smatraju da Jevreji pripadaju naciji koja je njihov domaćin (anticionistički filozof Herman Koen pisao je krajem 19. i početkom 20. veka da su nemački Jevreji pre svega Nemci, da mogu da se razvijaju samo u okviru nemačke države i da im samo ona može pružiti zaštitu), dok cionisti misle da Jevreji moraju imati naciju zato što je svaka druga nacija definisana nezavisno od svoje jevrejske manjine. Arent ozbiljno prigovara obojici: „I jedan i drugi stav pate od istog nedostatka, i jedan i drugi proističu iz zajedničkog jevrejskog straha od priznanja da su interesi Jevreja uvek bili i da će uvek biti različiti od interesa segmenata naroda u kom oni žive.“ Drugim rečima, život s drugima koji imaju drukčije interese uslov je politike čiji nestanak ne možemo poželeti jer bi to značilo poželeti da nestane svaka politika. Arent smatra da istrajnost „različitih interesa“ nije razlog niti za apsorpciju niti za izdvajanje nacionalnih manjina. I asimilacionisti i cionisti „zadržavaju optužbu za tuđost“ upućenu Jevrejima: asimilacionisti nastoje da ublaže tu tuđost stupanjem u naciju domaćina kao punopravni građani, dok cionisti smatraju da ne može postojati nacija koja bi trajno pružala gostoprimstvo jevrejskom narodu, da će se u svakom takvom aranžmanu pojaviti antisemitizam i da samo osnivanje jevrejske nacije Jevrejima može doneti neophodnu zaštitu i mesto za život.

Štaviše, obe te pozicije prihvataju posebnu logiku nacije koju Arent počinje da kritikuje 30-ih godina 20. veka, u svojim istraživanjima antisemitizma i istorije Jevreja u Evropi, i nastavlja tokom ratnih godina u novinskim člancima o Palestini i Izraelu, koje objavljuje Aufbau, nemački jevrejski list, te u svojoj žestokoj kritici nacionalne države u Izvorima totalitarizma početkom 50-ih. Njen odgovor Šolemu očigledno bi bilo pogrešno tumačiti kao prihvatanje asimilacionizma. Ona je bila sekularna Jevrejka, ali sekularnost nije zaklonila njeno jevrejstvo u toj meri da bi ga ona definisala istorijski. Živela je, kao što je sama rekla, u vremenu izgubljene vere. Njeno iskustvo fašizma, njena emigracija u Francusku 30-ih godina, bekstvo iz logora u Girsu i emigracija u Sjedinjene Države 1941. dali su joj istorijski specifičan ugao gledanja na izbeglice, apatride i raseljavanje velikog broja ljudi. Njena kritika nacionalizma proizašla je delom iz iskustva izgnanstva i raseljenosti, koje je posebno pogodilo Jevreje 30-ih i 40-ih godina 20. veka, ali za nju obespravljenost i raseljavanje nisu bili samo „jevrejski“ problemi. Ona je smatrala da je politička dužnost analizirati deportacije, raseljavanja i apatridstvo i suprotstavljati se tim pojavama na načine koji odbacuju nacionalistički etos. Zbog toga je kritikovala i cionizam i asimilaciju. Odatle proizlazi i prividni nominalizam njene napomene Šolemu da ona ne „voli“ Jevreje i ne „veruje“ u njih, već im naprosto „pripada“. Tu su i „volim“ i „verujem“ pod znacima navoda. Ali zar ona tu ne prigovara opštosti „Jevreja“? Najzad, rekla je da ne može da voli „narode“, već samo „osobe“.

Šta je loše u ideji ljubavi prema jevrejskom narodu? Kasnih 30-ih Arent je tvrdila da su napori da se Jevreji „emancipuju“ u Evropi devetnaestog veka bili usmereni manje na njihovu veru, a više na izvestan princip napretka koji je zahtevao da se jevrejstvo shvati kao apstrakcija: „Oslobađanje je trebalo da se proširi ne na Jevreje koje neko poznaje ili ne poznaje, ne na skromnog putujućeg trgovca ili na onog koji drugima pozajmljuje velike svote novca, već na ʼJevrejina uopšteʼ.“ Baš kao što su postojali izuzetni Jevreji poput Mozesa Mendelsona, koji je počeo da predstavlja „Jevreje uopšte“, tako je „Jevrejin“ počeo da predstavlja napredak ljudskih prava. Posledica je, smatra Arent, bila to da se princip odvojio od osobe: progresivno suprotstavljanje prosvetiteljstva antisemitizmu uporno je predstavljalo običnog Jevrejina kao škodljivog i istovremeno branilo prava Jevreja uopšte. Kad Arent odbija da voli „jevrejski narod“, ona zapravo odbija da se veže za apstrakciju koja je obezbedila premisu i alibi za antisemitizam. Šolemov prekor je posebno problematičan kad imamo u vidu da on joj piše iz Izraela 1963. godine i da joj tada prigovara da je njen izveštaj o izraelskim sudskim procedurama u procesu Ajhmanu bezdušan. On je optužuje ne samo da ne voli jevrejski narod već i da dovodi u pitanje legitimnost postupka Izraela i njegovih sudova – a verovatno i njegovih strategija dokazivanja. Kad pominje jevrejski narod, on zapravo isključuje dijasporu ili necionističke Jevreje i tako reprodukuje podelu u jevrejskoj kulturi i politici na Jevreje koji vole sami sebe i one koji se ne vole.

Arent se očigledno suprotstavlja jevrejskom nacionalizmu zasnovanom na svetovnim pretpostavkama, ali joj ni politička zajednica zasnovana na religijskim temeljima nije nimalo prihvatljivija. Pravedna politička zajednica će proširiti jednakost na sve građane i sve nacionalnosti: tu je lekciju ona naučila iz suprotstavljanja fašizmu. Ona otvoreno brine zbog degradiranja judaizma, to jest zbog pretvaranja skupa religijskih pravila u nacionalni politički identitet. „Oni Jevreji koji više ne veruju u boga na tradicionalan način, ali se i dalje na neki način smatraju ʼizabranimʼ“, piše ona, „time zapravo kažu samo to da su po prirodi bolji ili pametniji ili buntovniji od drugih ili da su so zemlje. A to je, okreni-obrni, samo jedna verzija rasističkog sujeverja.“ Ona na jednom mestu kaže da je „naša nacionalna beda“ počela kad su se Jevreji odrekli religijskih vrednosti: „Otkad smo proglasili svoju egzistenciju per se – bez ikakvog nacionalnog ili obično bez ikakvog religijskog sadržaja – za nešto vredno.“ Iako ona shvata borbu za preživljavanje kao neizbežan aspekt jevrejstva u 20. veku, neprihvatljivo joj je to što je„sâmo preživljavanje“ nadjačalo ideje pravde, jednakosti i slobode.

Kasnih 30-ih i ranih 40-ih godina 20. veka Arent je mislila da bi Jevreji mogli biti nacija među nacijama, deo federalizovane Evrope; zamišljala je da bi sve evropske nacije koje su se borile protiv fašizma mogle sklopiti savez i da bi Jevreji mogli imati sopstvenu vojsku koja bi se borila protiv fašizma zajedno s drugim evropskim vojskama. Tada se zalagala za naciju bez teritorije, naciju koja ima smisla samo u federalizovanom obliku, koja bi, po definiciji bila sastavni deo pluraliteta. Kasnije će smatrati da je predlog da se stvori federativna jevrejsko-arapska država bolji od uvrežene ideje da država Izrael treba da bude zasnovana na principima jevrejskog suvereniteta. „Jevrejski suverenitet“ zapravo bi bio ozbiljna kategorijalna greška jer povezuje jednu jedinu naciju s državom na takav način da će nužno proizvesti masovnu nepravdu za manjine. „Palestina se može spasti kao nacionalni zavičaj Jevreja samo ako bude (poput drugih malih zemalja i nacionalnosti) integrisana u federaciju“, napisala je 1943.

Mada je to sekularno političko rešenje, ona ga 1941. obrazlaže pribegavajući jednoj religijskoj paraboli. „Kao Jevreji“, kaže, „želimo da se borimo za slobodu jevrejskog naroda jer ʼAko sam samo za sebe – ko sam?ʼ Kao Evropljani, želimo da se borimo za slobodu Evrope jer ʼAko sam samo za sebe – ko sam?ʼ“ To je čuveno pitanje jevrejskog komentatora Hilela iz prvog veka nove ere. Ovde, kao i na drugim mestima, Arent koristi jevrejsku religijsku tradiciju da bi formulisala političke principe koji mogu da organizuju sekularno političko polje (što je različito od zasnivanja sekularne politike na verskim principima). Arent ne citira Hilela kad piše Šolemu 22 godine kasnije – i odbija da ponudi religijsku formulaciju sopstvenog identiteta – ali Hilel odzvanja u rečima koje ona koristi: „Ne mogu da volim sebe niti išta što je sastojak moje osobe“, i „sada taj narod veruje samo u sebe? Kakvo dobro iz toga može proizaći?“ Ona ne može da bude samo za sebe, jer ko bi onda bila? Ali ako ona nije za sebe, ko će biti? Tridesetih i ranih četrdesetih godina ne-Jevrejka Arent, naravno, ima na umu, evropske ne-Jevreje. Kasnije će nastojati da razmišlja o tome šta bi „pripadanje“ moglo značiti za Jevreje i Arape koji nastanjuju istu zemlju, ali u celom tom ranom periodu njena stanovišta su izrazito evrocentrična. „U ovaj rat ulazimo kao Evropljani“, insistirala je u decembru 1941. izvrćući istoriju judaizma marginalizovanjem Sefarda i Mizraha (koje u Ajhmanu pominje kao „istočne Jevreje“). Pretpostavka o kulturnoj superiornosti Evrope prožima i mnoga njena kasnija dela i najjasnije se vidi u njenoj neumerenoj kritici Fanona, kritici kursa svahilija na Berkliju i omalovažavanju crnog pokreta iz 60-ih godina. Očigledno je da ona nema na umu rasne manjine kad razmišlja o onima koji trpe apatridstvo i obespravljenost. Čini se da je Arent razdvojila naciju od nacionalne države u toj meri da je pojam manjine za nju sveden na nacionalne „manjine“ i da „nacija“ ne samo zaklanja „rasu“ kao kategoriju, već čini rasu nezamislivom. U istom duhu, ako su Jevreji „nacija“ bez nacionalne države, da li to dopušta rasno i geografski rasejanu koncepciju jevrejskog nasleđa koja bi obuhvatila Sefarde i Mizrahe?

Tridesetih godina nacionalna pripadnost je važna vrednost za Hanu Arent, ali je nacionalizam štetan. U sledećih deset godina njena shvatanja osciluju. Tako će 1935. hvaliti Martina Bubera i socijalistički projekat kibuca; ranih 40-ih podržavala je jevrejsku emigraciju iz Evrope u Palestinu, ali samo pod uslovom da se Jevreji izbore da budu priznati kao „nacija“ u Evropi; u isto vreme objavila je nekoliko članaka u kojima je tražila da se ideja nacije razdvoji od ideje teritorije. Na toj osnovi branila je predlog da se formira jevrejska vojska i žestoko je kritikovala „neodređen“ stav britanske vlade prema Jevrejima, o kom je svedočio čuveni Beli papir iz 1939, kojim je ograničen broj jevrejskih izbeglica s dozvolom da uđu u Palestinu. Kasnih 30-ih, međutim, ona je pisala i da je „bankrotstvo cionističkog pokreta izazvano realnošću Palestine u isti mah bankrotstvo iluzija o autonomnoj, izolovanoj jevrejskoj politici“. Godine 1943. brinula je da se predlog za binacionalnu državu u Palestini može održati samo većim oslanjanjem Palestine na Britaniju i druge velike sile, među njima i Sjedinjene Države. Ponekad je izražavala brigu da bi binacionalizam mogao raditi samo u korist arapskog stanovništva, a na štetu Jevreja. U „Ponovnom razmatranju cionizma“ (1944) ona, međutim, kategorično tvrdi da opasnosti od zasnivanja države na principima jevrejskog suvereniteta mogu samo dalje otežati problem apatridstva, koji postaje sve akutniji posle dva svetska rata. Ranih 50-ih Arent je tvrdila da je Izrael osnovan zahvaljujući kolonijalnoj okupaciji uz pomoć velikih sila i na osnovu antidemokratskih kriterijuma državljanstva. Tridesetih je bila zabrinuta zbog toga što Jevreji sve više postaju apatridi; kasnih 40-ih i ranih 50-ih raseljavanje Palestinaca za nju je značilo imperativ da proširi objašnjenje apatridstva.

U „Ponovnom razmatranju cionizma“ ona naziva apsurdnom ideju postavljanja jevrejske države u „interesnu sferu“ velikih sila. Takva država bi trpela jer bi imala „iluziju o tome da je nacija“: „Samo ludost može diktirati politiku koja se uzda u zaštitu udaljene imperijalne sile dok gazi dobru volju svojih suseda.“ S jedne strane, njoj je očigledno stalo do toga da pronađe načine za preživljavanje Izraela/Palestine; s druge strane, ona predviđa da će predloženi temelji te političke zajednice uroditi ruševinama. „Ako se jevrejski komonvelt ostvari u bliskoj budućnosti… to će biti postignuto zahvaljujući političkoj asistenciji američkih Jevreja“, piše ona. „Ali ako jevrejski komonvelt bude proglašen protiv volje Arapa i bez podrške mediteranskih naroda, dugo će mu biti potrebna ne samo finansijska pomoć već i politička podrška. A može se pokazati da je to vrlo nezgodno za Jevreje u ovoj zemlji, koji zapravo nemaju moć da usmeravaju političke sudbine Bliskog istoka.“

Nakon što je UN dao saglasnost za državu Izrael, Arent je 1948. predviđala: „Čak i ako Jevreji ostvare pobedu u ratu [za nezavisnost], postignuća cionizma u Palestini biće uništena… Jevrejski ʼpobedniciʼ biće okruženi neprijateljskim arapskim stanovništvom, zatvoreni unutar granica koje će uvek biti ugrožene, zaokupljeni fizičkom samoodbranom koja će potopiti sva druga interesovanja i aktivnosti.“ Ponovo je rekla da podela nije održiva i da bi „federativna država“ bila najbolje rešenje. Prednost takve federacije bila bi, po njenom mišljenju, u tome što bi „onemogućila uspostavljanje suvereniteta čije bi jedino suvereno pravo bilo da izvrši samoubistvo“.

Arent se zalagala za ideju federacije zato što se nadala da će ona saseći nacionalizam i poduhvatiti se rešavanja problema apatridstva. Ako politička zajednica koja bi garantovala prava ne bi bila nacionalna država, onda bi to morala biti ili federacija u kojoj se suverenitet prelio u raspodelu vlasti, ili neki okvir ljudskih prava koji bi obavezivao sve koji su ga proizveli. Prava ne pripadaju pojedincima, mislila je Arent, već se zajednički proizvode svojom primenom. To postmetafizičko stanovište bilo je u skladu s postnacionalnom federacijom kakvu je ona zamišljala za Jevreje Evrope kasnih 30-ih, i upravo zato je smatrala da bi jevrejska vojska mogla da predstavlja „naciju“ Jevreja bez ikakve njihove pretenzije na državu ili teritoriju. To je zamišljala i 1948. za Jevreje i Palestince iako je izraelska država osnovana na nacionalističkim premisama i iako su Jevreji polagali pravo na suverenitet. Može se reći da je bila naivna, ali ne i da je njeno predviđanje povratka apatridstva i istrajavanja teritorijalnog nasilja bilo pogrešno.

Možemo reći i to da je Arent prihvatila dijasporsku politiku koja nije usmerena na jevrejski zavičaj već na prava apatrida. Čitati je danas znači prisetiti se delova knjige Edvarda Saida Frojd i ne-Evropljani (Freud and the Non-European), gde on kaže da Jevreji i Palestinci mogu naći zajedništvo u svojoj istoriji izgnanstva i obespravljenosti i da dijaspora može postati osnova njihove političke zajednice na Bliskom istoku. Said vidi osnovu solidarnosti delom i u „neizlečivo dijasporskom, beskućnom karakteru jevrejskog života“, koji ga, „u našem dobu ogromnih premeštanja stanovništva“ svrstava uz „izbeglice, prognanike, iseljenike i imigrante“. Arent se ponekad (mada s vremenom sve ređe) zalaže za zavičaj i pripadanje, ali ona time ne misli na političku zajednicu izgrađenu na uspostavljenim vezama podaničke vernosti. Politička zajednica iziskuje sposobnost da se živi s drugima upravo onda kad ne postoji očigledan način pripadanja. Prevladavanje samoljublja – udaljavanje od narcizma i nacionalizma – stvara osnovu za pravednu politiku koja će se suprotstavljati kako nacionalizmu tako i onim oblicima državnog nasilja koji reprodukuju apatridstvo i njegove muke.

Suprotstavljanje Hane Arent obespravljenostima koje pogađaju bilo koju, to jest svaku manjinu predstavlja polazište za jevrejsko razmišljanje o pravdi. Njen stav ne univerzalizuje Jevrejina, već se suprotstavlja patnjama apatridstva bez obzira na nacionalni status. Jasno je da „nacija“ i dalje ograničava njenu koncepciju obespravljene manjine, kao i to da ona ne odgovara na niz važnih pitanja: ima li svaka federativna zajednica neku „spoljašnjost“? Mora li federacija biti „suverena“ u kontekstu međunarodnih odnosa? Mogu li međunarodni odnosi biti organizovani na osnovu federativne politike, i ako mogu, mogu li međunarodne federacije nametati svoje zakone bez pozivanja na suverenitet?

Prethodnih godina navikli smo se na argument da moderna ustavna uređenja zadržavaju funkciju suverenosti i da prećutni totalitarizam funkcioniše kao ograničavajući princip u ustavnim demokratijama. Kad tumači Karla Šmita, Đorđo Agamben posebno posvećuje pažnju korišćenju suverene moći za stvaranje izuzetnog stanja kojim se suspenduju ustavne zaštite i pravo na inkluziju za određene populacije unutar uspostavljenih demokratskih političkih zajednica. Jevrejski spisi Hane Arent nude vrednu kontraperspektivu. Iako se Agamben očigledno oslanja na Ljudsko stanje (Human Condition) Hane Arent kad raspravlja o „golom životu“ (životu koji je izbačen iz polisa i stoga izložen sirovoj moći), u žiži njenog rada o totalitarizmu nije suverenitet već nacionalna država. Insistirajući na tome da je apatridstvo politička katastrofa 20. veka koja se stalno ponavlja (u 21. veku ono samo poprima drukčije oblike), Arent odbija da „goli život“ zaodene metafizičkim ruhom. U Izvorima totalitarizma ona, naprotiv, sasvim jasno kaže da tobožnje „prirodno stanje“ na koje su svedene raseljene osobe i apatridi nije ni prirodno ni metafizičko, već je to samo ime jednog specifično političkog oblika bede.

Adalah, centar za prava arapske manjine u Izraelu, nedavno je predložio demokratski ustav koji ne počinje pitanjem „Ko je Jevrejin?“ već pitanjem „Ko je građanin?“ Mada ne pokušava da odgovori na pitanje na čemu je zasnovana legitimnost teritorije ove zemlje, Centar predlaže sistematsko razdvajanje nacije i države, odražavajući time političke ideje Hane Arent. Njena ideja o federativnoj politici ne liči na pluralističke oblike multikulturalizma, kakvi danas preovlađuju; ona ne zamišlja zbirku suverenih kulturnih identiteta koji se ponašaju kao rogovi u vreći, već način života koji potiskuje suverenitet, nacionalizam i individualizam i pretvara ih u nove oblike društvene i političke koegzistencije. Bez te nade, možda i bez te naivnosti, ne možemo stalno živeti – ili će nas neprestano pratiti teritorijalno nasilje na koje je upozoravala Hana Arent.

London Review of Books, 10.05.2007.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net