Илија Јаковљевић: ЗАТОЧЕНИК ПИШЕ ЖЕНИ ИЗ САБИРНОГ ЛОГОРА

Povezani članci

• Škola jezika XX(N)L: dodatak
• Vjekoslav Perica: Jedna bolja prošlost u Kući košarkaške slave
• Nasiha Pozder: Zbog uništavanja Jablaničkog jezera rukovodstvo EP BiH mora dati ostavke
• Promocija knjige “Al Tempo” Esada Bajtala
• Prosvjedna akcija na Cvjetnom: Zahtijevamo svima dostupan i besplatan pobačaj
• MISSING YOU – MOJA (PUNICA) PRIJATELJICA TINA – ŠAHA BOŠKOVIĆ KAJTAZ – TURNER

Foto: Flickr

ЗАТОЧЕНИК ПИШЕ ЖЕНИ ИЗ САБИРНОГ ЛОГОРА

Ево ти писмо пишем,
ријечи, што никада можда до тебе неће стићи,
а хтио бих с њима послати душу
и твоју до сјајне свјетлости дићи.
Ти плачеш и грмиш и сва се срушиш,
крхка и њежна, крај блатног рубља,
и мислиш на ме, на моју самоћу,
а бол је твоја све дубља и дубља.

Што радим – питаш – и како живим.
И ово је живот неки.
Вјеруј, да никад сањао нисам,
како миришу јастуци меки.
На јаблану је лишће пропупало давно.
О, каква гнијезда марљиве роде вију!
Тратина пјева у прољетној шари.
Послушај чавке, гдје се слатко смију!

И овдје свиће. Свакога јутра
кроз црне шипке сунчани зраци слете.
Кише су зимус и на нашем крову
много начиниле штете.

Сад смо на отоку. Пашњаци снију
у мирној зеленој води.
Крстаре чежње, а дивље патке
у збору гачу слободи.
Нешто сам бљеђи и мало тиши.
Коса је више сиједа.
С врта ме жали стари зденац
и гледа туђа биједа.

За помор питаш? Њега нема,
јер овдје не познају људе.
Само бројеви, бројеви тајни
на пуно гробље заблуде.
Била је свечана смотра на благдан светог Антуна.
Звонили су љиљани, ћурликала су звона.
Четири стотине дјеце у топлој липањској ноћи
причестило се тихо мирисом страшног циклона.
Мени је добро, и кунем ти се,
да ме још нису тукли.
За цигарете добих папуче цијеле,
које су с мртвога свукли.
Болеснике ће сутра покупити брижно
и нестат ће сваке болести клице.
Кад дим закуља из наше циглане,
с њиме ће летјет и феникс птице.
Ја нисам ни заклан ни спаљен и слободно снатрим,
да с тобом веслам по Златном Рогу.
Имам и коноп, да рубље сушим,
и лако се објесит могу.

Бређ сам од сања, од смјелих мисли.
Морат ћу за њих проширити главу.
Кроз прозор ми пуца диван поглед
на цамију и на Саву.

Ти јецаш? Немој! Шума листа.
На пољу бразда ниче.
Запјевај, запјевај прољећу бујном
убого моје птиче!
Ласо су за нама бацили срамно
и све су нам отети хтјели,
но ми смо и сада високо на бријегу
и барјак се нашег срца бијели.
Уздигни главу и буди храбра:
Ми смо од чврсте пређе.
Шаљем ти цјелов на драгу руку
и очи топле и смеђе.

Илија Јаковљевић, ЛИРИКА НЕВРЕМЕНА, Свјетлост, Сарајево, 1984.