Zlatko Jelisavac: Neverni Toma

Povezani članci

• Borba je ipak vrijedila
• Demantij privrednog društva KAVAT d.o.o. Novi Travnik na pisanje portala Tacno.net
• Četvrti postjugoslovenski rat
• Nezadovoljstvo predstavničkom demokratijom
• Kvaliteta socijalizma krije se u njegovoj humanosti
• DOBRO DOŠLI U KLUB

Neverni Toma je postao istorijska ličnost ni kriv ni dužan, naime on je izričući skepticizam za Hristova čuda, uskrsnuća mrtvih, postao simbol racionalnog propitivanja sopstvenog verovanja svakog od nas: da li verovati u uskrsnuće ili ne? Ako ne verujem u uskrsnuće onda ne verujem ni u hrišćanstvo, a samim tim ni u boga?  Danas se Uskrs slavi uglavnom uz farbanje jaja i popularno «tucanje» istim… Takođe, svako izabere svoje jaje koje će mu čuvati dom tokom cele godine, to jest, do idućeg Uskrsa – to jaje se zove čuvarkuća!

«Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) Tomislav Nikolić, večeras je iz bolnice, preko svog zamenika Aleksandra Vučića, poručio pristalicama da ga puste da do Uskrsa “razmišlja o svemu u Srbiji”, a da računaju da će onda krenuti “u najžešći politički obračun sa onima koji su Srbiju opljačkali i uništili”. (Blic, 22. 4. 2011. – Nikolić najavio «najžeći politički obračun») 

Verovatno se pitate: kakve veze imaju Neverni Toma, Uskrs i Tomislav Nikolić? Pa, na prvu misao i nemaju nikakve bitne veze sem jedne bitne stvari, a to je verovanje (može i vera, poverenje)! Ima već dvadesetak godina kako gledam i slušam Tomislava Nikolića i svaki put ovaj čovek me zapanji svojom bezobzirnošću i ciničnim makijavelizmom. Teško da je neko na srpskoj političkoj sceni toliko težio za vlašću, a tako malo dobio, kao Tomislav Nikolić. Dugo je Toma, popularno zvani Grobar, bio u senci svog radikalskog gospodara Vojislava Šešelja i zajedno sa njim delio politička, nacionalna, moralna i svakojaka druga uverenja. Kada je Šešelj otišao dobrovoljno u Hag, Toma je ostao kao čovek od poverenja, konsilijere koji zna sve i brine o svemu. Šešelj je mogao mirne savesti da se bori sa Haškim tribunalom i spašava srpstvo od istog jer je znao da Toma čuva SRS «kao zjenicu oka svog». No, dok se Šešelj borio sa svetskim silama, NATO-om, Vatikanom i ostalim đavlima što su se popeli na nejaka srpska pleća, Toma je ispotiha započeo svoje odvajanje od «matice». Verovatno je dosadilo Tomi da bude večiti drugi u stranci, pogotovo kada «Kapo» više nije tu, i odlučio je da stvari uzme u svoje ruke. Uvideo je Toma da SRS, ili popularno zvani «radikali», gube bitku sa realnošću i da je krajnje vreme da se njihova politika promeni. Shvatio je Toma da od Ratka Mladića i ostalih srpskih legendi više vajde nema, nego se valja okretati Evropi i budućnosti. No, tu njegovu želju za promenama nisu razumeli u SRS i Toma je izbačen iz stranke uz teške kletve i prokletstva koje su mu uputile, sa govornice Skupštine,  njegove dojučerašnje partijske kolege. Ode Toma, ali za sobom povede i «cvet» radikalske udruge – Aleksandra Vučića! Nova stranka koju je osnovao Tomislav Nikolić nazvana je Srpska napredna stranka, i u nju je uspeo Toma da prebaci dobar deo radikalske političke mašinerije. Već tada je SNS sa Tomom na čelu pokazao, to jest nagovestio, da će njegova glavna poltička doktrina biti – sentiment i patetika! Bilo je tu plakanja, posipanja pepelom, nuđenja sebe na žrtvu za srpsko dobro i sl. No, dok su «novi ili pak slobodni radikali» širili patetiku od koje mi se potresao probavni trakt, dotle su sa druge strane pregovarali sa raznim inostranim političkim strukturama koje su uveravali da će oni uvesti Srbiju u EU. I tako, zatrese se gora a rodi se SNS!

Inače Toma je nesvakidašnji i čudesni političar, ali i specifično ljudsko biće. Dok je bio radikal, čuvene su bile njegove izjave da mu nije žao ubijenog novinara Slavka Ćuruvije kojeg su ubili pripadnici Obaveštajne službe kao psa, rafalom uza zid… Još «legendarnija» njegova izjava je vezana za Premijera Zorana Đinđića, kojem je neposredno pred atentat zlokobno prorekao da je i Tito pre smrti imao problema sa nogom. Voleo je Toma svoje kolege političare da naziva džukelama, izdajnicima, plaćenicima, slugama i sl.  Nije mu bilo teško ni da uvredi žrtve zločina, da se sprda sa ljudskom mukom i bedom. Ponekad je umeo i da izvređa čitave narode, ponešen «pravedničkim» gnevom, ali čim je Toma obukao «evropsko» odelo najedanput je došlo do promene u načinu ponašanja. A da ne pričamo o Tominoj desnoj ruci Aleksandru Vučiću. E to je jedan pravi arhinevaljalac i karijerista koji bi, radi vlasti i moći, učinio sve. Slušam ga ovih dana kako se žali na nekorektan tretman medija prema SNS-u. ON se žali! Čovek koji je krajem devedesetih umalo uspeo ono što je samo još Gebelsu uspelo u nacističkoj Nemačkoj – da ućutka potpuno slobodu mišljenja i izražavanja. Poslednjih dana, vesti na svim TV medijima započinju podacima o zdravstvenom stanju Tomislava Nikolića koji štrajkuje žeđu i glađu. O tome pišu sve novine, i uopšte, Toma je vest broj jedan. Ali svejedno, Vučić je ogorčen zbog toga što mediji, ili ne informišu, ili pak daju pogrešne vesti – kako to on predstavlja  –  o Tomi mučeniku koji umire od žeđi i žrtvuje se za Srbiju.

Toma Nikolić je najavio da prekida štrajk žeđu i svoje uskrsnuće baš tu negde oko samog Uskrsa! Iako su mnogi želeli da Toma umre kao heroj, mitološko biće ili čak svetac to se ipak nije desilo. Aleksandar Vučić je najavio da se Toma «vraća na čelo kolone» što verovatno znači da prekida štrajk žeđu i glađu i da nastavlja političku borbu. Ali, genealogija samog Tominog štrajka  umnogočemu pokazuje u kakvom društvu i sa kakvim političarima mi moramo da živimo. Pošto nije uspeo da dobije «tajming» za izbore (Toma je predložio izbore krajem decembra, a demokrate mu rekle da ne može) on je odlučio da, posle velikog mitinga u Beogradu, otpočne sa štrajkom u kome će odbijati i vodu i hranu. Posle mitinga, na kome je objavio svoju odluku, Toma prkosno seda na stiropor i otpočinje svoj «gandijevski» otpor. Potom, kada se skup razišao, Toma prelazi u prostorije Skupštinskog kluba SNS i od tamo upućuje svoje zahteve predsedniku Tadiću i DS, odgovara na pitanja novinara, teši svoju uplakanu ženu, itd. Nakon svega dva-tri dana Nikolića prenose u neku privatnu kliniku gde je pod stalnim nadzorom tima lekara. Na svako pitanje novinara zašto je Toma u privatnoj klinici a ne na VMA (Vojnomedicinska akademija) na primer, Vučić je uvređeno odgovarao da su to besmislice i trice, i da on podržava štrajk Svetog Tome mučenika i da mu poručuje da je Srbija uz njega. Nikakvi racionalni argumenti nisu pomagali i na svako logično pitanje Vučić bi nesrećnog novinara ili voditelja «pogledom sasekao kao mačem». Optuživao je i lamentirao na sav glas kako «vlast i njihove sluge» drsko pokušavaju da miniraju pravednički štrajk Tomislava Nikolića i unose smutnju u narod. Počeo je Vučić da proklinje, besni, koluta očima i čini sve kako bi uverio javnost da je njihova borba pravedna i poštena. No, finale čitave ove burleske, koja je bila na nivou neke latinoameričke sapunice, bilo je tipično za političare kova Vučić-Nikolić. Iako nisu uspeli da dobiju datum za prevremene izbore oni su proglasili pobedu! Pobedio je narod, pobedila je SNS, pobedila je Srbija, itd i sl. Nastavili su naprednjaci da patetišu i igraju na osećanja naroda, mada su zaboravili da ljudi koji glasaju, svoj glas neće dati glumcima iz sapunskih serija. Ako i pobede onda ćemo se uveriti da oni i nemaju ništa drugo da pruže sem svojih «sapunskih opera» i patetičnih tirada o boljem životu. Ako oni pobede, bojim se šta će onda stvarno biti sa ovom namučenom zemljom? Da li ćemo opet morati trpeti tirane i njihove iracionalne načine vladanja, a pri tome gladovati?! Nemam nimalo poverenja u ove političke spodobe koje sada sebe predstavljaju kao reformatore Srbije, a bili su njen najgori i najretrogradniji deo. Oni da nas vode u EU?! Ljudi koji su do juče podržavali Ratka Mladića i samoinicijativno hteli da  preimenuju ulice i trgove po imenu čoveka koji se tereti za najgore zločine protiv čovečnosti. Izvinite, ali ja nemam memoriju na nivou kišne gliste – kako je to jednom lepo rekao Rambo Amadeus –  i dobro pamtim šta su sve ovi ljudi radili i govorili. I zato postavljam sebi i drugima, po ko zna koji put za poslednjih dvadeset godina, isto pitanje: Ima li života u ovoj zemlji?

P.S.

Upravo sam čuo na vestima  kako Vučić poziva sve simpatizere SNS, kao i sve ljude dobre volje na otpor prema vlasti koja neće da raspiše prevremene izbore. Nekoliko puta je ovaj ursuz spomenu reč otpor i svakog puta sam osetio ledeno grčenje u stomaku… Pre više od deset godina sam bio sa Otporašima koji su se borili protiv likova kao što je Vučić, a danas on priča o opštem narodnom otporu prema vlasti. Dođe mi da kao Josip Pejaković, u jednoj od svojih besmrtnih monodrama, upitam: «Jel’ ovo ovi element, pas mu materin…?»