Slobodan Dukić: Ognjena zemlja

Izdvajamo

• Briše se distanca izmedju države i crkve zapisana u Ustavu. Popovi metanišu i osveštavaju vodu iz gradskog vodovoda koji je javno državo preduzeće. Lunetik od predsednika osveštava predsedništvo. Kakve to veze ima sa sekularnom državnom kojom se Srbija proglašava. U Ustavu piše crkva je odvojena od države. Najnovija verska cirkusijada sa šetanjem tzv. blagodatnog ognja i takmičenje vlastodržaca u dodvoravanju kleru smrdi na versku državu, poput nekakve pravoslavne džamahirije. Verski dogmatici stvaraju postepeno prostor za čist scijentizam u kome se sve može objasniti božjom voljom, bolesti lečiti verom u Sveto pismo, celivanjem moštiju...

Povezani članci

• Miloš Vasić: Zagreb Pride
• Velika Britanija se protivi politici EU u Bosni i Hercegovini
• Digitalni narativ Fonda za humanitarno pravo – „Zločini nad Hrvatima u Vojvodini“
• Čedomir Petrović: Putovanje kroz vreme
• Predstavljanje Izveštaja o suđenjima za ratne zločine u Srbiji
• Ivo Anić: Zašto je Doktor Šandor najveći nogometni sudac Jugoslavije

Foto: nedeljnik.co

U najvećoj opasnosti su mladi. Škole su postale poligoni za promociju veronauke tog oksimorona koji u dečje glave kao u tabulu razu urezuje besmislice poput one o životu posle smrti.Srbija tierra del Fuego – zemlja u kojoj oganj verskog besmisla gasi zdrav razum.

Takozvani blagodatni oganj, nošen rukama mantijaških mitomana, putuje Srbijom uzduž i popreko. Vatru prevare sa kamena na kome je, navodno, ležao mrtvi Isus, kresnuo je, na pravoslavni Uskrs,  jerusalimski patrijarh, a u zemlji gde popovi bezočno lažu o isceljenju ljubljenjem zemnih ostataka  umrlih  i  slika pod staklom, dočekan je kao svetinja. Uz blagoslov bogobojažljive vlasti. Pred tom štafetom mraka, razum je proteran. Crkva tvrdnjom da se plamen pali sam od sebe prlji dečje glave strahom pred nepoznatim i svetim duhom. Gore knjige sa lekcijama o samozapaljivom belom fosforu. Još samo fali spiritualistička predstava o vaskrslom Hristu koji snagom duha pobedjuje zemljinu težu i uzdiže se na nebo.

     Evo kako Srpska pravoslavna crkva pričom o Blagodatnom ognju  pali praznoverje i praznoslovlje kod pastve:”Po ulasku u crkvu, patrijarh čita naročite molitve, kojim se u ime , svih pravoslavnih (podvukao s.d) moli raspetom Hristu da i ove godine pošalje Sveti oganj kao svedočanstvo njegovom vaskrsenja i kao znak pravovernosti stada pravoslavnog (podvukao s.d.). Silazak Blagodetnog ognja, koji se sa snopova sveća koje drži u rukama jerusalimski patrijarh prenosi vernicima, potvrda je istinitosti Hristovog vaskrsenja.” Ma, jel ono francuski prosvetitelj i filozof Volter uzviknuo “smrvite bestidnicu”.

     Ali šta je Volter kontra Vučiću koji u uskršnjoj čestitki  srpskim kliricima (klerikalcima) kaže kako će Srbija u svetlu budućnost zajedno sa “Svojom Srpskom pravoslavnom crkvom”. A Tomislav Nikolić, predsednik tzv. sekularne države činodejstvuje sa Irinejom u dočeku ognjene avionske pošiljke iz Jerusalima. Usput, kako izgleda ulazak u podrumče u kome je kovčeg u kome je bio Hristos, dok nije vaskrsao. To podrumče je u sredini Crkve Hrista spasitelja. Oni koji su zavirili u tu tminu, kažu vam da pripremite novac, jer s leve strane ulaza sedi kao sfinga kaludjer i motri da li ćete turiti kintu u kasicu ispred njega. I to je to. Dok pokušavaš da se pribereš u tom mraku, već si na stepenicama ka izlasku.I tako u krug, Reka hodočasnika ulazi i izlazi kao na pokretnoj traci. I ovde kao u Srbiji, gde se fakultetske diplome  prodaju kao na pijaci, možeš za kintu da dobiješ papirče da si hadžija. Nas nekolicina novinara koji su pratili posetu srpske državne delegacije Izraelu, strefili smo se u blizini jednog sveštenika. Čovek prodaje hadžijske papire. Pitamo koliko? pedeset maraka, odgovara. Pade pogodba. Tako smo crno na belo posali hadžije.

     Miris novca opija jače nego tamjan. U plamenu praznoverja Srbi osveštavaju sve oko sebe: kuće, njive, štale, automobile, plovila, stoku… Čak i gradske vodovode. Tako je u Novom Sadu, naprednjačka vlast “krstila” česmovaču. A popa  se zakitio velikom papirnatom novčanicom Evropske Unije.Nije bio gadljiv, kao kaludjeri Hilandara, srpskog manastira na Svetoj Gori koji odbijaju da prime novčanu pomoć od “bezbožnog Zapada”. Svi ti sakramenti, svete vodice, osveštanja, molepstvije su dosadna i nerazumljiva mrmljanja ali ljudi poslušno saginju glave pred verskim šarlatanima. Otkad je Djindjić uveo veronauku u školstvo, dodvoravajući se tako biračima vernicima, crkva se u sve meša, kao začin za davno iskislu čorbu.

     Briše se distanca izmedju države i crkve zapisana u Ustavu. Popovi metanišu i osveštavaju vodu iz gradskog vodovoda koji je javno državno preduzeće. Lunetik od predsednika osveštava predsedništvo. Kakve to veze ima sa sekularnom državnom kojom se Srbija proglašava. U Ustavu piše crkva je odvojena od države. Najnovija verska cirkusijada sa šetanjem tzv. blagodatnog ognja i takmičenje vlastodržaca u dodvoravanju kleru smrdi na versku državu, poput nekakve pravoslavne džamahirije. Verski dogmatici stvaraju postepeno prostor za čist scijentizam u kome se sve može objasniti božjom voljom, bolesti lečiti verom u Sveto pismo, celivanjem moštiju…

      U najvećoj opasnosti su mladi. Škole su postale poligoni za promociju veronauke tog oksimorona koji u dečje glave kao u tabulu razu urezuje besmislice poput one o životu posle smrti. Srbija tierra del Fuego – zemlja u kojoj oganj verskog besmisla gasi zdrav razum.