ENG
Sloboda i smrt
Autor/ica
Povezani članci
Foto: Marco Nielen
…zaista zapadna kultura poriče smrt. Poricanjem smrti poričemo život. Jednostavno je tako. Mi moramo prihvatiti smrt. Prihvatanjem smrti mi ćemo možda živjeti ispunjenije. Moramo prihvatiti da je ljudski život limitiran, ograničen, da je uslovljen svim vrstama životnih slučajnosti. U zapadnim kulturama, posebno u američkoj postoji užasno poricanje smrti.
(Sajmon Kričli)
Zašto poričemo smrt? Kako se može poreknuti “nešto” čemu težimo ceo život i čime je obeležena naša egzistencija? Smrt nas obeležava pri samom rođenju kao Kainov znak koji nam ukazuje da smo konačni i smrt nas (kao odrednica naše konačnosti) upravo i čini ljudima kao smrtnim bićima. No, da li smo samim time i biće-za-smrt? Da li smo, pored svoje racionalne prirode, određeni i sopstvenim tanatosom koji, u dobroj meri, određuje i naše racionalno biće? Problem smrti u našoj egzistenciji nije samo određen našim strahom, teskobom pred onim što nas čeka kao egzistencijalni kraj, već nosi i jednu ontološku, to jeste temeljnu crtu određenja čoveka kao bića-za-smrt. Mi smrt živimo kao deo bića i još od antičkih vremena postoji spoznaja da je smrt, to jeste strah od smrti osnov religioznosti, na primer, ali i pokretač zabrinutosti za sopstvenu egzistenciju.Svoje postojanje kao tu-bivstvovanje ne možeš negirati, kao ni “činjenicu” da je smrt ta koja negira tvoje postojanje. No, smrt kao negacija egzistencije ne znači da je i ona samo kraj postojanja ili, može se reći, smrt nije puka negacija života, ona je ujedno i cilj egzistiranja. Ovim dolazimo do jedne čudne konstatacije da smrt nosi u sebi negaciju ali i afirmaciju, to jeste negirajući postojanje smrt otvara pitanje smisla egzistencije. Ako bi smrt bila samo negacija postojanja onda bi naš život bio određen onim okrutnim stavom koji iznosi božanski Silen odgovarajući na pitanje kralja Mide: šta je smisao življenja? Silen odgovara: “Bolje bi ti bilo da se nisi ni rodio, a pošto jesi onda bi bilo najbolje da umreš što pre”. Nemački filozof Peter Sloterdajk raspravlja o dvostrukoj negaciji ili dva ništavila koja nas određuje u prenatalnom periodu kao ništavilu iz kojeg postajemo i ništavilo smrti u kojem nestajemo – bilo bi uputno razmisliti ovde o “jedinstvenom” ništavilu (ništa) kao praizvoru koje nas očekuje ili koje nas poziva iz budućnosti. Silenov odgovor kralju Midi svedoči nam o ovoj dvostrukoj negaciji koju Sloterdajk lucidno uviđa, a koju bi mogli postaviti kao 1.negaciju kao ne-rođenost ili još-ne.egzistiranje; 2. Negacija egzistencije i postojanja. Ne-rođenost je ništavilo afirmacije ili mogućnost da neko bude rođen, na koju se opet nadovezuje, u samoj egzistenciji, ništavilo negacije koje obeležava naš život kao mogućnost ili, bolje rečeno, izvesnost kraja. Mi se nalazimo, postojimo i egzistiramo “između” dva ništavila. Afirmativna priroda ništavila kao ne-rođenosti nestaje, to jeste negira se, u trenutku rađanja, jer ona više nije svoje ništavilo, dok ništavilo smrti gubi svoju negacijsku prirodu kroz afirmisanje smrti u životu i na taj način zadobijaju novo “negativno” značenje. Ništa rađanja i smrti je pitanje naše egzistencije o kojem se ne pitamo samo na “teorijskom” nivou već ga, pre svega, živimo kao bića-za-smrt.
Martin Hajdeger je egzistenciju tu-bića odredio kao bivstvovanje-ka(pri)-smrti i na taj način ukazao na značaj pitanja smrti kao smisla samog egzistiranja. Mi, kao tu-bića smo “vazda” napućeni na svoju smrt koja nas određuje bilo da smo ontički vezani za nju pukim postojanjem ili pak smo autentično svesni svoje pozicije bića koje umire i čija egzistencija je vremenito upućena upravo iz smrti. Idemo ka smrti jer ona je naš poziv iz budućnosti, neumitnost naše sudbine koja zbog naše upitanosti o smrti postaje usud, a ne samo slepi sled događaja. Pitajući se o smislu smrti mi se pitamo i o smislu same egzistencije jer smrt kao granica nas upućuje na to da naša egzistencija mora biti propitana unutar granica smrti i života. Smrt je granica egzistencije i uput/poziv na razumevanje njenog smisla. No, da bismo razumeli taj odnos smrti i egzistencije ne treba da zauzmemo “lotos položaj” i potonemo u meditaciju o smrti ili kako se već razumeva filozofski odnos prema životnim i teorijskim problemima – ne, naprotiv, sam život nas pod-seća na smrt. Mada život pod-seća i na ništavilo prenatalne faze – ona koja predhodi, ona koju ne možemo videti jer je iza našeg pred-…, druga strana ogledala, pod-svesno,strano i sl. Pre-ništavilo (ne pra-) nas preodređuje za ono što je pred, što je drugo, ne-mi, strano, drugačije od nas; ono nas upućuje na smrt kao svoju krajnju mogućnost koju tek treba ispuniti i dokučiti; zajedno sa ništavilom smrti prenatalno ništavilo je odrednica vremenitosti egzitiranja koja nije prošlost (bilost), ali daje mogućnost da nešto razumemo kao prošlo, kao što nas smrt upućuje na budućnost. Oba ništavila ne treba razumeti kao neku večnost iz kojih se izliva vreme, već pre kao mogućnost da vremena ima i da je ono proticanje samog ništa koje je, opet, prava pra-mogućnost, “savršena pukotina” nastala na “monadi bez prozora” ništavila bivstvovanja. Ništa je ono pra-pred koje tek treba da ostvarimo i koje i ostvarujemo egzistencijom pa makar ona bila i ne-autentična po hajdegerovskim aršinima. I u svakodnevnici mi se nalazimo u odnosu spram ništa jer ono je mogućnost, sloboda koja nas izdvaja iz monolitnosti ništavila. Hajdeger je kroz naš odnos prema smrti sjajno prikazao kako nas svakodnevnica postojanja “napada” kroz smrt; kako tek kroz smrtnu opasnost mi doživljavamo smrt iako smo je svesni kao “činjenice” naše egzistencije. Razumeti smrt, ako je tako nešto uopšte moguće, znači prihvatiti je kao sopstveni usud koji je, bez obzira na svoju sveopštost i prisutnost, deo samo nas i u čemu se i ogleda naš autentična stav prema smrti. No, naučiti podneti smrt kao kraj života ne znači i da se smrt razumeva kao granica poimanja, kao realnost koja gubi atribute onog što jeste, kao kraj svih krajeva; razumevati smrt bi značilo umeti prevaziđi bivstvovanje u suštinskom od-skakanju od njegovog smisla kao pra-izvora. Sam skok je već ono pra-ništa koje nas izbacuje u bez-smisao koje prelazi granicu ništavila ili pak pravi pukotinu u bivstvovanju i izbacuje ga iz njegove savršene ravnoteže. Ništa nije nikakav transcendens koji lebdi kao duh nad egzistencijom i “oplođuje” je smislom; ništa je sloboda samog skoka-iz-skakanja jer ona ne iskače iz bivstvovanja već ga lomi i obesmišljava u usmerenosti ka onom što je drugo bivstvovanja, što mu je strano i nepoznato. Sloboda je ništa bivstvovanja.
Biti slobodan za svoju smrt – to bi značilo ostvariti ili, bolje rečeno, pripremiti se za smrt. Sama egzisencija jeste priprema za smrt na način kao što je to činio rimski stoik Seneka na primer: svako veče propitati sebe o predhodnom danu i tako do dana umiranja kada ćemo propitati sebe o svom minulom životu. Odnos prema smrti određuje i naš odnos prema životu, tako da biti slobodan (otvoren) za smrt znači i promeniti svoj odnos prema egzsitenciji, ali i odnos prema drugom i stranom. Ovo drugo-strano već nas upućuje na smrt kao okvira ili granice života. Zato je pravim odnosom prema ova dva “fenomena” moguće dopreti i do razumevanja smrti u smislu prihvatanja njene drugo-stranosti. Kako ćemo uspostaviti taj odnos je pitanje našeg života pri smrti, ali i pitanje našeg dostojanstva kao bića slobode.
Autor/ica
