Psi su krivi što su živi: Ekser za u glavu keruše Kaje

Povezani članci

• Promocija znanstvene slikovnice Ivice Puljka održana u Zagreb
• Jugoplastika i hrvosvastika
• Srbija zbog Kosova gubi 300 miliona evra
• Prijeti nam ekološka katastrofa: Obični ljudi je mogu spriječiti
• Saopćenje IGK povodom ofanzive udružene antibosanske koalicije u Sjevernoj Americi
• Kada životinja zapravo treba pomoć?

foto: luftika.rs

Keruša Kaja volela je ljude. Mahala je repom kad joj je prišao dvanaestogodišnji dečak i ukucao joj u glavu ekser dugačak pet santimetara. To je nezamisliv i nezapamćen slučaj u arsenalu zlostavljanja i ubijanja naših četvoronožnih prijatelja. Trovanje, premlaćivanje do smrti, razbijanje glava tvrdim predmetom, vešanje o drvo, bacanje u reku sa kamenom zavezanim za noge… Ljudskom bestijalnom iživljavanju nema kraja.

Prepričano iz dnevnih novina sve se dogodilo u Novom Sadu. Umiljata desetogodišnja keruša zaostala je za vlasnicima, dok su se vraćali kući. Nije joj bilo prvi put. Umela je da još malo ostane na ulici. Da se pozdravi sa drugim psima. Da stane da je pomaze deca. Mahala je repom u susretu sa ljudima. Keruša Kaja, za čiji život se bore veterinari, čipovana je i mažena kao kućni ljubimac. Bila je, kako se kaže socijalizovana i vaspitana da se mane agresije, da voli ljude i druge pse.

I onda fatalni susret sa dečakom. Pozdravlja ga mahanjem repića i pristankom da je pomazi. Dečak koristi tu pseću nevinost i zabada joj u glavu ekser ojačan drvetom, kojim zamahuje i cilja njenu glavu. Mali zlotvor beži sa mesta zločina, a Kaju sa ekserom koji viri iz njenog temena vidi prolaznica. Alarmira veterinara i policiju. Koja brzo nalazi počinioca. Privodi ga na saslušanje. I posle toga pušta, jer je u dobi, koju zakon amnestira za ovakva zlodela. Javnost u Srbiji ne pamti ovakvu surovost, iako su slučajevi zlostavljanja pasa i drugih životinja svakodnevno prisutni.

Otkud takva sklonost ka “lobotomiji” u glavi tog dečaka. Da li odgovor leži u činjenici da živi sa bakom, starateljem,-. Da li je maltretiran? Mlada bića koja dožive fizičko i psihičko maltretiranje, roditeljsko odbacivanje, teror vršnjaka, traume leče iživljavanjem nad životinjama. Odgovore na ova pitanja moraće da pronađu psiholozi. Linč koji neki zagovaraju prema dečaku samo će uvećati njegovu sklonost da nanosi bol drugima i drugačijima.

Još kad sam bio dečak, gledao sam kako petnaestogodišnjaci iz moje ulice vezuju šerpe mačkama o rep. I dok istraumirana životinja traži spas u begu, a za njom tandrče posuda, pubertetlije su se smejale, a ja plakao sakriven iza tarabe. Danas terorisanje životinja, to zlo u ljudima, prevazilazi granice razuma. To je pandemijska pojava. Ljudska rasa pijana od potrebe da uživa u životu, sakati sav ostali živi svet. Svakim danom nestaje neka životinjska vrsta zatrta ljudskom rukom. Metkom u glavu, uništenjem njihovim staništa. Sa planina i iz reka, mora i okeana, ubrzano nestaju dojučerašnji stanovnici. Ljudski uljezi zarad sopstvenog komoditeta bezočno uništavaju floru i faunu. Seku granu na kojoj sede. Možda je ovaj prokleti virus osveta napaćene prirode. Nesvesni civilizacijske potrebe da žive u koegzistenciji sa drugačijima ljudi će uskoro doći do crvene linije koja označava da nema povratka. Da ćemo nestati. Slučaj nezabeleženog terora nad nedužnom Kajom opominje da mlade moramo skrenuti sa puta koji vodi u agresivnost kao temelj ljudskog ponašanja.