Mrzim, dakle postojim

Autor/ica 3.7.2011. u 09:04

Povezani članci

BEOGRAD – Države sa kojima Srbija ima najbolje političke odnose na samom su dnu lestvice kad je u pitanju ekonomska saradnja, a posebno pokloni i bespovratna pomoć.

Najveći pojedinačni donator od zemalja EU je Nemačka iz koje dolazi skoro četvrtina od ukupne pomoći koju Srbija dobija kroz EU fondove, a bilateralno je Srbiju pomogla sa još milijardu evra. Nemačka vlada donirala je novih 137 miliona evra za ovu godinu, pre dva dana. (Blic, 02.07.2011.)

‘oće Švaba opet da nas pokori, to je jasno k’o dan! Kao sada nam pare daju, te donacije, a sutra, brale, prc… Eto Švabe u celoj Srbiji, sve je njihovo k’o i četr’es’ prve! Ma, ne dam majku im švapsku… Oni će nama da pomažu. Eno vam Hrvata i Slovenaca, pa im pomažite kol’ko ‘oćete, a nas da ostavite na miru.

Ovakav ili sličan stav ćete čuti od većine pravovernih ‘Srbendi’ koji ne vole Nemce ni kada ‘darove nose’. ‘Švabo’ je u Srbiji ime za samog đavola koji ništa drugo ne radi nego smišlja kako će napakostiti Srbijici. Mrski su ovde i Holanđani, a kakvo je mišljenje o Francuzima najbolje su demonstrirali fudbalski navijači koji su izmasakrirali ‘kolegu’ Francuza jer se ‘usudio’ da sedi u centru Beograda i pije pivo. Prosto je neverovatno koliko je nerazumne mržnje u Srbiji prema određenim narodima i to zbog ‘istorijskih nepravdi koje su nam naneli’. Dobro, ne znači sada da će nekog Nemca ili Holanđanina, čim se pojavi u Srbiji, odmah napasti gomila razularenih mrzitelja. Ovde je mržnja sabijena u ‘dubinu duše’, daleko u podsvesti i oslobađa se po potrebi ili nalogu. Mržnja prema ‘Švabi’, na primer, ne mora biti uopšte mržnja prema nekom konkretnom Nemcu već je to pre jedna usađena netrpeljivost prema ‘stvoru’ koji se ne podnosi. Naziv Švaba, kod dobrog dela Srba, zvuči isto kao da kažete ‘bubašvaba’ – to je asocijacija na nešto mrsko i gadno, ali u isto vreme opasno i sveprisutno; ‘To’ hoće da ugrize, prenese bolest, zatruje hranu, obljubi ženu, ukrade ušteđevinu i sl. No, pandan ‘našem’ evropskom arhineprijatelju su svakako Amerikanci koji u Srba važe za većeg i ljućeg neprijatelja i od samih Nemaca. Ovde se toliko preziru Amerikanci – mislim na one iz USA ili SAD – da to već prelazi u kolokvijalnost ili svakodnevnu činjenicu. No, specifičnost ove netrpeljivosti prema ‘Amerima’ jeste u tome što se ona pruža u širem društvenom dijapazonu od one mržnje prema Švabi. Znači u Srbiji Amerikance mrze i siromašni i bogati, i stari i mladi, i intelektualci i seljaci. Opšte je prihvaćeno shvatanje da su Amerikanci zli i pokvareni, a ta zloća im pak proizlazi iz njihove urođene gluposti. Slušao sam jednog nazovi-intelektualca koji je mrtav-hladan pričao kako mozak Amerikanaca nije ništa drugo nego «hamburger koji pliva u koka koli». Hteo sam da mu kažem da Amerikanci, za razliku od ovog kvazi pametnjakovića, barem imaju mozak ali sam znao da ću proći krajnje neslavno u društvu, to jeste da ću biti ‘ispljuvan’, a bogami lako je mogla i da padne koja ‘zauška’, čisto da se pokaže kakvo je mišljenje o ‘amerofilima’. Ne svrstavam sebe u ‘ljubitelje’ Amerikanaca, kao što nisam ljubitelj ni jednog naroda ponaosob, ali nemam razloga ni da ih mrzim. Imam svoje razloge zbog kojih ne podnosim, na primer, Hollywood i velike blockbuster-e; ne volim što Ameri vole da šire demokratiju gde i kako to njima odgovara; ne volim američki spoljno-politički ‘realizam’ koji se svodi na podmirivanje sopstvenih interesa, ali to opet ne može biti razlog da mrzim sve Amerikance. Ne mogu da ih mrzim ni posle NATO bombardovanja 1999. godine kada su igrali glavnu ulogu u pripremanju i izvođenju vazdušnih akcija nad Srbijom. Ne volim NATO – kao ni bilo koji vojni savez – i ne mogu da im oprostim bombardovanje i ubijanje nedužnih ljudi kao i pogađanje ne-vojnih ciljeva, ali to nije razlog da mrzim Amerikance. No, ovako razmišljati u Srbiji predstavlja pravu jeres jer ne mrzeti Amerikance znači voleti svoje neprijatelje i podržavati njihove ciljeve, a to znači teranje Srbije u NATO kao i oduzimanje Kosova. I to je, naravno, razlog da budete prezreni i odbačeni od establišmenta čuvara nacionalnog bića-stroja.

– Kada se kroz brojke i novac pogledaju “četiri stuba” na koje se Srbija oslanja, u oči prvo pada činjenica da je od 2000. godine do danas Srbija dobila od EU (ne računajući bilateralnu pomoć država članica) oko 2,2 milijarde evra grantova. U istom periodu iz Rusije nije stiglo ništa, a iz Kine 0,02 milijarde evra.

Pa ljudi moji, da li je to moguće? Nije problem to što nam je ‘mrska’ EU dala tolika sredstva već što nam Rusi ne dadoše ništa! Kako da sebi objasne ovu bolnu činjenicu srpski nacionalisti i rusofili? Inače, kada su donacije u pitanju Nemci su na prvom mestu po količini doniranog novca.

Najveći donatori 2000-2009.
1. Nemačka 840,12
2. SAD 473,12
3. Italija 208,47
4. Švedska 126,25
5. Norveška 101,12
(u milionima evra) (Blic, 02.07.)

Da, Japan je isto mnogo donirao u Srbiji, ali iz nekih (nezahvalnih) razloga se nije našao na ovoj listi.

Pre nešto više od tri godine srpski NIS (Naftna industrija Srbije) je otkupila ruska kompanija Gaspromnjeft. Bože, kako su naši vlatodršci tada bili srećni… Kupili braća Rusi ‘naš’ NIS, pa to će sada sve da procveta. Cela Srbija je pala u trans: ima Rus da nas ‘povuče’ pa ćemo za par godinica postati ekonomska sila, a o svetloj budućnosti i da ne pričamo. No, bez obzira na ekonomsku perspektivu, bitnije je to što više ‘nema zezanja’ sa Srbijom. Rusija sada ima i važan strateški uticaj jer je izvršila ‘proboj’ na evropsko tržište i zato će se boriti i za srpske interese. Kosovo će ostati u Srbiji jer će moćna Rusija da učini sve kako bi dokazala da je ona još uvek svetska sila koja može da pokvari planove mrskim Amerikancima i njihovim slugama. I tako, što zbog Kosova, a što zbog obećane privatizacije, Srbija je prodala NIS ruskom Gaspromnjeftu za sitan novac. NIS je prodan za 900 miliona eura, to jeste 400 miliona jer 500 miliona će se tek ‘isplatiti’ kroz investicije u sam NIS. I dok je Srbija likovala nad ‘dobro’ urađenim poslom, a politička elita blistala od sreće, čuli su se i glasovi razuma i neki ‘drski bezobraznici’ su postavljali pitanja: zašto je celi posao odrađen tako brzo? Zašto NIS nije ponuđen i drugim svetskim kompanijama? Da li je uopšte bilo neophodno prodavati jednu od najprofitabilnijih srpskih kompanija? Zar NIS ne vredi više od tih 900 miliona? Na ovakva pitanja srpski političari, uglavnom, su odgovarali ‘kolutanjem očiju i škrgutom zuba’ jer nisu mogli da veruju da neko može da sumnja u srpsko-ruske odnose i planove. I sitna raja se ovajdila od prodaje NIS-a. Dobili smo po četiri besplatne akcije a svaka je vredila neverovatnih 500 (pet eura) dinara. Znači ukoliko bi unovčili ove akcije dobili bi pravo bogatstvo od celih 2000 (20 eura) dinara. No, Srbija je bila srećna i zahvalna za sve ono što su Rusi učinili za nas, tako da niko nije pravio problem oko vrednosti samih akcija. Bilo je pre nekih priča o akcijama koje bi mogle da dostignu vrednost i od hiljadu eura, ali patriotski razlozi su ipak bitiniji od sitne zarade i tu se priča i završava. Čisto sumnjam da neko u Srbiji ima hrabrosti i volje da istraži slučaj prodaje NIS-a jer bi izložio sebe neviđenim opasnostima. Možda slučaj hrvatske naftne komapnije INA i njene ‘sumnjive’ prodaje mađarskom MOL-u može da utiče i na srpsku javnost ili još bolje na istražne organe, ali to je trenutno teško i zamisliti. I tako, slučaj NIS-a je tipičan primer srpsko-ruskih odnosa gde Srbi uglavnom ispadnu naivni i smešni u očima velike ruske braće. Nedavno su Rusi Srbiju uvrstili u ‘visoko riskantne države’ i tako nam vratili milo za drago zbog ‘kukavičkog’ koketiranja sa NATO-om. No, Srbija će opet da zažmuri i na ovaj realno-politički stav Rusije i prvom prilikom će pohrliti u zagrljaj moćnog ruskog ‘medveda’.

Iracioanlnija od ove rusofilije je samo još mržnja prema Hrvatima, Muslimanima (Turcima), a o Albancima-Šiptarima i da ne pričamo. Hrvati su ‘naši’ stari neprijatelji (čuvaj se kuge i Hrvata), a vekovna borba sa Turcima je morala ostaviti traga i u odnosu prema muslimanskoj populaciji (poturica je gori od Turčina), danas popularno-korektno zvanim Bošnjacima. No, nema te mržnje i gađenja koja se može uporediti sa šiptarofobijom u Srba… Albanac sa Kosova-Šiptar je nešto najodvratnije i najružnije na svetu i zato mu je u Srbiji, od strane najvernijih mrzitelja, i smišljena ‘pesmica’: ubi, zakolji da Šiptar ne postoji. Ne moram napominjati da je ova pesmica postala jedna od omiljenih kod fudbalskih navijača i da su je pevali u svim prilikama.

I tako, mržnja je godinama odgajana u Srbiji kako bi se opravdali ratničko-osvajački pohodi i teški zločini nad drugim narodima. Slobodan Milošević je devedesetih godina vešto koristio ili pak i sam fabrikovao mržnju prema Hrvatima ili Muslimanima i tako opravdao ratove u ex Jugoslaviji. Naravno, Hrvati i Muslimani nisu ostali dužni u ‘povratnoj’ mržnji prema Srbima i otužno-ratnička balkanska istorija je ponovo predstavila svoj krvavi pir. O posledicama ove mržnje je još uvek ‘rano’ govoriti jer je još nismo, u potpunosti, iz-živeli. A ako mržnja jednom stane…