Mostovi od svetla

Povezani članci

• Živimo u vremenu „zlog i opakog naraštaja“
• Obilježavanje godišnjice U.G. “Zajedno za naš grad”
• ZDRAVSTVENI KOMUNIZAM?
• Kako potam(ja)niti razum?
• Sloboda koja garantira sekularizam
• NPM u znaku “Mostarske liske”: Smijehom do slobode!

Foto: www.geolocation.ws

Kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk  ono što ga probudi ujutro, nego svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je dočekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do večeri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga sećanja na Mostar. Uvek mi se činilo da je to što sija nad ovim od prirode povlaštenim gradom, i što se prožima sve u njemu, neka naročita svetlost, izuzetna po jačini i kakvoći. Uvek  sam mislio da sa njom mora da ulaze u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad.
Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladića i devojaka u pred večernjoj šetnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u čaši mostarske Žilavke, živi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i trešnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi Radobolje.  Po njoj je Neretva najsvetlija naša reka, po njoj i sam goli krš okolnih brda ima neku stihijnu veličinu.

 Po toj svetlosti ja se najbolje sećam Mostara 

Ivo Andrić

Ivo Andrić da je bio slikar  verovatno bi  slikao  razne varijacije svetla za koje je ovaj pisac imao istančan osećaj  doveden do idiosinkrazijske genijalnosti. Kada Andrić opisuje devojačke ruke (Mara Milosnica)- ili kada opisuje žensku kožu (Anikina vremena) –  one svetle diskretnim sjajem jednog Velaskeza; kada opisuje lepotu ženskih očiju : “Smešila se samo onom vlagom u očima” – kao da je od Rembranta ono svetlo “unutrašnje” uzeo; kao opisuje sjaj ludila u očima –  kao da ga je Goja slikao itd.

“Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu
u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile
jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili,
sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom.
Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko nad
njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da
se naviknu taj luk smišljenih i taknih linija, koji izgleda kao da
je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krs, pun kukrikovine i pavite,
i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.” (Most na Žepi)

Kod Andrića i mostovi su od svetla napravljeni, pa lebde nad vodom i  svetle kao da ih je naslikao neki francuski impresionista…

“On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao
preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane
zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet
raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skele i preostalu
građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao
da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov
beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao
putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.” (Na Drini ćuprija)

Blešti na suncu i sija na mesečini – pa to može samo most kod Andrića bilo da je na Žepi, Drini ili pak Neretvi.
“Lepo i kratko travničko leto u punom je jeku. Bleštav i proziran dan, sav od sunčeva sjaja i nebeske modrine, trepti nad travničkom dolinom.” (Travnička hronika)  Andrić je ovu rečenicu ponovio dva puta u svom romanu što je čudo neviđeno za nekog ko se nikada nije svojim “svetlom” razmetao…
E ovako meni isto “trepti” Mostar u sećanju… Bio sam klinac i sa roditeljima sam išao na more.
Stali smo u Mostaru da jedemo jagnjetinu ili tako nešto slično… Imao sam ja običaj kao dete da pokušam neki momenat  zadržati u sećanju, kao kada fotografišete neku scenu na putovanju. Tako ja i danas imam neke slike u sećanju mada nemam pojma gde sam ih “uslikao”: velika krošnja drveta,  njiva što mi je zamirisala na proleće, pas pored puta, topla voda u jarku i sl. E tako mi je i Mostar ostao u sećanju, sav od zelenog svetla Neretve i onih belih iskrica zapenjene vode. Ne sećam se ničeg  više, ali mi taj sjaj vode i danas “trepti” pred očima.
A onda se pitate: kako neki ludaci mogu gađati granatama tako lepe mostove, uništavati te svetionike što spajaju zemlju i ljude? Andrić prepričava jednu legendu kako je Alah zemlju napravio za čoveka da bude ravna kao tepsija, ali je šejtan, vazda ljubomoran na božija dela namenjena čoveku, svojim noktima zaderao još svežu zemlju i tako su nastale planine i provalije… Bilo Bogu žao pa poslao anđele da pokažu ljudima kako da premoste praznine. Anđeli su svojim krilima spojili razdvojena mesta i tako čoveku pokazali da mu valja praviti mostove. Tako je i Mostar nastao… Mostovima da spaja, a ne da razdvaja ljude… Da sija kao Neretva… Kao nada… Kao Bosna…

Bosna
Sjaj od oka
Zelena
Plava
Prkosna