ENG
Milan Colić: Sudijski zvižduk
Autor/ica
Povezani članci
Nisam sklon da tvrdim bilo šta što sud ne može dokazati. Te se time neću baviti.
Sud traga za podacima koji su izvan osnovane sumnje, dakle za dokazima koji se ne mogu osporiti. Sud gradi odluku na koju ne utiču emocije, niti unutrašnji osećaji pravde i nepravde koje ljudi imaju. Sud, naravno, meri kvantitativno i kvalitativno dokaze i protudokaze, iskaze svedoka, zvanične beleške. Sud donosi presudu u odnosu na to kojih je dokaza više u datom trenutku. Tako te stvari funkcionišu. Još je Ciceron tvrdio da je porota grupa ljudi koja treba da proceni ko ima boljeg advokata.
No, izgraditi stav je nešto posve drugačije. Tu su umešane i emocije, i lične priče, osećaj pravde, uloga žrtve, i još mnogo toga. A kada u taj stav pokušate da ugradite onu čuvenu objektivnost, tu nastaje ozbiljan haos. Ozbiljan unutrašnji konflikt. Poznato mi je to da se o spirali nasilja razumno može suditi tek kad ste izvan nje, kada se izmestite napolje, iz vrtleške žrtve, nasilnika, posmatrača… ali to nije nimalo lako. Ponekad izgleda i nemoguće.
Dok sam čekao na jutrošnju presudu, onu na koju su mnogi čekali jutros, na trgovima, uz televizor, na internet forumima i portalima, razmišljao sam, pomalo neprimereno situaciji, o Draganu Stojkoviću Piksiju. O onom slučaju kada je, u finalu tadašnjeg Kupa evropskih šampiona, odbio da puca ključni penal protiv Zvezde, kao igrač Olimpika, uz obrazloženje da će se na taj način zameriti celoj Francuskoj ili celoj Jugoslaviji (ili je možda rekao Srbiji?).
Takav sam osećaj imao u vezi ove presude. Atmosfera kao na stadionu, samo što su tribine puno, puno veće. Milionske. I penal koji će se zameriti jednima ili drugima. I poželeo sam tada da sam izvan one spirale, da sam neko treći ko sve to posmatra sa strane. Fenomenološki – što bi rekli poznati objektivni analitičari.
Ali nisam.
Već godinama putujem po ovim „našim“ krajevima. Radim s ljudima. Na izgradnji poverenja, poljuljanog, oslabljenog, uništenog. Mnogo je ljudi patilo, mnogo njih stradalo, previše je stvari ostalo nerazjašnjeno. Mnogo ljudi i danas živi sa ranama koje ne zaceljuju.
I dok sede na tribinama ovog našeg stadiona, nadaju se da će sudijski zvižduk označiti pobednika i rešiti stvar.
Ali neće. Na žalost, neće. Komandna odgovornost, utvrđena ili ne, neće popuniti prazninu u srcima onih koji su izgubili najmilije, neće vratiti domove onima koji su bez njih ostali, neće pomoći u izgradnji poverenja, niti osećaju sigurnosti koji nam svima nedostaje.
Danas je Marko, mladić iz komšiluka, izbeglica iz Benkovca, povređen, jer ne zna gde je grob njegovog tate. Za njega je sudija Meron oličenje nepravde. Danas je Ivica, momak iz Splita, u istom tom sudiji video pravdu, jer mu je hrvatska vojska spasila život onda kada je njegova porodica bežala od Arkanovaca u Slavoniji, onda kada je njegov tata ostao…
Igraće se ovde još dosta utakmica. I mnoge će ovako, u produžecima, penalima, biti odlučene. Sudijskim zviždukom.
Ali Marku i Ivici neće biti lakše zbog toga. Jer Marko „ne veruje Hrvatima i ne želi više nikada da nogom kroči u Hrvatsku“. Jer Ivica kaže da su Srbi zločinci i licemeri kojima ne treba verovati nikada. Obojica će svoju decu učiti tome. Obojica će svoju žrtvu ostaviti u amanet novim generacijama. Žrtvu koja živi i koja će živeti tu, sa nama, svaki dan.
I nije ovde pitanje da li je granatiranje bilo protupravno ili pravno, niti da li je bilo sa 200 ili više metara. Ovde je pitanje kada će Ivica i Marko moći da sednu jedan sa drugim, da čuju jedan drugog i osete težinu i bol koju obojica nose. Da osete koliko toga imaju zajedničkog danas. Danas, kada se čini da ničeg zajedničkog u tome nema.
Da li im ova presuda pomaže ili odmaže u tome – ne znam. Možda je puno bolje pitanje: Da li današnja presuda ima veze sa njima? Naposletku, da li ima veze i sa svima nama koji sedimo uz tv i gledamo u sudijsku pištaljku čekajući na pobedu. Pobedu koja će sve rešiti. A onda će sve biti lakše?
Autor/ica
