Kampovanje na Volstritu

Povezani članci

• Svet koji igra
• Obilježena 24. godišnjica masakra na Markalama
• Naš hrvatski mironosac
• Tužilaštvo BiH otvorilo istragu za ubistva Dženana Memića i Davida Dragičevića
• Zdenka Kovačiček: Ako u sebi nosiš ljubav prema glazbi ništa te ne može zaustaviti
• Funkcije nagrade. Džepna anatomija

Mi smo proces pretvorili u cilj; svrha bilo kog procesa nije njegovo sopstveno nastavljanje unedogled, već njegovo ispunjenje… Proces treba da teži svom ispunjenju, ne nekoj užasnoj intenzifikaciji, ne nekoj užasnoj krajnosti u kojoj stradaju i duša i telo.

(Žil Delez, Feliks Gatari – Anti-Edip; D.H. Lavrence, La Verge d’Aaron)

 Ničeov Zaratustra je govorio da ono što propada treba malo i pogurati… Nije dobro da zbog nečije propasti ispaštaju oni koji za to nisu krivi, osim što su živi. No, šta se događa kada je problem sistemske prirode, to jeste kada je ‘bolest’ u samom sistemu? Ako se drvo osušilo i na njemu više nema života, da li pomaže što ćemo seckati suve grančice i čekati da se drvo oporavi? Naravno da neće… Jedino što je ispravno i što ima smisla: poseći drvo i posaditi novo! Neoliberalni kapitalizam je bolest koja je dokrajčila ‘zdravo drvo’ kaptalizma kao sistema, bolest koja se širila neverovatno brzom progresijom i od koje nema leka. Neliberalizam je ‘trojanac’ u sistemu kapitalizma, fatalna greška koja se može ispraviti samo postavljanjem novog sistema. Dobri – stari Karl Marks je primetio da (hiper) produkcija kapitala dovodi do krize koja ograničava njegovo širenje/uvećavanje, ali ta kriza nije samo granica procesa već je i telos-cilj koji kretanje kapitala suštinski određuje. Kapital kapitulira jer nema cilja-telosa i potrebno mu je da pronađe nove načine sopstvenog procesuiranja, a ovi načini nisu ništa drugo nego različite varijante kapitalizma. Neoliberalni kapitalizam je poslednja faza produkcije kapitala posle koje sistem više neće biti u mogućnosti da se obnavlja jer je potrošio sopstvenu bazu i pretvorio je u fiktivnu spekulaciju na kojoj se i zasniva tzv. spekulativni kapital. Sistem je doveden do pucanja, stoji na rubu provalije i strahuje da će biti gurnut u ponor koji je sam stvorio. Zato demonstranti na Volstritu i ne moraju ništa posebno da traže ili konkretno zahtevaju jer bi to značilo da žele pregovarati sa sistemom koji odumire. Nema potrebe za tim, dovoljno je ‘kampovati’ i čekati da priroda odradi svoj posao. Dušebrižnici, koji pričaju kako su demonstranti dezorijentisani i ne znaju šta žele, su akteri one čuvene priče u kojoj isti ne vide šumu od drveća. Jeste da ovde nema šume već samo stakleno-betonske džungle, ali dobro, poenta je ista. Znači samo se treba naoružati strpljenjem i sačekati  trenutak kada će sistem krenuti da pada, a demonstranti će biti tu samo da ga poguraju… Dolazi neko ko će da ‘baci u prah’ zlatno tele na Valstritu i donese ‘tablice’ sa novim vrednostima, kao Mojsije onomad…

 
»Talijanski javni dug iznosi 1900 milijardi eura, što je 120 posto BDP-a te zemlje.»

(Tačno.net 24.10.2011.)

Neverovatno, ali istinito… Zamislite tu hrpu para na jednom mestu! Jeste zamislili?- e pa još toliko… I grčki dug pored italijanskog ne deluje tako impozantno – ‘bednih’ 300 milijardi, a Grčka se nalazi na rubu bankrota, tamo su nemiri razočaranih i besnih radnika – osobito onih iz javnog sektora – svakodnevnica. No, Italiju nešto baš i ne pritiskaju da smanji svoje javne troškove, barem ne kao Grčku. Kako se često može čuti: Italija je treća ekonomija u EU, odmah posle Nemačke i Francuske, ali šta će biti sa Italijom ako propadne kao Grčka? Uplašila se Evropa ‘grčkog’ scenarija pa krenula da osniva zajednički fond koji će služiti za ‘gašenje požara’ ukoliko opet neka zemlja, ili više njih dođe u kriznu situaciju. Ne sme se zaboraviti ni Španija i Portugalija koje vise na rubu ponora. Interesantno da više niko i ne pominje Island i Irsku koje su pretrpele najveću štetu kada je krenula Velika ekonomska kriza iz USA. Zanimljivo je bilo na Islandu jer su se tamo građani javno izjasnili da ne žele platiti dug engleskoj banci… Ne znam šta se desilo i da li je engleska banka ‘tužila’ građane Islanda? Irska je bila jedna od najnaprednijih zemalja EU i njen razvoj se dešavao velikom brzinom, a onda se sve najedanput raspalo kada je ‘sistem’ kolabirao. Zbog unutrašnje dužničke krize i velikih javnih dugova nekih članica preti i opasnost od raspada monetarne unije što bi bio vrlo loše za budućnost EU, a možda i znak da ova zajednica još nije moguća. Bilo kako bilo, crn oblak se nadvio nad Evropom i preti gadnom olujom. Da li će Nemačka i Francuska uspeti da ubede svoje banke, kao najveće potražioce dugovanja, da odustanu od dela dugova? Teško, ako se to i desi opet će to biti preko džepa običnih građana jer neoliberalni kapitalizam ne poznaje opraštanje duga – to nije kategorija koja može doneti zaradu. A ko zna možda se i tu krije perfidni plan?! Mi ćemo kao vama da oprostimo dug, a vi ćete nama dati jedno ostrvo na korištenje ‘neko’ vreme – što je u jednom trenutku i bio lucidni predlog Grčkoj od strane Nemačke.

”Beograd — Dok se vodi velika bitka za spas evra i dolara, u Evropi i svetu se pojavljuju paralelne monete. Pojava lokalnih “moneta” otpor bankarskoj pljački malih ljudi.

Odnedavno, žitelji belgijskog grada Monsa bakaluk mogu da plaćaju i u lokalnoj moneti, “ropiju”.

U opticaju je trenutno šest hiljada novčanica “ropija”, a njima mogu da se kupuju sendviči, pecivo, čokolada. Desetine radnji su se uključule u projekat. Sistem funkcioniše tako što zainteresovani u asocijaciji koja je lansirala “ropi”, kupuju ove novčanice, za manje novca nego što vrede. Konkretno, jedan “ropi” ima vrednost jednog evra, ali se kupuje za 97 centi. Korisnik u startu zaradi tri centa. Vlasnici radnji koji ga prihvataju, kasnije mogu da ga zamene, u “banci” asocijacije, za 95 centi. Gube, dakle, pet centi, ali samo na prvi pogled, jer se ovim novcem finansira razvoj “fer trgovine”, podstiču kupci da nabavljaju lokalne proizvode, širi krug klijentele… Cilj je da se podstakne razmena “u komšiluku”. “ (B92.net, 23.10.2011. – Evropljani već našli zamenu za evro)

Možda je ovo pravi način da se pokaže bankarskoj oligarhiji da oni nisu vlasnici EU i da nemaju pravo odlučivati o sudbini pojedinih zemalja koje su im dužne velike novce. Logično je upitati se: a na osnovu čega su banke davali kredite Grčkoj, na primer? Da li su banke tražile garancije grčke vlade ukoliko se pokaže da Grčka ne može da vrati taj dug? Naravno da nisu… Princip je bio: samo uzimajte koliko god vam treba! Jedino što je bilo važno bankama jesu transakcije, to jeste unosni poslovi sa kreditima koji će im doneti ogromne zarade. Menadžeri su trljali zadovoljno ruke jer su masni procenti išli njima u džepove, ali niko nije predvideo mogućnost da Grčka može doći u situaciju kada više neće moći vraćati prevelike dugove. Kada je đavo, pardon, banka došla po svoje desilo se ono što sada trpe građani Grčke, a po svemu sudeći  to isto će se desiti još nekim zemljama EU.

Srce problema ove dužničke krize, koja se širi kao požar po Evropi, jeste vrlo prosta: neoliberalna ekonomsko-finansijska oligarhija je, uz pomoć korumpiranih političara, lagala u vezi sa realnom slikom pravog duga nekih zemalja. Kako jedna Italija može da nagomila 1900 milijardi dugovanja, a da to niko i ne spominje dok se nije ’desila’ kriza? Očigledni je da su neoliberalni ’stručnjaci’ samo ’duvali u balon’ ali nisu vodili računa o tome šta će da se desi kada on pukne. No, kada je balon laži i prevara eksplodirao onda je zajedno u glas zakukala  neoliberalna ’elita’ tražeći pomoć od države. Tipičan primer je USA gde su banke i osiguravajuća društva opljačkali građane, a onda su ti isti građani morali da plate kako ’sistem’ ne bi u potpunosti pukao. I onda se dušebrižnici neoliberalizma pitaju: šta to građani rade na Volstritu? Zašto ne daju konkretne predloge kako bi zajedno prevazišli krizu? Pa podaviti vas treba, stoko jedna alavo-neoliberalna! Ali dobro, ne treba požurivati stvari… Kako smo već konstatovali: priroda će to odraditi sama, a demonstranti će biti tu samo malo da ’poguraju stvari’ – kada dođe vreme za to.