Dokle?!

Povezani članci

• Nakon pedeset godina Kuba ponovo klizi u kapitalistički raj
• Pogledaj dom svoj, anđele
• Ubistvo, napisali su
• Fućkaš diplomu, važno je biti obiteljska uzdanica, nećak, kum, stranačka svojta…
• Flota luđaka
• Čudo vanpansionske potrošnje

Na portalu Koreni objavljen je poziv na linč novosadskog novinara i književnika Nedima Sejdinovića, u kom se on naziva „muslimanskim vojvodom“ i „jednim od vodećih vojvođanskih separatista“.

U spornom tekstu na pomenutom portalu objavljena je Sejdinovićeva slika, uz propratni tekst da jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine „stalno radi na sabotiranju istine“, da je za njega „Slobodan Milošević reinkarnacija Hitlera“.

„Čovek koji ne vidi kladu u oku svoje ‘islamsko-bošnjačke’ skupine, usuđuje se da trunke u srpskom oku opisuje kao ogromne klade“, navodi se u spornom tekstu.

(Poziv na linč Nedima Sejdinovića, Autonomija, 11.07.2013.)

Ima ona narodna poslovica: Boj’ se ovna, boj se govna, a kad ću ja živeti?! Već više od dvadeset godina sam svedok svakojakih tortura kroz koje prolaze novinari u Srbiji: od medijskog linča, pretnji, fizičkog maltretiranja do ubistava. Svaka godišnjica od smrti nekog novinara, čije ubistvo nije rasvetljeno  a istraga još traje mada su neka ubistva stara i po dvadeset godina (Dada Vujesinović), je uvreda za ono što se naziva civilno društvo, a koje  je, opet, u Srbiji tek u povoju. Koliko nam je loše i kako smo malo napredovali u razvoju samog društva govore nam upravo podaci o konstantnim pritiscima na slobodne medije i nezavisne novinare. Ne može ovdašnja naci-patriotska bratija, združena sa domaćim biznismenima, da prihvati da neko može i drugačije da misli, to jeste da ne “duva” u istu trubu sa njima. Da li je to iz interesa biznisa, crkve, DB-a i sl., ili je pak ta mržnja prema “izdajničkim” medijima i novinarima patološka i ukorenjena u dugogodišnjoj propagandi, više nije ni važno… Ono što je bitno jeste da se novinari još uvek prozivaju od raznoraznih nacionalnih dušebrižnika koji bi najviše voleli da se vrate “zlatne” devedeste prošlog veka, pa da oni bez skrupula i smetnji ponovo čiste novinarsku “gamad” koja nije na nivou patriotskog zadatka. No, u svom pravedničkom besu i nacionalnom zanosu uvek je nekako najgrlatija bila srpska emigracija koja bi rado, tamo negde iz svojih australija, amerika i drugih nam mrskih zemalja trulog zapada, lično presudila izdajnicima roda svog. Da se emigracija nešto pita u vezi sa nacionalnom politikom, pa ona bi to rešila za čas, blickrigom, kristalnom noću ili pak srebreničkim scenarijom – izdvajati grupu po grupu nepodobnih i streljati na licu mesta. Mada je šteta trošiti municiju na tu žgadiju, možda bi bilo bolje “konačno rešenje” izvršiti noževima, toljagama, metalnim šipkama i ostalim hladnim oružjem – jeftinije je a i stvara se bolji efekat (treba uterati strah u kosti kolebljivcima). Teško da ćete naći radikalnije i spremnije borce za srpsku “stvar” od emigracije koja je spremna da žrtvuje i poslednjeg Srbina iz lepe nam otadžbine kako bi se ostvarili “naši” vekovni ciljevi. Kada slušate te pravednike po srpskim kubovima i kafanama u inostranstvu, pa to sve go Miletić na jeziku, a Obilić na delu barem kada su kafanske rasprave u pitanju. Do duše njihova deca žive, školuju se i rade na dekadentnom zapadu, ali su i oni u srcu velike patriote i sve bi dali za Kosovo, na primer, mada se to “sve” često odnosi samo na dobrotvorne priloge ili pak upaljenu sveću u crkvi. Nešto baš nisam čuo za dobrovoljačke odrede iz inostranstva koji su  bili sastavljeni od cveta srpske mladosti što živi u tuđini, ali svoju zemlju voli… Lako je navijati za srpske ideale, a gledati kako tuđa deca ginu; lako je plakati zajedno sa ženama u crnim maramama jer nije tvoje dete ranjeno ili poginulo na frontu; lako je zarađivati dolare i evre i u srpskom klubu biti patriota; a pogotovo je lako pljunuti na nekog novinara i otvoreno mu pretiti kada znaš da ti se ne može ništa desiti i da nećeš nikome odgovarati. Još kada je taj novinar Musliman i “dokazani” srbomrzac, a pri tome se još zove Nedim Sejdinović, pa onda i nema druge nego dotičnog proglasiti  „muslimanskim vojvodom“ i „jednim od vodećih vojvođanskih separatista“. Konsternirana je i šokirana ova emigrantska žgadija činjenicom da jedan “Turčin” uopšte sme da se javlja, a kamo li da piše i otvoreno “poziva  na separatizam” i tako truje i zavodi zdravu srpsku omladinu. A još kada se zna da zajedno radi i zavere kuje sa dokazanim državnim neprijateljem Dinkom Gruhonjićem i da skupa sa njim  pripada samom vrhu tajne i opskurne organizacije zvane NDNV, onda je krajnje vreme da sve patriotske snage ujedinjeno krenu da brane čast i ponos Srba u Vojvodini.

Svi dobro znamo na šta su sve spremni mediji ukoliko su upregnuti u službu “nacionalnog interesa”. Primera je mnogo, a najplastičniji predstavlja ubistvo Zorana Đinđića kome su državno-podobni mediji itekako kumovali, to jeste napravili su atmosferu u kojoj je ubistvo Premijera bilo pa gotovo normalno i logično jer je on “izdao” svoju zemlju…  Šta onda tek mogu da očekuju novinari kada u ovoj zemlji ni ljudi na najvišim političkim pozicijama nisu sigurni? Po onome što se desilo Ćuruviji ili Pantiću svima nam je jasno kako su i koliko novinari zaštićeni u Srbiji, osobito ako ne pripadaju patriotskom establišmentu. Ubistva novinara, pritisci na medije, otvorene pretnje su i danas deo naše svakodnevnice i to se prihvata kao rizik profesije ili pak sudbina – kao “vrsta” koja je osuđena na istrebljenje. Dok god nas mogu ubediti da je “normalno” da se novinari šikaniraju jer nisu podobni, iz bilo kog razloga, do tada ćemo i biti “zatvoreno društvo” u kome su zaštićene siledžije, batinaši i ubice. Ja podržavam mog prijatelja i kolegu Nedima Sejdinovića jer znam da bi to on isti učinio za mene i za bilo koga čija su prava ugrožena. A ti?